Pravda

Piše: Ana Filimonova U bilateralnim srpsko-ruskim ekonomskim vezama najznačajniji su sledeći pravci: uspešno radi NIS sa 10% učešća u budžetu Srbije (osnovni akcionari su „Gazprom neft“ i vlada Srbije; kompaniji pripadaju dve fabrike za preradu nafte – u Pančevu i Novom Sadu – čiji je zbirni kapacitet prerade 7,3 miliona tona nafte, mreža sa nekoliko stotina pumpnih stanica i baze za skladištenje nafte. U oktobru 2013. godine, na sastanku V. Putina i T. Nikolića konstatovan je obim ruskih investicija u srpsku ekonomiju od 1,2 milijarde dolara; postoje redovni sastanci na najvišem nivou (bilo je 12 sastanaka Putina sa Vučićem), sistematske posete ministra spoljnih poslova i drugih ruskih državnih predstavnika Srbiji; formiran je niz bilateralnih komiteta (na primer: međuvladin Rusko-srpski komitet koji predvode D. Rogozin i I. Dačić); u vreme predsednika Nikolića Rusija i Srbija su 2013.g. potpisale Ugovor o strateškom partnerstvu; iste godine su potpisale i Ugovor o davanju Srbiji kredita od 800 miliona dolara koji je trebalo da bude iskorišćen za modernizaciju srpskog železničkog saobraćaja („kredit je odobren za korišćenje prilikom posete Putina Beogradu u martu 2011.g.); u aprilu 2013. godine Beograd je dobio status posmatrača u Parlamentarnoj skupštini ODKB; u novembru 2013. ministri odbrane Srbije i Rusije – Nebojša Rodić i Sergej Šojgu potpisali su Ugovor o strateškom partnerstvu u vojnoj oblasti (zajednička vojna obuka „Bratstva vazduhoplovaca Rusije i Srbije“ i „Bratstva Slovena“) i otada se one održavaju svake godine, zajedno sa beloruskim oružanim snagama. Rusija je kao donaciju 2017.g. isporučila Srbiji 6 aviona MIG-29 (oni se sada remontuju), u planu je donacija još 30 tenkova T-72, 30 oklopnih transportera BRDM-2 i dva transportna aviona AN-26 (pretpostavlja se da će oni biti isporučeni u sledećih 10 meseci). Da podsetimo da je od 2000. godine između Srbije i Rusije na snazi Ugovor o slobodnoj trgovini. 2012.g. osnovan je i Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu (koji se bez obzira na najbitniju pomoć koju su ruski spasioci ukazivali u toku katastrofalne poplave u Srbiji 2014. godine, od samog osnivanja sukobljava sa ogromnim problemima – od formiranja i izgradnje objekata na određenoj parceli, sve do činjenice da srpska strana tom Centru sve do sada ne daje status diplomatskog imuniteta. U Srbiji radi i banka Sberbank, Lukojl i još oko pedeset velikih ruskih kompanija – ukupno oko njih 200 (radi poređenja, u Srbiji radi oko 450 austrijskih kompanija). U planovima saradnje su sledeći pravci: NIS je izjavio da je zainteresovan za izgradnju novog skladišta gasa u blizini Zrenjanina; ruske kompanije nameravaju da povećaju investicije u „Petrohemiji“; potpisan je ugovor o izgradnji termocentrale u Pančevu (to je za sada, u ovom trenutku jedini i najveći projekat, u kome učestvuje i kineska strana, u koji političari i predstavnici biznis-krugova polažu veliku nadu). Gazprom namerava da poveća zapreminu podzemnog skladišta (PHG) „Banatski dvor“ sa 450 miliona kubnih metara na 759 miliona m3, a konačnu odluku će doneti „Gazprom“ do kraja marta o.g. Aleksandar Vučić računa da će Rusija pomoći Srbiji da postane zemlja tranzita gasa, da će uz pomoć Rusije moći da sagradi prijemni gasovod od granice sa Bugarskom do potrošača u zemljama bivše Jugoslavije, kojim će Beograd dobijati iz Bugarske 9,8 milijardi m3 gasa godišnje, a zatim ga deliti između Republike Srpske, BiH, „Kosova“ i Hrvatske. Međutim, da bi došlo do toga Sofija mora da ostvari svoj projekt izgradnje gasnog haba „Balkan“ zbog čega pregovara sa „Gazpromom“ . Taj projekt je za sada u idejno-razvojnoj fazi. Takođe, sa radom prvo mora da počne grčki interkonektor (Interconnector Greece-Bulgaria) čiji izvor će biti regasifikacioni terminal u grčkom Aleksandrupolisu, ali u Atini za sada sumnjaju u sigurnost izgradnje takvog terminala. Ipak, treba da se podsetimo da se u Izveštaju Komiteta Senata SAD za spoljnu politiku od 10. januara 2018. tvrdi da „EU i SAD rade sa Beogradom na diverzifikaciji njegovih energetskih izvora preko projekata tipa Bugarska-Srbija interkonektor“. 