Atentat na Đinđića, koncert Prodidžija u sred sankcija, prvi Egzit, bombardovanje - da se setim samo onih novijih, iz poslednjih dvadesetak godina, piše Bane Gajić u tekstu za Vice.
Moju generaciju obeležio je rat u Jugoslaviji koji je počeo u leto 1991. godine, i posle koga više ništa nije bilo isto, a rekao bih ni dobro. Ne samo nama, nego i svima koji su stigli iza nas, kao i onima koji su već bili tu.
U toj generaciji ima nas desetak koje je zauvek, pre leta te ogavne 91', kamiona i tenkova koji bukte u plamenovima na tada novim i uglađenim autoputevima Slovenije, obeležila jedna nasilna smrt, čija tamna senka eksplicitno iskoči svakog 9. marta da nam pomuti taj dan. Kakav god nam on bio u toj nekoj godini.
Nas desetak i dalje nosi u sebi ružan ožiljak - podsetnik na to kako smo izgubili naivnost i nevinost u samo jednom popodnevu, jednom pucnju, jednom samrtnom ropcu na trotoaru koji je trajao nekoliko minuta i okončao se izdahom na beogradskom asfaltu uprljanom krvlju, blatom, nekakvom vodurinom, garom i tragovima hiljada cipela, zaogrnut u dim i suzavac.
Ima nas desetak, kažem, u toj mojoj zbunjenoj generaciji koju je sistem prethodno zdušno i, čini mi se, čak iskreno uljuljkivao u neka uvrnuta utopistička verovanja. Od rođenja tamo negde kraja šezdesetih, početka sedamdesetih, ta verovanje usađivana su nam kroz školu, vaspitanje, filmove, čitav socijalni kontekst - život lep, stabilan, korektan, predvidiv i lako ostvariv, novac nije važan i meri samo kakav je ko čovek, bla, bla... Nas desetak, ponavljam, i dalje ne zaboravlja strašnu spoznaju da tako, u samo tom jednom danu, život naglo postane nasilna i tragična stvar. Koja se okonča u sedamnaestoj godini. Na trotoaru. Metkom.
Ne srećem više većinu od te desetine, osim N. i dve M., pa ni sa njima ne pričam o tome, čak ni tog svakog devetog marta. Mi se razumemo u ćutnji o ličnim traumama, i ne pominjemo ih. Češće hoću da se sa nekim poznanicima sa kojima ne delim nikakvu uspomenu na 9. mart ispričam o onome čega se sećam. O tom jednom Iskustvu, o toj nekoj, kako vreme prolazi, sve setnijoj uspomeni. O sopstvenoj oduzetoj mladosti ogrubeloj u toploj prolećnoj večeri dok je spiker „Dnevnika“ profesionalno hladno čitao ime dečaka koji je tog dana poginuo u demonstracijama u centru Beograda, Branivoja Brane Milinovića.
Brane se sećam u nekoliko slika u kojima se pojavljuje. Mnogo više ga se sećam u slikama u kojima ga već nema: dvorišta kuće u Prokopu kroz koje prolaze mnogi ljudi; uplakane majke i sestre; slomljenih drugova i drugarica; zamrznutih neshvatljivim ledenim dahom smrti u detinjstvu; toplih martovskih večeri u kojim se ćuti i pije; dugog stajanja na ćošku kod „Londona“ gde je preminuo, dok prolaznici prilaze i nešto govore; sahrane; sveske sa stihovima koje je pisao i koje naglas čitamo na putu ka Novom Groblju gde će u zemlju spustiti kovčeg u kome smo tog proleća umrli svi mi.
Branina smrt od policijskog metka, u ulici Kneza Miloša tik ispod raskrsnice „London“, na nizbrdici sa desne strane, bila je prva u ratu koji će ubrzo odneti jednu zemlju, nekoliko naroda i stotine hiljada drugih života. Iako je u vreme kad je olovni projektil ispaljen iz službenog pištolja sa ćoška ulica Admirala Geprata i Kneza Miloša još uvek bio mir i Jugoslavija delovala samo kao zemlja u građanskoj krizi, Brana je nulta žrtva ludila koje će nas pokopati sve i, kao takav, simbol kolektivnog stradanja Zapadnog Balkana od 1991. do 1999. godine.
Iako su posle mnoge mladosti ginule na tim istim beogradskim ulicama, i ginu i danas, bukvalno dok ovo pišemo i čitamo, čineći nas beznadežno i bespovratno tolerantnim na smrt kao čin uništenja jednog ljudskog bića, Branina pogibija je bila iznad i izvan svega toga.
Smrt Jugoslavije počela je njegovom smrću. U Ulici Kneza Miloša, na tom umazanom i zauvek oskrnavljenom trotoaru.
Pročitajte OVDE kakav je to ultimatum iz Sarajeva dobila Srbija?
Izvor: Vice
