Piše: Jovo Vukelić

Ovo navode i američki senatori-demokrate u svom poznatom izveštaju. I, odatle izvlače zaključak o uticaju Rusije na Srbiju. Kao da je broj susreta valjan i presudan dokaz bliskosti ili dobrih odnosa.

Podsećanja radi: sastajao se ranije srpski predsednik Milošević sa Holbrukom, ili sada Putin sa Merkelovom mnogo više  puta. Da li je to bio dokaz njihovih dobrih odnosa, prijateljstva, uticaja?

Snažniji je i pogubniji, maligni i štetočinski uticaj SAD na Srbiju i njenu politiku i građane od ruskog uticaja (iako nijedan američki predsednik nije posetio Srbiju od 1980. godine, uskoro će 50 godina)! Mislim da će se sa ovom konstatacijom složiti većina čitalaca. Ali, navikli su zvaničnici američke administracije da podmeću Srbiji i Balkancima svakakve nebuloze, tako podmeću i ovakve nevažne priče o broju susreta, poseta.

Više uticaja na srpske zvaničnike i vlasti imali su od 2000-te godine američki ambasadori u Beogradu (primer predsednika Srbije Tadića). To su nedvosmisleno potvrdili izveštaji „Vikiliksa“ u kojima  su se razotkrili porazni detalji o podaničkom mentalitetu srpskih ministara i najviših državnih zvaničnika koji su se godinama utrkivali ko će pre stići do američkog ambasadora i dojaviti mu poverljive informacije.

Diplomatska ekspanzija EU namenjena Srbiji ne posustaje. To je postalo vodljivo pre mesec dana, 6. februara, kada je Evropska komisija (EK)  obelodanila svoj Izveštaj pod nazivom „Verodostojna  perspektiva proširenja i pojačana saradnja EU sa zapadnim Balkanom”.

Iz tog dokumenta jasno je da EU očekuje temeljne i trajne reforme u ovom regionu (šta li su radili dosad?) kako bi se nastavila saradnja i put zemalja Zapadnog Balkana (šest zemalja: Albanija, Kosovo, Makedonija, Srbija, Crna Gora i BIH) ka Uniji.

Šest vodećih inicijativa i mera obuhvataju: “jačanje vladavine prava; veću saradnju u području bezbednosti i migracija uz pomoć zajedničkih istražiteljskih timova i evropske granične i obalne straže; širenje energetske unije EU na zapadni Balkan; smanjenje troškova rominga i uvođenje širokopojasnog interneta u regionu.

U strategiji se takođe naglašava da EU treba da bude spremna da prihvati nove članice kada one ispune kriterije”.

Do ulaska u EU, a datum nije određen pre daleke 2025. godine (a i ta godina se pominje više kao mogućnost . To je godina pre koje nije moguće ni terotetski govoriti o mogućnosti da Srbija bude deo EU) , sve zemlje koje hoće da postanu članice EU, pa i Srbija, moraju da reše granične sporove sa susedima, da reše sva otvorena pitanja.

Za Srbiju to znači da sa susedima reši sada nerešene granične sporove. Najveći problem biće rešavanje pitanja granice sa  pokrajinom Kosovom, kojeg zemlje EU priznaju, a Srbija ne priznaje za državu! EU još kaže: “Potreban je sveobuhvatan, pravno obvezujući sporazum o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova.”I naravno članstvo u NATO. Bez toga niko na Zapadu neće ozbiljno da razmišlja o prijemu Srbije u EU.

Ovih dana stižu visoka predstavnica Mogerini i  predsednik EK Junker sa svojim saradnicima na Balkan da podrže saradnju sa EU. Oni procenjuju  “da će sledećih šest meseci biti ne samo intenzivni, već i ključni za osiguravanje evropskih integracija i šansa da se ova jedinstvena istorijska prilika iskoristi.”

Zašto će sledećih šest meseci biti baš toliko važno za dalje integracije šest zemalja to se nigde se iz izveštaja ne može ni naslutiti, niti se ijednom rečju pominje. Opet je verovatno u pitanju već uobičajeno namamljivanje, nuđenje šargarepe sa naglim povlačenjem unazad.

„Vrata EU su uvek otvorena“, ali se stalno pomeraju ka sve daljoj budućnosti. Postoji adekvatna poslovica za ovakve situacije koja glasi “Ne lipši magarče do zelene trave!”

To smatra i bivši američki ambasador Montgomeri koji pretpostavlja da sledi “ispostavljanje novih i stalno novih uslova Srbiji na putu u EU”. Diplomatske igre EU sa Srbijom biće nastavljene.