23. februara o.g. za vreme Vučićeve posete Sofiji srpski predsednik je svečano oglasio plan izgradnje interkonektora između Bugarske i Srbije, kao i gasovod Dimitrovgrad – Niš. (Pritom na društvenom nivou Vučić je izvestio da je Srbija spremna da pomogne razvoj bugarskog jezika u Srbiji, obrazovanje i medije na bugarskom, i konstatovao je da je „došlo vreme da se nesuglasice koje su postojale od pre 130 i 100 godina i u periodu Drugog svetskog rata ostave, i da se gleda u budućnost“). Gasovod Niš – Dimitrovgrad je jedan od šest prioritetnih projekata Evropske komisije, čiji je cilj da se „Srbija obezbedi gasom ne samo iz Rusije već i iz Azerbajdžana i severne Afrike“. Da podsetimo da je krajem maja 2015.g. tadašnji premijer Aleksandar Vučić izjavio da će „Srbija prihvatiti preporuku da smanji zavisnost od ruskog gasa tako što će se pridružiti gasovodu koji podržava SAD, a koji će dostavljati gas iz Azerbajdžana u Evropu“, što je „izuzetno važno za naše američke drugove“. „Vašington je, naravno, izuzetno važan, i mi se nadamo da će oni podržati naš evropski put i naše ekonomske reforme koje su vrlo važne za našu zemlju“ – rekao je on. U februaru 2016.g. bivši potpredsednik Skupštine Srbije Vladimir Marinković, izjavio je da vlada Srbije planira (tada je A. Vučić bio premijer) u vezi sa obezbeđenjem energetske stabilnosti zemlje da „Srbija ne može da zavisi samo od jednog isporučioca“. Pritom, očigledno je da se zavisnost prihvata sa mnogo emocija i da je vrlo ozbiljno razrađivan plan isporuke američkog tečnog gasa hrvatskom terminalu na ostrvu Krk, ali da pre toga treba da bude izgrađen terminal za „interkonekciju sa Hrvatskom“ kako bi Srbija dobijala gas iz tog terminala. U tipičnom maniru, koristeći sav propagandni arsenal, Marinković je kao obrazloženje ukazivao da „kod naših partnera iz SAD postoji spremnost da nam pomognu i da nam daju podršku u vezi sa nišim namerama, a to bi obezbedilo razvoj čitavog regiona, i taj bi projekat konekcije sa Hrvatskom uz ekonomski razvoj doprineo jačanju prijateljskih odnosa i smirenju odnosa u regionu. Odnosi Srbije sa Hrvatsom su najbitniji za stabilnost regiona. I Srbija može da se pozicionira kao ekonomski lider regiona“. Međutim, odmah se ispostavilo da je cena američkog gasa neprihvatljiva i da je čak i Hrvatskoj ekonomski neisplativo da se uključi u taj projekat. 2016.g. srpska vlada je sa Evroazijskim ekonomskim savezom (Rusija, Kazahstan, Kirgizija, Jermenija i Belorusija) počela pregovore o zaključivanju Sporazuma o slobodnoj trgovini. Reklo bi se da treba da se proširi rusko-srpski Ugovor o slobodnoj trgovini od 2000. godine. Međutim – s Kazahstanom, na primer, već su u Srbiji na snazi takvi trgovinski odnosi koji čine beznačajnih 0,9% od ukupnog uvoza u Srbiju. U stvari, radi se o samo jednoj grani industrije – automobilskoj, a preciznije – o kompaniji Fijat koja ima fabriku u Srbiji, a koja se trudi da izađe na evro-azijsko tržište. Srpska filijala Fijata u Kragujevcu ima ozbiljne probleme sa izvozom i za njega bi izvoz u zemlje-potpisnice Evro-azijske ekonomske unije predstavljale izlaz iz ćorsokaka. Međutim zemlje-potpisnice te unije insistiraju na jednakim kvotama, tj. da se za jedan izvezeni Fijat izvozi jedna Lada. Za sada se u tim pregovorima ne zapaža nikakav progres. Da damo još jedan primer koji mnogo govori. U junu 