Pravda

Piše: Milan Dobromirović Silvio Berluskoni, italijanski političar, uspeo je da napravi pravi „grande ritorno“, vrativši se na italijansku političku scenu kroz velika vrata. Berluskoni ne samo da se vratio na političku mapu u Italiji, već će, po svemu sudeći, biti opet na vlasti. Nešto slično, možda malo manje pompezno, pokušali su da u Srbiji urade Dragan Đilas, Vuk Jeremić, pa u neku ruku i Saša Janković, Dragan Šutanovac, Čedomir Jovanović… Ne računajući plejadu likova koji su se kandidovali na izborima u Beogradu iz ko zna kakvih razloga, Đilas i ekipa u startu nisu imali šanse. Da li je razlog taj što su Italijani gluplji ili pametniji od Srba? Ne. Da li je Berluskoni uticajniji u medijima od Đilasa? Ne. Ima li više para? Možda, mada mislim da nije velika razlika, ali svakako to nije bilo presudno. Šta je bio presudan „faktor“ prilično velike blamaže opozicije u Beogradu? Inat! SRPSKI INAT! O čemu govorim? Govorim o tome da Srbi retko, gotovo nikada, ne daju drugu šansu na izborima. Govorim o tome da Đilasu nije bilo dovoljno to što se, posle potpune ilegale u Košarkaškom savezu Srbije – gde mu je verovatno sve bilo taman – i medijske i političke „penzije“, vratio na izbore i obećao ono što je radio kao gradonačelnik. Nije bilo dovoljno ni to što je garantovao svojom imovinom za rezultate, iako mi je to, lično, jako sporno jer, eto, sa mnom kao glasačem nije potpisao nikakav ugovor o tome. Ukratko, nije bila dovoljna šarena laža. Vuku Jeremiću nije bilo dovoljno da se posle jednogodišnjeg držanja prestola u Ujedinjenim nacijama – o našem trošku – vrati na krilima nacionalno-kosovske priče jer je vreme busanja u grudi junačke davno prošlo. Ispijanje skupih koktela na Menhetnu, uz ekskluzivno javljanje supruge-izveštača za Radioteleviziju Srbije o uraganu iz sobe, nije bilo dovoljno da se prebaci više od pet odsto na prošlogodišnjim predsedničkim izborima. Prevrtanje stolova Novaku u čast, uz čvrst zagrljaj Đilasovih skuta, nije bilo dovoljno za zapaženiji rezultat na minulim beogradskim izborima. Ipak je ovo Beograd, a ne NJujork. Saša Janković setio se svog posla tek kad mu je mandat bio pred istekom. Mada je i u tom poslu više napadao MUP, BIA i Ministarstvo odbrane, nego što je štitio građane. No, branio je on i građane – i on je građanin! A onda mu je neko rekao da bi bio odličan političar. I on je u to poverovao. Doduše, poverovali su i neki građani, pa je bio drugi na izborima za predsednika Srbije. A onda – veleobrt! Oni koji su Jankovića dizali do neba doživeli su prosvetljenje i otkrili „strašnu istinu“ – diktator, napravio preduzeće sa ženom, sumnjivi poslovi u Libanu, sujetan je… – koja ih je zauvek razdvojila. Nije li to ona stara: daj čoveku vlast i videćeš kakav je? O Čedomiru Jovanoviću, Draganu Šutanovcu, Saši Raduloviću i Bošku Obradoviću ne treba mnogo trošiti reči. Prva dvojica su se „ubila“ u svom luksuzu, džipovima, vilama, satovima. Druga dvojica su sklopila „brak iz koristi“ koji im je doneo sve sem te koristi. Konačno, da se ne lažemo, ista ili slična sudbina zadesiće i Srpsku naprednu stranku i Aleksandra Vučića ako napravi negde grešku. Srbi ne opraštaju. Zato Berluskoni ne bi imao šanse u Srbiji. Inat je to! Izađite iz magle. Više vam nije mutno? Kakav spisak špijuna je Šešelj napravio, pogledajte OVDE. Izvor: IN4S