I ovde bi se završila priča o daljem putu Srbije kao EU, jer Srbija ne može priznati nelegalno otcepljenu pokrajinu Kosovo i Metohiju sem da prekši svoj Ustav. Ili da promeni Ustav i KiM izbaci iz sastava svoje teritorije. Ni jedno ni drugo, menjanje granica ili Ustava nisu realne mogućnosti sem da se to uradi na silu, nezakonito…

Treba se prisetiti da je i ranije, u pregovorima Miloševićeve vlasti sa Amerikancima, često naglašavano da ne postoji definitivan, konačan spisak stvari koje Srbija treba da uradi za interese Amerike, nego da Srbija mora da uradi sve što se od nje traži u svakom trenutku i bez ograničenja, i tu se ništa nije promenilo od Miloševića do danas, kad je reč o američkoj politici prema Srbiji i Srbima.

Kako EU, tačnije 25 zemalja članica, ne namerava da povuče priznanje Kosova, kao što ni Srbija ne namerava da prizna svoju nelegalno otcepljenu pokrajinu za državu (tako bar ponavljaju srpski zvaničnici) bilo bi diplomatski i politički korektno i smisleno da se zavaravanje o putu Srbije ka EU konačno okonča. I da zajedno EU i Srbija to jasno saopšte.

Bilo bi to jedno zdravo i korisno priznanje.

Rešenja ovog krupnog i ozbiljnog problema do daljeg na vidiku nema. Pominje se neka nova vizija rešenja za KiM predsednika Srbije, koju će on početkom proleća saopštiti, ali je prvo pitanje koliko je ona uopšte realna i ostvariva. 

Čak je i generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji (EPuS) Suzana Grubješić ocenila da je “Strategija EU o Zapadnom Balkanu” prilično „razvodnjena“ i da predstavlja „srednju vrednost želja dela Evropske komisije. Ipak, bolje išta nego ništa. Dobro je da je stigla“.

Ona podseća da je prošlo 15 godina od obećanja perspektive članstva za zemlje Zapadnog Balkana u Solunu, osam godina od kada je Srbija aplicirala za članstvo, šest nakon što je postala zemlja kandidat i četiri od kada što je otvorila pregovore.

„Da li danas neko zaista misli da 2025. godina treba da bude samo ideja, mogućnost, a ne da stvarno bude godina u kojoj Srbija treba da postane zemlja članica EU? Verujem i zalagaću se za to da ta 2025. ne bude samo ideja stavljena u okviru strategije“. 

Čak ni ona ne krije razočarenje sadašnjim stvarnim stanjem, ali i sadržajem najnovijeg dokumenta. Ta njena izjava u svojoj suštini veoma je pesimistička ipredstavlja lažni, oportuni. Danas niko ozbiljan, ko zaista drži do svoje izgovorene reči, a pritom je dobro upućen u problematiku, ne može da tvrdi da će Srbija možda biti član EU 2025.

Potpuno je jasno da je taj rok nerealan, i da je izmišljen kao nužno zlo koje se mora u nedogled odlagati.Konstatuje da od obećanja EU o otvaranju strukturnih fondova i tržišta rada nema ništa. Ona podseća da bi sa sadašnjom stopom rasta od tri odsto zemlje regiona mogle da dostignu standard zemalja u EU tek za 50 godina! Na kraju, ona zaključuje da evrointegracije gotovo i da nisu tema u srpskom društvu, sučeljavanja mišljenja nema i debate izostaju.

Ovakvo onespokojavajuće viđenje situacije jedne od glavnih promoterki evrointegracija u Srbiji trebalo bi itekako da zabrine vođstvo u Briselu, ako im je uistinu stalo do ulaska Srbije.  Ali, njima stvarno nije stalo. Veoma im je stalo da srpsko pitanje reše onako kako njima odgovara, a ne Srbiji i Srbima. I stalo im je da Rusiju izguraju iz ovog regiona. To im je cilj, a da se oni ovde utvrde i ukopaju tako da u doglednoj budućnosti niko ne može da dovede u pitanje pozicije SAD, EU i NATO. I da se od njih nikada ne osamostali ni jedna država Balkanskog poluostrva.

Put sopstvenome jačanju otvara Rusija sama – upravo time, sopstvenim jačanjem, i na tom putu ona samo koristi slabosti druge strane jer za razliku od devedesetih, kada je Rusija bila u defanzivi sada su karte drukčije podeljene i trenutnu partiju dobija Istok.