1917.g. Aleksandar Vučić je bio pozvan u Kazahstan radi učestvovanja na izložbi „Ekspo-Astana 2017“. Na toj grandioznoj izložbi predstavljeno je preko 100 zemalja i međunarodnih organizacija. Predsednik Srbije je dočekan sa ogromnom pažnjom, na samoj izložbi je organizovan susret Vučića sa predsednicima V. Putinom i Si Đinpingom. Međutim, pravi poslovni sastanak je trebalo da se održi u trilateralnom formatu tek kada izložba bude zatvorena. Kazahstan je Srbiji nudio širok paket iz oblasti ekonomske saradnje (tu je spadalo i rešenje za „Petrohemiju“) i iz oblasti vojne industrije, a bili su predviđeni i pregovori o uključenju Srbije u bezbedonosni sistem ŠOS. Međutim – pozivajući se na rođenje deteta (trećeg) Vučić je skratio posetu Astani i hitno otputovao u Beograd. Pri tom je Aleksandar Vučić onaj koji uporno govori da u interesu svoje zemlje radi po 20 sati dnevno, ne koristeći ni vikende; da na posao dolazi mnogo pre svih službenika. I upravo on nije našao vremena da se zadrži u Astani kako bi sa ruskim i kineskim predsednikom obavio pregovore o najvažnijim mogućim pitanjima – o bezbednosti i vojnoj saradnji, sudbonosnim za srpski narod i Balkan uopšte. U intervjuu Vučića prvom zameniku generalnog direktora TASS-a Mihajlu Guzmanu od 8. decembra 2017.g. srpski predsednik je tako okarakterisao suštinu ekonomskih odnosa Srbije i Rusije: „Srbija je jedina zemlja u Evropi koja ni na jednom međunarodnom forumu nije glasala protiv Rusije; Srbija je jedina zamlja u Evropi koja nikada protiv Rusije nije uvela ni jedan oblik sankcija“. Da pogledamo rečeno malo detaljnije, polazeći od teze samog Vučića da „brojke i činjenice govore bolje nego sve naše političke ideje“, u genezi od 2008.g. kada je predsednik još bio Boris Tadić. U periodu od 2003. do 2012. godine Rusija je u Srbiju investirala preko 2,85 milijardi dolara. 2008. godine Rusija je bila DRUGI trgovinski partner Srbije, osmi investitor. Tada je fiksiran stabilan rast bilateralne trgovine i 2008.g. je prevazišao indeks od 4 milijarde dolara (4.041 milijarda dolara). Rusija je u 2008. godini bila glavni spoljnopolitički partner Srbije, sa učešćem 15,24% za uvoz i 5,01% za izvoz roba. U 2011.g. (da podsetimo da je 2012.g. na vlast došao tandem T. Nikolić – A. Vučić) spoljnotrgovinska razmena između Rusije i Srbije je iznosila 3,3 milijarde dolara. 2017.g. posle pet godina vlasti Aleksandra Vučića i svih njegovih patetičnih izjava o istorijskoj apogeji u rusko-srpskim odnosima, spoljnotrgovinska razmena između Srbije i Rusije iznosila je 2,5 milijarde dolara. U periodu vlasti Nikolića-Vučića investiciona aktivnost Rusije se smanjivala ČETIRI PUTA: direktne investicije su od 223 miliona evra pale za 60 miliona evra u 2017. godini. 2014. godine se desilo nešto izuzetno značajno: Zapad je počeo da uvodi režim sankcija protiv Rusije i Srbija je od EU dobila upozorenje-instrukciju. Na zasedanju šefova diplomatije EU 15. avgusta 2014. Brisel je od zemalja-kandidata (uključeni su tu bili i Turska i Srbija) zatražio da ne koriste uvođenje sankcija protiv Rusije kao šansu za povećanje sopstvenog uvoza poljoprivrenih proizvoda u Rusiju i zauzimanje mesta proizvođača EU na ruskom tržištu. Uprkos nasušnim potrebama svoje zemlje Aleksandar Vučić, pod pritiskom Zapada bez presedana i uprkos praktično volšebnoj mogućnosti da srpsku ekonomiju „izvuče“ na novi nivo što bi mu, osim ostalog, pomoglo da razgovara sa zapadnim faktorom na ravnoj nozi, on je instrukcije Zapada izvršio. Srbija Rusiji nije uvela direktne sankcije, ali nije dala ni državne dotacije poljoprivrednim proizvođačima, čiji je proizvodi trebalo da stignu na rusko tržište. A da se postavio neki takav cilj, mogli su da se preskoče indeksi trgovine sa EU i da se realno pogura razvoj