Piše: Dragan Milašinović

Ubistvo Olivera Ivanovića više nije u naslovima srpskih medija, a Vučićevi majstori spina očekivanu vest da istraga tapka u mestu sve ređe pominju. Naravno, još dok je ležao na odru ispred Crkve na Novom groblju, Vučić i Tači su se dogovorili da njegova smrt ne sme biti prepreka “nastavku dijaloga”, a mlađani Đurić je bez masla progutao svoje reči, izrečene samo dva dana pre toga, da dijaloga ne može biti dok počinilac ne bude otkriven. Ko da ga otkrije? I zašto? …

Vučić bi ga otkrio jer, kako je javno objavio, obećao je to njegovoj ženi, ali Šiptari njegovim istražnim organima ne dozvoljavaju pristup. Baš čudno, neće da sarađuju sa Srbijom. UNMIK i KFOR, eto, nemaju dovoljno ljudi, a Šiptari kao “mlada država” još nemaju dovoljno iskustva sa vrhunskim ubicama takvog nivoa. Shvatljiviji su im koljači koji žrtve seciraju natenane, ili ih uz pivo peku žive privezane za ražanj. Pa čak i za njih ne mogu da prikupe dokaze. Lepa priča.

Uostalom, kakve veze ima kako se zove izvršilac, koji je šest metaka čoveku koji pada sručio u prečniku od desetak santimetara, dok su sve kamere u okolini gledale u prazno? Takvi ljudi nemaju ime, kao ni kamere. Sve su to samo brojevi neke Službe… 

I, tako, ispašće da je Olivera ubilo vreme. Nezgodno. Izdajničko. Prevratničko. Vreme smrti.  Vreme čiji je bio nezgodni i nepotkupljivi svedok, bez obzira što je mnogima izgledalo drugačije.

Ali, Oliver Ivanović, nije bio samo svedok vremena. Bio je i političar. Po nekima možda isuviše mali i beznačajan, a po meni vrlo veliki i značajan. Zašto? Zato što je imao stav i granicu iza koje nema nazad.  No, to i nije previše važno za ovaj tekst. Ono što je važno jeste da se niko od naših vajnih političkih analitičara, koje je Vučićev režim tako izobilno namnožio i podelio u sve izvore informacija, nije pozabavio ozbiljnom analizom uzroka i posledica njegove smrti (tvitove i izjave od par rečenica ne računam). Čak ni oni portali koji sebe nazivaju patriotskim, nacionalnim i kako sve ne. Kao da im se komanduje iz jednog centra. Kao da svi gledaju kroz isti Prozor Overtona. Ili sam ja samo teoretičar zavere, a oni jednostavno nemaju vremena od silnih programskih saveta i upravnih odbora čiji su članovi.

Na stranu naše prijateljstvo, ali za mene kao analitičara patriotske orijentacije sramno je da priznam da je, do sada, jedinu pravu političku analizu Oliverove smrti dala jedna Vesna Pešić, rodonačelnica drugosrbijanstva. Zato pišem ovaj tekst. Prošlo je već dovoljno vremena da se emocije mogu kontrolisati, trendovi sagledati, a odgovarajući zaključci izvući. Vreme je za ozbiljnu analizu. Političku.

Naravno, da bi jedno ubistvo moglo da se nazove politički motivisanim nije dovoljno da ubijeni bude političar, ili da to budu nalogodavci, već takva kvalifikacija proizilazi iz odnosa koji uzroci i posledice toga čina imaju na političku stvarnost. U tom smislu, nema dileme – ubistvo Olivera Ivanovića je vođenje politike drugim sredstvima. Atentat.

Oni koji su pratili kratku političku karijeru ovog čoveka znaju da je njegova osnovna osobina a, uz jasnu viziju, i najveći politički kvalitet bila umerenost. Nikada velike reči, ali nikada ni prazne reči. Realne mogućnosti u prvom planu. Poštovanje institucija. Zašto bi takav političar bilo kome smetao i to čak toliko da su mu Vučićevi satrapi crtali mete po čelu, Brisel dozvolio njegovo nepravedno hapšenje i farsično suđenje, a neki Srbi na Severu Kosmeta, da se ne lažemo, u njemu gledali nekakvog izdajnika. Zašto je on u datom trenutku postao toliko opasan da je morao biti ubijen?