Građani vide da nam Rusi ne prete sankcijama, da ne uslovljavaju Srbiju da prizna za državu deo svoje teritorije, pokrajinu Kosovo. Oni gledaju kako jača trgovinska, privredna i kulturna  saradnja  Rusije i Srbije na ravnopravnim osnovama. Kao i bliska saradnja Srpske i Ruske pravoslavne crkve.

Oni su zapamtili da je Srbija od Velike Britanije bila optužena za genocid i da je to Rusija sprečila. Oni stalno slušaju kako SAD, Britanija, Nemačka i Francuska... na sve načine podržavaju kosovske Albance i uz to nagovaraju druge zemlje da to čine nasuprot interesa Srbije. I na kraju su svedoci da Rusija brani i štiti interese Srbije i na diplomatskom i na drugim poljima. Rusija je protiv priznanja Kosova za državu.

Za Srbiju na putu u EU nije samo zadatak rešiti sva 34 poglavlja već je tu i 35. poglavlje o normalizaciji odnosa sa Kosovom što mora biti takođe rešeno. Tražiće se potpisivanje sporazuma između Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa.

Najviši zvaničnici Brisela ne kriju da je Kosovo najveći nerešeni problem na Zapadnom Balkanu i da ne žele to pitanje unutar Unije. Skoro svakodnevno traže da Srbija prizna Kosovo, i to što pre.

Evropski visoki birokrata Johanes Han nedavno tvrdi da “ u odnosu na EU, Rusija neuporedivo manje ekonomski prisutna u Srbiji, što je nesrazmerno njenom uticaju na ovim prostorima. „Nafilovao“ je Han to podacima, “75 odsto trgovine regiona Zapadnog Balkana odnosi se na EU. Eto, samo mala Austrija je investirala četiri puta više od Rusije u region”!

A zamenik šefa Delegacije EU u Srbiji Oskar Benedikt ističe da je EU glavni investitor u Srbiji: «Investicije iz EU čine 82 odsto svih neto stranih investicija, koje su za proteklih 15 godina dostigle 15 milijardi evra”!

S druge strane ambasador Rusije Aleksandar Čepurin je u prošloj godini govorio o ruskim ulaganjima u Srbiji, navodeći „da su ona premašila četiri milijarde dolara“ . I to su, kako je precizirao, realne investicije.

Naravno da će EU, koju čini 28 ekonomski najrazvijenijih zemalja Evrope, biti najveći investitor u odnosu na jednu jedinu Rusiju. I svako takvo poređenje je neumesno. Ali, problem zvaničnika EU je u tome što prvo iskažu bojazan da postoji ogroman, maligni uticaj Rusije, a onda sami ocene da se to prisustvo ne može porediti sa uticajem i težinom EU?

Borislav Borović,  analitičar Foruma ekonomista ističe:

„U čemu je problem oko ulaganja Rusije? Da li to što nedovoljno ulaže, pa se očekuje više, ili što previše ulaže, a trebalo bi manje, ili što se birokrate iz Brisela plaše da će njena buduća ulaganja biti prevelika i ugroziti ekonomski interes država članica EU. Prilikom sagledavanja te problematike nikako ne bi trebalo da zaboravimo i na neke, upravo od strane EU, sprečene ruske investicije, kakva je gasovod Južni tok. Ona bi Srbiji donela dve milijarde direktnih ulaganja i dodatno između dvesta i trista miliona evra godišnje od tranzitne rente. Opšte je poznato da su ruskim investicijama postavljane različite prepreke, od finansijskog do energetskog sektora. Tako je „Sberbanka“  ušla na naše tržište na mala vrata kupujući nemačku „Folksbanku“. Evroazijska banka za obnovu i razvoj još čeka prolazeći sito i rešeto dok je Evropska banka za obnovu i razvoj odmah, po automatizmu, dobila dozvolu za rad u Srbiji”.2

Poslednjih meseci SAD, a odranije i EU, svojim direktivama i preporukama sprečavaju ulazak investicija van EU, kao što su ruske ili kineske, što predstavlja kršenje mnogih propisa i pravila u međunarodnoj trgovini. Na ovaj način EU pravi finasijsku štetu Srbiji, koja je nadoknadiva.

