Pravda

Piše: Miroslav Lazanski

Platio je novine ne običnim „kvoterom“, već „kvoterom“ koji je imao sićušnu rupicu. Kada je ulični kolporter kod kuće prebrojavao pazar, primetio je tu rupicu, stavio je u nju iglu i pomakao zadnju stranu novčića. Kad tamo, u novčiću je bio mikrofilm, a kolporterova sestra bila je verena za agenta FBI-a. Tako je „pao“ najčuveniji sovjetski špijun u SAD, pukovnik Abel, koji je bio glavni rezident sovjetske obaveštajne službe za SAD i Kanadu još od pedesetih godina prošlog veka.

Pre toga, za vreme Drugog svetskog rata, pukovnik Abel bio je glavni sovjetski špijun u vrhu nacističkog Trećeg rajha. Moskvi je slao najdragocenije informacije iz Berlina. Nije bio poznat kao Rikard Zorge, ili Kim Filbi, ali je bio jednako zaslužan za sovjetsku obaveštajnu službu, ako ne i više od ove dvojice. Kada je FBI u NJujorku uhapsio pukovnika Abela, sve komšije su bile zaprepašćene, on je godinama bio mirni i tihi stanovnik male uličice na Menhetnu. Uvek ljubazan i uvek spreman da nekoj baki pomogne na stepenicama. Imao je američke dokumente, identitet jednog umrlog Amerikanca koji nije imao nikoga od rodbine. Klasična „maskirovka“ sovjetskih obaveštajnih službi.

Pukovnik Abel kasnije je zamenjen za američkog pilota Gerija Pauersa, čiji je špijunski avion U-2 oboren iznad Sverdlovska početkom šezdesetih godina prošlog veka. Zamena je obavljena na tradicionalnom mestu razmene špijuna za vreme „Hladnog rata“, na Glinike mostu u podeljenom Berlinu. Abel je odlikovan najvišim sovjetskim odlikovanjima.

Slučaj pukovnika Abela najkonkretnija je potvrda donekle različitih stilova špijunaže, zapadne, odnosno američke, i sovjetske, odnosno ruske.

Naime, američki obaveštajni sistem više koristi tehnička sredstva i metode prikupljanja informacije dok su Sovjeti, odnosno Rusi, više oslonjeni na ljudske kapacitete u tom poslu. Ta razlika nije tako oštra i menja se s vremena na vreme, zavisno od napretka tehnike i tehnologije u obe zemlje, ali zavisi i od političkih odnosa između SAD i Rusije. No, da su Rusi godinama svoje uspehe na planu špijunaže temeljili, pre svega, na ljudskom faktoru, to je činjenica. Abel, Zorge i Filbi tri su sovjetska obaveštajca koji su upravo svojim individualnim sposobnostima obeležili jednu političku epohu. Niko pre njih, i niko posle njih, nije imao takve rezultate. Abel je iz Berlina javio Moskvi dan kada će Nemačka napasti Sovjetski Savez, Zorge je iz Tokija javio Moskvi da Japan neće napasti Sovjetski Savez, a Kim Filbi je punih 20 godina obaveštavao Moskvu o britanskim i američkim državnim tajnama.

Od Feliksa Đeržinskog, osnivača ČEKE, sovjetske tajne policije, do generala armije Vladimira Krjučkova, poslednjeg šefa KGB-a, sovjetski obaveštajno-bezbednosni sistem krasila je visoka profesionalnost i motivacija njegovih ljudi. Posle Oktobarske revolucije KPSS je svoje najbolje kadrove, prekaljene u ilegalnom delovanju protiv carizma, slala u obaveštajno-bezbednosne službe, od ČEKE, GRU, NKVD, do KGB-a. Kasnije, kada se formirala nova politička elita, rad u tim službama postao je manje privlačan, atraktivnije je bilo raditi u diplomatiji, spoljnoj trgovini, ili biti istaknuti državni umetnik.