Postoji tri bitna razloga za to. Prvi je da Oliver, uprkos svim pritiscima kojima je bio izložen, od hapšenja do otvorenih pretnji smrću i dva paljenja automobila, nije prihvatao opciju jednostranog povlačenja države Srbije sa Kosmeta, na čemu u ovom trenutku zajednički rade Vučićev režim, Brisel, Vašington i šiptarske paradržavne institucije, računajući i Vučić-Haredinajevu „Srpsku listu“ koja daje legitimitet njihovom delovanju.

Drugo je hrabrost da se ovakvi stavovi javno iskazuju i demaskiraju režimske i briselske laži i, što je po život još opasnije, da se iznose i nude prihvatljiva alternativna rešenja koja zvuče ostvarljivo. Setimo se samo kolike reakcije je izazvalo njegovo, svakom jasno, poređenje kosmetskog sa „kiparskim problemom“. Vučić lično kolačio je oči u kameru da ga kritikuje, a koliko je bio besan najbolje govori neviđena glupost koju je tom prilikom izrekao, da ne zna ko je u slučaju Kosmeta Turska, a ko Grčka.

Treći razlog je što je Oliverova Građanska inicijativa „Srbija, demokrtija, pravda“, bez obzira što je bila brojčano nevelika, bila, pored režimske „Srpske liste“, jedina organizovana srpska politička snaga u Pokrajini, koja je imala određenu infrastrukturu, organizaciju i mogućnost delovanja u svim srpskim sredinama na severnom Kosmetu. Postojala je. Videlo se to i na ovim izborima kada je upravo ona bila meta najžešćih pritisaka i prljave kampanje tzv. „Srpske liste“. Ovo ne znači da na Kosmetu nema još onih koji se suprostavljaju politici njegove postepene predaje (Marko Jakšić, Slaviša Ristić itd), ali oni deluju više kao pojedinci, ne kao organizovana politička snaga.

Dakle, politička opcija Olivera Ivanovića nije prihvatala očigledno dogovorenu predaju Kosmeta Šiptarima, a imala je strukturu da se tome politički suprotstavlja, dugo i uporno, nudeći prihvatljiva alternativna rešenja. Jasno je kako je onaj koji je imao hrabrosti da srpskom hegemonu  poruči: „čovek koji je biran sa dva miliona glasova ima pravo da vodi državu kako on misli da treba, ali našu podršku neće imati ukoliko to bude u sukobu sa našim interesima“, nameravao da vodi upornu političku borbu protiv izdaje nacionalnih i državnih interesa na Kosmetu, i to su razumeli svi relevantni činioci. U ovoj fazi usaglašenog političkog delovanja na relaciji Vučić-Tači to nije tolika smetnja, što se videlo i kroz tolerisanje torture koju je „Srpska lista“ u izbornoj kampanji otvoreno sprovodila prema neistomišljenicima iz srpskih redova, ali dugoročno svakako je predstavljalo političku opasnost.

Neko se rešio da tu opasnost iščupa iz korena. I učinio je to. Nemilosrdno. Ali, ko?

Naravno, ne očekujte da Vam dam decidirani odgovor. Nisam ja Drecun, koji je samo dan posle ubistva objavio da ubicu treba tražiti između Veseljija i Vašingtona. Ja sam ozbiljan čovek. Takođe, ne bih želeo da se iz mog pominjanja „Srpske liste“ i Vučićevog režima i njihovog bolesnog ponašanja prema Oliveru kao političkom protivniku, izvlači zaključak da na njih upirem prstom kao nekakve krivce. Ja to ne činim i smatram nekorektnim što su neki to ishitreno učinili. Ali, isto tako, nisam toliko licemeran da bih rekao kako isključujem tu mogućnost. Ne isključujem je. Jednostavno, ako u kontekstu napred rečenog gledamo kome je dalje političko delovanje Olivera Ivanovića bilo smetnja moramo otvoreno reći da su to bili svi oni koji žure sa „rešavanjem statusa Kosova“. A to su:

-Beogradski režim sa „Srpskom listom“ kao svojom ispostavom na terenu

-Briselska administracija

-Ostaci američke „duboke države“

-Šiptarska paradržava

Da se ne lažemo, svako od njih imao je politički motiv za uklanjanje Ivanovića, a ko je dao nalog sigurno nećemo uskoro saznati, pre svega zato što je ubistvo visoko profesionalno izvedeno, na način koji od početka dovodi u sumnju mogućnost da ubica bude lociran i priveden pravdi. Pitanje je da li se to zapravo i želi, jer niko od učesnika u procesu istrage ne čini ono što bi morao i mogao da ona krene u pravom smeru. Očigledno da svi bacaju dimne zavese javnosti, svako na svoj način i iz svog ugla, ali sa istim ciljem – da se stvori iluzija talasa u Mrtvom moru.