Nikakve bespovratne donacije EU date Srbiji za sprovođenje reformi, koje su u poslednjih 17 godina iznosile tri milijarde evra, ne mogu pokriti štete koje EU i SAD čine Srbiji. Uz to, veći deo novca od te “bespovratne pomoći” vraćao se i vraća se upravo firmama iz EU kojima su dodeljivani ti poslovi pomoći u reformama. Zato treba pošteno i javno reći da te tri milijarde evra i nisu ušle u Srbiju (sem na papiru) nego je veliki deo ostajao u EU, ili se kasnije izvlačio u firme iz EU.

Borović još ukazuje i “kakva je sudbina profita banaka iz EU u Srbiji. Da li on završava u Srbiji za nova ulaganja i otvaranje novih radnih mesta, ili se izvlači u maticu, što rade strane banke. To je opštepoznato. Sve što zarade u Srbiji, strane banke već deceniju i po izvlače van Srbije”. 3

Preuveličavanja iz SAD i sa Zapada o saradnji Srbije u Rusije u sferi odbrane i vojnoj saradnji su očigledne.

Iako Srbija sa NATO ima održanih deset puta više vojnih vežbi, što sami zvanično priznaju, pravu dramu prave kad srpska vojska učestvuje u nekoj vojnoj vežbi sa Rusijom. Kao da ne znaju da je 80 odsto građana Srbije protiv ulaska Srbije u NATO i kao da ne znaju da je Srbija zvanično proglasila vojnu neutralnost.

I pored toga Vlade Radulović, iz Atlantskog saveta Srbije,  NVO finansirane iz SAD,  kaže:

“Vidimo da su iz godine u godinu sve brojnije i masovnije vežbe koje se održavaju, pre svega sa pripadnicima Oružanih snaga Ruske Federacije, vidimo Belorusije, a ima nekih najava da će biti oružanih snaga nekih drugih država”.4

Budući da ima zadatak od svojih američkih finansijera da preuveličava vojnu saradnju Rusije i Srbije - atlantista Radulović govori suprotno svim brojkama (i faktima) koje iznosi njegov nadređeni, vojni američki ataše DŽon Kapelo o 125 vežbi sa NATO i samo četiri sa Rusijom!

Kad su filozofa Hegela studenti upozoravali: “Ali profesore, činjenice se ne slažu s vama i protive se vašem poimanju i tumačenju…”  Hegel im je mirno odgovorio “Tim gore po činjenice”.

Još drastičnija manipulacija SAD, NATO i EU odnosi se na formiranje i rad rusko-srpskog Humanitararnog centra u Nišu.

Svi znaju da u njemu radi nekoliko Rusa i desetak Srba i da je njegova glavna uloga u sprečavanju i otklanjanju posledica požara, poplava i drugih elementarnih nepogoda, kao i razminiranju. Ali, američki i NATO militantni krugovi „svojim očima ne veruju“, već neprekidno stvaraju dramu o vojnoj ulozi i funkciji ovog centra u Nišu.

Sumnjaju, iako bez ikakvih dokaza, da će Centar u Nišu postati vojna baza kao što je Bondstil na Kosovu. Pritiscima na zvaničnike vlasti u Srbiji traže da se tako nešto nikako ne dogodi, jer bi po njihovoj logici i to bilo „maligno“. A postojanje vojne baze „Bondstil“ – nije maligno?

Natovcima smeta bilo šta što ne mogu da kontrolišu i na šta ne mogu da utiču. NJihovo dizanje prašine je kampanja, propaganda kojom plaše neupućene i neinformisane. Ni u šta oni ne sumnjaju, oni savršeno dobro znaju o čemu je reč, ali postojeće stanje zloupotrebljavaju.

Isto tako i NVO CEAS smatra da ruska zainteresovanost za dešavanja na zapadnom Balkanu idu mnogo dalje od osporavanja članstva ili saradnje sa NATO, te da joj je “primarni cilj podrivanje evropskih integracija i demokratizacije na Balkanu”. I to tvrdi ova pronatovska organizacija bez ikakvih argumenata.

Tačnije rečeno: njima argumenti ne trebaju, naprotiv – argumenti su njihovi neprijatelji, jer nije ovde reč o nekom imaginarnom poštenom sudskom veću koje treba da presudi na osnovupravde i pravičnosti. Ovde se radi o neoimperijalistima koji će da i sa đavolom pakt sastave samo da bi ostvarili sopstvene interese po bilo koju cenu.

Mogli bi se u nedogled nabrajati primeri „zastrašujućeg, kobnog, opasnog, štetnog ruskog uticaja u Srbiji, po navodima američkih i zapadnih centara moći. Ali to, kao što se vidi, nema nikakvog smisla ni značaja. Putin upozorava na Treći svetski rat! Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: fakti.org