U Sovjetskom Savezu je postojala posebna akademija za školovanje kadrova za obaveštajno-bezbednosne službe. Bazično školovanje je trajalo četiri godine, ali su ruske tajne službe do kadrova dolazile i izborom ljudi sa drugih, „civilnih“, fakulteta.

Odsek za SAD i Kanadu na Akademiji imao je studije amerikanistike, a posebno je proučavao američku istoriju, politički sistem SAD, američku kulturu, masmedije, film, privredni i pravni sistem SAD…

Posle toga, najbolji kadrovi su, po pravilu, slati i raspoređivani na poslove u Velikoj Britaniji i u SAD. Nova generacija sovjetskih obaveštajaca ušla je u elitne poslovne i sportsko-rekreativne klubove na Zapadu i u visokom stilu dolazila do potrebnih informacija. U KGB-u su dobro naučili lekciju da prosečan Amerikanac smatra novac utehom za sve vrste životnih nevolja i jedinim sredstvom slobode i nezavisnosti.

Gledajući unazad, ruske obaveštajne službe u SAD danas verovatno nisu ono što su bile KGB i GRU u SAD tamo daleke 1980, 1981. i 1982. godine. Jer, to je bilo vreme najvećeg prodora sovjetskih obaveštajnih službi na prostoru Zapada. Godinama je čelnike CIA mučila dilema — ima li KGB svog čoveka u vrhu CIA? Možemo pretpostaviti da ta dilema traje i danas. Tu dilemu Amerikancima nisu mogli da razreše ni sovjetski obaveštajci-prebezi, Levčenko, Jurčenko, Kuzičkin, iako su oni svojim informacijama doveli do nekoliko slučajeva velikog otkazivanja gostoprimstva brojnim sovjetskim diplomatama na Zapadu sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Naime, samo je Francuska u martu 1986. godine proterala četrdeset sedmoro sovjetskih diplomata, od glavnog sovjetskog rezidenta u Francuskoj Nikolaja Četverikova, njegovog zamenika Grigorija Koripanova, do šefa linije političke špijunaže tada u Francuskoj, Vitalija Judenka. Među proteranim diplomatama bilo je i pet pripadnika vojne službe GRU.

Sovjetske diplomate u to vreme Hladnog rata proterivali su i Britanci i Amerikanci. Naravno, Moskva je uvek reagovala reciprocitetom, ali ne uvek brojčano jednako. Ipak, ostao je utisak da je Sovjetski Savez u propagandnoj sferi obaveštajnog rada izgubio neke bitke, jer je Zapad mnogo bolje medijski iskoristio spektakularna proterivanja sovjetskih diplomata.

Raspadom Sovjetskog Saveza, Rusija je nasledila sve sovjetske obaveštajno-bezbednosne službe, iako je KGB nominalno ukinut. Najveći broj pripadnika tih službi ostao je i dalje na svojim radnim mestima, jer reformatori nisu ni imali ambicije da menjaju nešto u tom sektoru, a nije bilo ni dovoljno dobrih kadrovskih alternativa. Drugi je razlog to što su operativci KGB-a jedini znali stanje i status sovjetske obaveštajne službe u svetu, u šta su bile uložene milijarde dolara i više decenija raznih kombinacija. Radi se, pre svega, o agentima na vrlo osetljivim mestima i funkcijama u inostranstvu, koji su poznavali samo visoke šefove KGB-a i bili su školovani i obučeni da ne kontaktiraju sa nekim novim došljacima iz Moskve. Vojna obaveštajna služba GRU ostala je nedirnuta, štaviše, ona je još ojačala, jer ta služba drži pod kontrolom sve ruske izviđačko-špijunske satelite u svemiru, što je od strateškog značaja za Rusiju.

Inače, po raspadu Sovjetskog Saveza, deo sovjetske, odnosno ruske obaveštajne mreže u inostranstvu bio je „zamrznut“, neki agenti godinama su čekali da na njihove adrese pokuca operativac kojeg su poznavali, ili osoba koja zna šifru za raspoznavanje. Ruska špijunaža bila je više defanzivna nego ofanzivna.