srpske ekonomije koja je zbog vojne agresije NATO-a razorena te joj je onemogućen razvoj. Ako bi se fokusirali na omiljenu filozofemu A. Vučića: „za buduće generacije, decu, investicije, budućnost i mlade“ – potpuno je neshvatljilo šta je motiv i smisao odbijanja istorijske šanse. Odbijanja koje bitno jača agoniju srpske ekonomije. Ruskom tržištu je neophodna visokokvalitetna srpska proizvodnja, a srpskom – davanje državnih subvencija za proširenje proizvodnje, otvaranje ruskog tržišta (na primer: organizovanje direktnog regionalnog i oblasnog uzajamnog delovanja). Operativna likvidacija logističkih i drugih prepreka predstavljala bi jedinu meru koja je u stanju da stvarno, a ne deklarativno, spase Srbiju razaranja, koje za vreme Vučića sve više jača. Ali nade i vektor njegovog egzistencijalno-ontološkog određenja leži u drugom pravcu: „Dramatično smo podigli naš izvoz u EU i našu trgovinsku razmenu sa EU, ali je nismo dramatično podigli u regionu. Jesmo je nešto popravili i to u našu korist. Uglavnom, naš izvoz je u većim brojevima uvećan nego što je naš uvoz, ali to nije ni blizu dovoljnoga, ni blizu onoga čemu se nadamo“. Da se prisetimo i poluzaboravljene činjenice: malo posle zvanične posete predsednika Putina Beogradu oktobra 2014. godine „Gazprom“ je smanjio isporuke gasa Srbiji za 30%. Ta odluka je bila izazvana odbijanjem Aleksandra Vučića da potpiše garancije o vraćanju srpskog duga za ruski gas od 200 miliona dolara do marta sledeće godine. Na zasedanju vlade Srbije Aleksandar Vuić je rekao da je zahtev Putina je neumestan i nepravedan obzirom da Rusija preko NIS-a i tako iz Srbije izvlači ogromnu dobit, a to Rusiji omogućilo da Srbiji nudi sporazum o prodaji te kompanije koji je za nju štetan (da podsetimo da je NIS privatizovan u decembru 2008. godine kao deo energetskog sporazuma, zaključenog u periodu vlade Vojislava Koštunice. 11. avgusta 2014. Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije je formiralo Radnu grupu za preispitivanje prodaje NIS-a ruskoj kompaniji „Gazpromneft“(kompanija je prodata za 400 miliona evra – 51% akcija; prozapadni mediji su tada insistirali na tezama da je realna cena kompanije 2 milijarde evra, i da je tako niska cena prodaje navodno uslovljena time što Rusija podržava teritorijalnu celovitost i suverenitet Srbije). 2015.g. zapažen je nagli pad robne razmene, tako da je 2016. godine stvarno stanje vraćeno na 2014. godinu. U periodu januar-oktobar 2016. godine robna razmena između Rusije i Srbije iznosila je 1,86 milijardi dolara, što je za 10,4% manje nego u istom periodu prethodne godine. Ruska Federacija je postala ČETVRTI trgovinski partner Srbije. Najveći deo u srpskom izvozu Rusiji, i to tokom mnogo godina unazad, zauzimale su kompanije u većinskom posedu stranaca, ili potpuno u njihovoj svojini. Prema podacima UN Comtrade, u ukupnom trgovinskom obrtu Srbije u 2016. godini Rusija je učestvovala sa 6,76%. Prema podacima srpskog Republičkog instituta za statistiku, u prvom polugođu 2017. u izvozu su glavne partnere Srbije predstavljali Italija (1,2 mlrd $), Nemačka (1 mlrd $), Bosna i Hercegovina (615 mln $), Rusija (470 mln $) i Rumunija (415 mln $). U istom periodu, u uvozu, prva je bila Nemačka (1,3 mlrd $), pa Italija (1 mlrd $), Rusija (827 mln $), Kina (809 mln $) i Mađarska (480,8 mln $). U spoljnoj trgovini Srbije dominira EU (2/3 robne razmene), na drugom mestu su zemlje CEFTA (BiH, Crna Gora, Albanija, Moldavija i „Kosovo“) sa izvozom od 2,7 milijardi dolara i uvozom od 758 miliona dolara. Trgovinska razmena između Srbije i Bugarske, upoređenja radi, po rezultatima 2017. godine, dostigla je 1 mlrd evra, a u doglednoj perspektivi može da dođe i do 3,5 mlrd evra. Između ostalog, Srbija i Bugarska zajedno