Ironičnog imena "Maslinova grančica", kao da nam je nagovestila dimenzije destruktivnosti i mržnje sa kojom je Turska ušla u novu fazu sirijskog rata. Turska artiljerija, haubice, bombarderi, sa bezbedne su udaljenosti dejstvovale po kurdskim ciljevima u Afrinu, koji su u najviše slučajeva uglavnom bili civilni. Posle žestokih bombardovanja i granatiranja, Kurdi kao da su shvatili da je Afrin unapred izgubljen, pa su već spremali "plan B" koji je podrazumevao što bezbolnije i sigurnije izvlačenje civila i vojske iz ove oblasti, a onda je usledio upad militanata i mehanizovanih turskih snaga.

Horde militanata pod zaštitom Turske, prepoznatljivi po barjacima koji najviše podsećaju na one Al Kaidine, upadali su po selima i od vrata do vrata tražili, pljačkali, palili i ubijali one koji su ostali i nisu uspeli da se na vreme evakuišu. Toga je bilo i previše. Za mnoge zločine ćemo tek saznati.

Afrin je u potpunosti sada već pod kontrolom Turske i njenih militanata iz takozvane Slobodne sirijske vojske (FSA) i to u velikoj meri otežava stvari, s jedne strane, sirijskim snagama koje su zauzete borbama kod Damaska, a sa druge strane Kurdima, koji su dočekali da osete još jedan masovni pokolj i egzodus koji se može slobodno izjednačiti sa genocidom. Oko 200.000 Kurda, ako ne i više, napustilo je svoje domove i sklonilo se na područje Alepa koji je pod kontrolom vladinih snaga.

Tako je, na pravoj smo adresi. Pokrajina Alepo i grad Alep. Najveći grad Sirijske Arapske Republike. Već je prošao kroz pakao rata, a sirijske snage su ga jedva oslobodile iz kandži terorista. Grad diše slobodno od kraja decembra 2016. godine. Mnoge zgrade su obnovljene i restaurirane, neke tek treba da budu. Život se taman vratio u normalu,  ljudi svakodnevnim obavezama, a onda se pojavio novi problem. Šta ako se Erdogan ne zadrži na Afrinu, nego odluči da ide dalje prema jugu?

Videli smo u prethodnih nekoliko dana da turski avioni ne prezaju ni od čega i da su bombardovali snage Nacionalne odbrane (NDF) sirijske vojske u neposrednoj blizini grada Alepa, kada je ubijeno nekoliko sirijskih vojnika među kojima su bili i oficiri. Da li postoji opravdani strah da će turski militanti, vođeni salafističkom politikom turskog predsednika Erdogana krenuti na sam grad Alep?!

Nije nemoguće, ali se potom postavlja pitanje gde je tu Rusija? Prvu, da kažemo utehu nam pruža činjenica da se i Rusija tu pita i ona sigurno to neće dozvoliti tek tako, naročito posle toliko snažne podrške i naročito ne sada kada je Sirija u većoj meri očišćena od ekstremista Islamske države i Al Kaide (ako izuzmemo američku okupaciju zemlje istočno i severno od Eufrata, pobunjenički Idlib, i oblast prema tromeđi Sirije, Jordana i Izraela, ne računajući sitnije pobunjeničke enklave).

Drugo, Erdogan je taj koji kuca na vrata Moskve da pita šta sme, a šta ne sme da radi. Pravila igre postavlja Moskva još od trenutka kada je Erdogan izvukao živu glavu u noći između 15. i 16. jula 2016. godine (pokušaj državnog udara). Tada je Erdogan ostao bez velikog saveznika prepoznatog u SAD (da li će tako biti ubuduće, ostaje nam da vidimo). Bez tradicionalne podrške SAD i sa limitiranim dozvolama datim od strane Rusije, Erdogan ne bi smeo da šalje vojsku i pobunjenike južno od pozicija na kojima se te snage sada nalaze.

Ukoliko pak krene dalje prema Alepu, to bi za posledicu imalo prekid trenutnih stabilnih odnosa na relaciji Putin-Erdogan i definitivno bi Tursku bacilo u potpuni haos. Turska bi ostala bez saveznika, a bombaški napadi se ne bi zaustavljali na njenim ulicama. Amerikanci odbijaju da isporuče Fetulaha Gulena i neće da polemišu o tome sa Erdoganom, uz to (još uvek) podržavaju Kurde i Sirijske demokratske snage (SDF), koje Ankara smatra „teroristima“.

Rusija će braniti svoje interese svim raspoloživim sredstvima u Siriji, naročito posle toliko uspeha i vojne dominacije u ovoj zemlji. Moskva će čuvati sirijsku vojsku, libanski Hezbolah, iranske trupe svim raspoloživim sredstvima, na šta ukazuje nedavno dovođenje još nekoliko baterija sistema S-400 u Siriju. Iran čvrsto brani versko-političke pozicije šiita na Bliskom istoku i nastoji da dodatno osigura Asada, Hezbolah i iranski vojni uticaj u Libanu, Siriji i Iraku.

Zalivske petromonarhije su već u međusobnom sukobu prepoznatom na relaciji Doha-Rijad, a postoji i animozitet između Katara, Saudijske Arabije i Turske oko vođstva sunitskih frakcija i liderstva u islamskom svetu što dovodi na mikroplanu do sukoba između džihadističkih grupa.

Za sada je sigurno, da će Erdogan dobro razmisliti pre nego se usudi da krene u invaziju na Alep ili Manbidž (u ovom drugom su smeštene i američke trupe).

Kurdi Afrina su žrtve visoke politike i bezizlazne situacije. Bez američke i ruske podrške, bili su osuđeni na milost i nemilost militantnih hordi i osmanske zavojevačke politike turskog predsednika. Sirijske snage su ponudile pomoć, pod uslovom da prihvate sirijsku uniformu i zastavu, ali su Kurdi to odbili, misleći na onaj drugi - veći deo svog entiteta u Raki i Manbidžu koji uživa trenutnu podršku SAD.

Svakako, male su šanse da će se Turska upustiti u nove avanture na sirijskom tlu, koliko god ratoborna bila politika Erdogana, jer je već ostao bez ijednog saveznika, uzdajući se samo u dobru volju Rusije.

Prema trenutnoj situaciji, veći napad turskih snaga na grad Alep nije nešto što se može očekivati. Jedino što turske snage mogu, jeste da s vremena na vrema granatiraju ili bombarduju pojedine oblasti oko grada Alepa i to bi bilo zadovoljenje njihovih osvajačkih ambicija.

No, nikad ne treba isključiti i mogućnost najgoreg scenarija, jer nas više ništa ne može iznenaditi. Živimo u vremenu čudnih i turbulentnih savezništava.

SAA šalje pojačanja na frontu ka Kurdima, Amerikanci tvrde da sledi juriš na naftna polja. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Srbija danas