Zato je i zanimljiv trenutak kada su Amerikanci odlučili da „pokupe“ u SAD ruski špijunski tim od 11 članova, kojeg su navodno pratili deset godina. I koji, navodno, po nekim američkim ocenama, za tih deset godina skoro da ništa nije ni uradio po pitanju obaveštajnog posla za račun Moskve.

O špijunaži se uvek više govori kada se pojača globalna napetost u svetu, jer izvesna razina špijunaže međusobno se uvek tolerisala. Zašto je onda Vašington baš tada odlučio da otkrije i protera ruske obaveštajce sa teritorije SAD? Je li to razbuktavanje novog obaveštajnog rata, ili relikt prošlosti? Čuvena je fotografija sa sednice Saveta bezbednosti UN početkom šezdesetih godina prošlog veka, američki ambasador u UN drži u rukama veliki američki grb i besno pokazuje na oči orla u tom grbu. Sa strane se smejulji sovjetski ambasador, dok se predsedavajući sednice Saveta bezbednosti u tom sazivu, jugoslovenski ambasador u UN, jedva suzdržava da se i on ne smeje. Naime, Sovjeti su poklonili američkoj ambasadi u Moskvi američki grb, a u očima orla na tom grbu bile su instalirane superprecizne kamere, koje su radile svoj posao duže vreme…

Dakle, najmanje su tri razloga zašto su Amerikanci, odnosno šefovi američkih tajnih službi, tada odlučili da otkriju ruske špijune na teritoriji SAD: da pokažu Obami i Medvedevu, dva dana posle njihovog samita u SAD, kako stvari u američko-ruskim odnosima nisu baš tako idealne, da se pokuša nova i dodatna diskreditacija ruske obaveštajne zajednice, a kroz to i diskreditacija ličnosti Vladimira Putina, gde se javnost na Zapadu stalno podseća da je Putin nekada bio pripadnik KGB-a, i da se istovremeno prikriju sopstvene obaveštajne operacije koje upravo traju. Naravno, proterivanjem diplomata i onih koji nemaju taj status, a bave se špijunažom, stvaraju se teškoće ruskim službama, koje na isti ili sličan posao moraju da šalju nove ljude i povezuju obaveštajnu mrežu, ili deo mreže, koja je načeta, ili razbijena.

Ako je tačno da je DŽulijan Asanž, pokretač „Vikiliksa“ na svetskoj komunikacijskoj mreži, putem koje je objavio oko 400.000 stranica dokumenata na kojima je pečat „strogo poverljivo“, a ti dokumenti govore o delovanju američke vojske i NATO-a u Avganistanu, sav taj materijal dao nekoliko meseci ranije redakcijama „NJujork tajmsa“, „Gardijana“ i „Špigla“, onda je vrlo zanimljivo kako je u isto vreme kada su te redakcije dobile taj „zapaljivi“ materijal da ga prouče i kasnije objave, upravo tada otkrivena i pohapšena mreža ruskih špijuna u SAD?

Puka vremenska koincidencija? U tim poslovima toga nema, nema slučajnosti. Mnogo pre nego su te tri redakcije dobile materijal sa oznakom „strogo poverljivo“ sve nadležne američke službe znale su za to. I smišljao se odgovarajući potez koji bi mogao barem u javnosti da amortizuje moguće objavljivanje nezgodnih stvari. Ruska lepotica Ana Čepmen i njeni drugari samo su „kolateralna šteta“ u velikoj globalnoj obaveštajnoj igri Amerike i Rusije. NJu i njene kolege otkucao je, po otkriću ruskog lista „Komersant“, šef odeljenja koje se bavilo upravo Amerikom. Kao nekada, kada je pukovnik Oleg Penkovski radio u odeljenju GRU koje se bavilo takođe Amerikom, a on je, zapravo, radio za SAD. Otkriven je i streljan.

Špijunaža je igra koja traje i koja nikada i nije prestajala. Postoji otkako je sveta.

Pročitajte OVDE šta se dogodilo sa ukrajinskim pilotom osumnjičenim za rušenje malezijskog Boinga?

Izvor: rs.sputniknews.com