rade na realizaciji niza projekata, među kojima u prioritetne spada autoput Niš – Merdare – Priština. U poređenju sa Bugarskom, učešće Rusije uopšte ne odgovara proglašenim ciljevima i specijalnim srpsko-ruskim odnosima, postojećem potencijalu i krajnjoj potrebi srpske ekonomije i slobodnog poslovanja na tržištima bratske Rusije. I tako, realni ekonomski pokazatelji negiraju mitske konstrukcije koje se sasvim neposredno naduvavaju sa obe strane, a odnose se na širenje srpsko-ruskog zajedničkog delovanja. U stvarnosti se Ugovor o slobodnoj trgovini pretvorio u mrtvo slovo na papiru, otkako je Vučić na vlasti njegov potencijal nije aktiviran. Polje ekonomskog rusko-srpskog uzajamnog delovanja se oštro smanjuje, ostavljajući samo nekoliko krupnih aspekata koji, ipak, ne zauzimaju vidnije mesto ako se uporede sa drugim zemljama i nemaju nikakvo društveno-značajnije delovanje – što Srbi sa puno razloga očekuju od rusko-srpskog partnerstva. Aleksandar Vučić, čiji se režim vlasti oslanja na patriotski orijentisanu elitu Srbije u stvarnosti uporno preseca ruski vektor, uz naduvavanje demagoško-propagandnog mehura o uspesima rusko-srpske saradnje koji nemaju presedana u istoriji. Primer Crne Gore, u kojoj su ruske investicije bile najveće u regionu, pokazuje da čak i tako krupno učestvovanje nije predstavljalo prepreku da ta zemlja, čije stanovništvo u apsolutnoj većini predstavljaju čisti etnički Srbi, pravoslavci, bude ugurana u članstvo NATO, uz prateće optužbe protiv Rusije za pokušaj atentata na Mila Đukanovića i izvođenje državnog prevrata. Odnosno, razrađen je detaljan model funkcionisanja partijskog i masmedijskog sistema (u kome najbitniju ulogu igraju zapadne tajne službe i njihovi predstavnici), koje je omogućio da se biraju i da drže vlast antinacionalni političari koji su preduzmiali aktivne mere usmerene protiv nacionalno-državnog života zemlje, i sve to – ne obazirući se na mišljenje stanovništva. Pri tome je optužbama protiv Rusije za pokušaj atentata na Đukanovića i pokušaj prevrata doprineo i Aleksandar Vučić. Tako Specijalno tužilaštvo Crne Gore tvrdi da je planom likvidacije Đukanovića rukovodio ruski državljanin Eduard Širokov. Srpska bezbednosna agencija, BIA (Aleksandar Vučić lično kontroliše rad svih tajnih službi Srbije) predala je Specijalnom tužilaštvu Crne Gore zapisani razgovor Širokova sa osumnjičenim Aleksandrom Sinđelićem, u kome Širokov zahteva od Sinđelića da organizuje grupu za likvidaciju premijera Đukanovića. Zato nije čudno što se u Crnoj Gori najaktivnije razvija rusofobija, a ruski kapital zamenjuje turskim. Tako su samo za poslednjih godinu dana turski državljani, što je važno, uglavnom pristalice F. Gulena, u Crnoj Gori već osnovali 450 firmi i bave se aktivnim otkupljivanjem biznisa u građevinarstvu, turizmu, logističkoj sferi, kao i kupovinom nekretnina. Gulen je američki projekat, i u vezi s tim je vrlo verovatno da „turska invazija“ predstavlja američki plan za isterivanje ruskog uticaja u Crnoj Gori. Modeli vlasti Mila Đukanovića i Aleksandra Vučića su identični, to su braća blizanci. Zato sa posebnom pažnjom treba da se prate reči bivšeg poslanika Bundestaga i bivšeg državnog sekretara ministra odbrane Nemačke Vili Vimera o tome da je „rat 1999. godine umnogome povezan sa idejom Amerike da se uništi ruski uticaj na Balkanu“. Da podvučemo: formalne sankcije protiv Rusije Aleksandar Vučić ne uvodi isključivo zato što srpski narod iskreno voli Rusiju, a izuzetak ne predstavlja ni izborno telo samog Vučića. Eventualnim javnim istupanjima protiv Rusije, on bi sam sebi potpisao presudu i srušio sopstveni najveći oslonac, a zapadni savetnici to odlično znaju.  Ko je žena koja je hapsila Marka Đurića, saznajte OVDE. Izvor: Analitički forum