Pogledajte ovo. Šiptarska paradržava otvorila je svoju istragu u kojoj učestvoju srpski i šiptarski tužilac. Ali, obadvojica su, prema Briselskom sporazumu, položila zakletvu Tačiju. I on im daje platu.  Istovremeno, istragu je otvorilo i srpsko pravosuđe, što je i dužno da učini s obzirom da je po Ustavu i Rezoluciji 1244. Kosovo još uvek deo Srbije. No, umesto da tu istragu vodi, srpska strana piše saopštenja kako ih sputavaju  šiptarske paradržavne institucije koje su odbile da srpskim istražiteljima dozvole prilaz materijalnim dokazima. I ta saopštenja pišu medijima, ali se Srbija diplomatski nikom ne obraća kako bi se to postiglo. Ne upućuje nikakav zvaničan protest EU, niti međunarodnim misijama na Kosmetu, ne obraća se mentorima šiptarske secesije, ne traži sednicu SB zbog otvorenog kršenja Rezolucije 1244., ne protestuje čak ni Prištini, niti joj preti prekidom pregovora. Ništa. Čak ni “Srpska lista” ne prekida svoje učešće u kosovskim institucijama, iako Drecun otvoreno svoje sumnje usmerava u njenog koalicionog partnera Kadri Veseljija. Zanimljivo. Sve teče kao da se ništa nije dogodilo. Zašto? Je li to normalno?

Po ko zna koji put Vučić državno dostojanstvo i principe baca pod noge, jer ne vidi ništa dalje od svoje vlasti. Šiptari Vas otresu kao muvu sa revera, a Vi kažete nema veze, moramo da razgovaramo. No, čak i da to apstrahujemo, Srbija ima mnogo drugih načina da vodi istragu i ostvari pritisak na šiptarsku paradržavu i međunarodne misije na Kosovu da deluju u tom pravcu. Ali, ona to ne čini, već se umesto toga žali kako je Šiptari sputavaju! Zašto?!

Zanimljiva je i reakcija Brisela i Vašingtona koji se, posle kabinetskih osuda zločina, takođe ponašaju kao da se ništa važno nije desilo. Niko i ne pomišlja da pritisne šiptarsku vlast da istragu intenzivira ili da dozvoli paralelan rad srpskih istražitelja. To je čak uobičajena praksa svuda u svetu. Ko bi se normalan bunio što je francuska policija učestvovala u istrazi Tatonove smrti? Umesto toga Brisel i Vašington požuruju dve strane da što pre nastave “politički dijalog”. I opet, ZAŠTO?

Odgovor je jednostavan. Zato što svi pomenuti akteri smatraju uklanjanje Olivera Ivanovića korisnim za svoje političke interese. Zvuči surovo, ali je tako. Bez obzira ko ga je ubio, njegova smrt znači  početak nestanka njegove političke opcije koja se našla na nezgodnom mestu u nezgodno vreme.

Svako vreme ima svoje vitezove. Svaki dan može biti Vidovdan! Ne kažem ovo zato što smo Oliver i ja bili prijatelji, već što je još jedna srpska krv natopila svetu kosovsku zemlju. I što je moramo pamtiti. Zauvek. Jer, ta krv pala je zbog izdaje koja predstoji. Izdaje koju je na svoj način, umerenim rečima, najavio …

… u Beogradu kao da ne shvataju da Srbi na Kosovu, bez obzira na unutrašnje razlike, nisu i nikada ne mogu da budu opozicija vlasti u Srbiji. Ako nastave da nas tretiraju kao do sada, može da se desi da iscurimo, pa ćemo svi biti u Srbiji, a Srbija će imati mnogo ozbiljniji problem sa Kosovom. Krajnje je vreme da prestanemo da se igramo sa ozbiljnim stvarima. Oliver Ivanović – Vreme br.1395 od 28.09.2017.

„Nalaženje rešenja za problem koji traje 30 ili 40 godina prosto mi ne izgleda mnogo logično i na kraju krajeva i nestvarno deluje. Ili postoje gotova rešenja, ili postoje neki pritisci koji do nekih rešenja vode po svaku cenu …“ Oliver Ivanović – FoNet, 15.10.2017.

Neka božuri i Srbija pamte prolivenu krv Olivera Ivanovića! Vječnaja pamjat! Morgan Frimen na "Nacionalnoj geografiji" optužio Srbiju za genocid u Srebrenici. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Analitički forum