Piše: Leonid Savin Has piše: “Liberalizam se povlači. Demokratije polako osećaju efekte rastućeg populizma. U Evropi sve više jačaju politički ekstremnije partije. Izglasavanje napuštanja EU u Velikoj Britaniji pripisuje se gubitku uticaja elite. Čak i u Sjedinjenim državama dolazi do neuobičajenih napada njihovog predsednika na medije, sudove i službe za sprovođenje reda i zakona u državi. Autoritarni sistemi, uključujući Kinu, Rusiju i Tursku, postali su još glomazniji. Zemlje poput Mađarske i Poljske izgledaju nezainteresovane za sudbinu svojih mladih demokratija...
''Svedoci smo pojavljivanja regionalnih poredaka. Propadaju pokušaji da se uspostavi globalni okvir.''
Has je ranije već dao nekoliko alarmantnih izjava, ali ovaj put je usmerio svoju retoriku na globalnu prirodu ovog fenomena. Iako se između redova lako može iščitati, pre svega određeni stepen arogancije – ideja da samo liberali i globalisti zaista znaju kako da vode spoljnu politiku – i drugo, motivi za ovakvu zaveru.
''Danas bi se druge velike sile, uključujući EU, Rusiju, Kinu, Indiju i Japan mogle kritikovati i za ono što rade, i za ono što ne rade, ili za oboje.“
Ova lista bi najverovatnije mogla da se proširi dodavanjem nekih država Latinske Amerike, plus Egipat, koji je potpisao vojni sporazum o isporuci oružja Severnoj Koreji, negirajući bilo kakvo kršenje sankcija je su Severnoj Koreji nametnule UN, kao i sve moćniju Šiitsku osovinu, Iran-Irak-Sirija-Liban.
Međutim Hasa obeshrabruje činjenica da je upravo Vašington taj koji menja pravila igre i koji izgleda potpuno nezainteresovano za ono šta njegovi saveznici, partneri i klijenti u različitim delovima sveta rade.
’’Odluka Sjedinjenih država da napusti ulogu koju je igrala više od sedam decenija predstavlja prekretnicu. Liberalni svetski poredak ne može da preživi sâm od sebe, jer drugima ili manjka interes ili sredstva da ga održe. Rezultat će manje slobodan svet, manje prosperitetan i manje miran za Amerikance i njima slične.''
Stjuart Patrik, Hasov kolega iz Saveta za spoljne poslove, prilično se slaže sa ocenom da su Sjedinjene države te koje sahranjuju liberalni svetski poredak. Međutim to ne rade sâme, već ruku pod ruku sa Kinom. Ako su se Sjedinjene države uzdale u to da će proces globalizacije preobraziti Kinu (a možda je i uništiti, kao što se desilo sa Sovjetskim Savezom), onda moraju biti iznenađene kako je sve ispalo. Ideja Ajatolaha Homeinija, vođe Islamske revolucije u Iranu ostvarila se u slučaju Kine. Ova zemlja je izvela modernizaciju bez vesternizacije.
Sada Kina širi svoj uticaj širom Evroazije na svoj način, što su njeni partneri uglavnom pozdravili.
Ali ovo je bio bolan proces za Sjedinjene države, jer polako i nepovratno potkopava njihovu hegemoniju.
''NJena [kineska] dugoročna ambicija je da rasturi američki sistem saveza u Aziji i da ga zameni sa benignijim ( iz perspektive Pekinga) regionalnim bezbedonosnim sistemom, u kome bi ona uživala počasno mesto i, u idealnom slučaju, imala sferu uticaja koja bi odgovarala njenoj moći. Kineska inicijativa ''Jedan pojas, jedan put'' je deo ovih napora, koja nudi ne samo (toliko potrebne) infrastrukturne investicije u susednim zemljama, već obećava i mnogo veći politički uticaj u Jugoistočnoj, Južnoj i Centralnoj Aziji. Kina sve agresivnije nastavlja sa svojom nezapamćenom politikom polaganja prava na gotovo celo Južno kinesko more, gde i dalje nastavlja sa izgradnjom ostrva i sa istovremenim provociranjem Japana u Istočnom kineskom moru.'', piše Patrik.
Što se tiče Sjedinjenih država: ''Sjedinjene države sve više liče na umornog džina koji više nije voljan da nosi teret globalnog liderstva, niti ekonomski, niti geopolitički. Tramp saveze tretira kao zaštitne pojaseve, a svetsku ekonomiju kao arenu bez ikakve konkurencije. Rezultat bi bio pohabani liberalni međunarodni poredak bez pobednika voljnog da uloži u sâm sistem.“
Po pitanju promene ponašanja jednog dela američkog establišmenta, možemo se složiti sa obojicom autora, ali, ipak, postoji nešto više od Donalda Trampa (koji je toliko nepredvidiv da je i svoj tim popunio pripadnicima močvare koju se spremao da isuši) i severnoameričkog populizma. Mora se pogledati malo detaljnije.
Štajn Ringen, norveški državnik sa stažom u međunarodnim institucijama, u svojoj knjizi Đavolja nacija: Demokratsko vođstvo i problem poslušnosti zapaža: ''Danas američku demokratsku izuzetnost definiše sistem koji ne funkcioniše ni prema jednom uslovu potrebnom za dogovore i lojalnost… Kapitalizam je zapao u krizu orgijanja i deregulacija. Novac se preliva u politiku potkopavajući temelje demokratije. Ringen citira i svog kolegu sa Harvardske Kenedi škole Aršona Funga: ''Američku politiku više ne stvara osrednji glasač, ako ikada jeste. Umesto toga, u današnjoj Americi vlada pravilo srednjeg kapitaliste, pa tako i Demokratska i Republikanska partija šteluju svoju politiku kako bi privukle interese kojima upravlja novac''. Gospodin Ringen za kraj dodaje: ''Američki političari su svesni da su upali u prljavu baruštinu moralne korupcije i da su u njoj zarobljeni''.
Tramp samo oslikava nefunkcionalnost i unutrašnja trvenja u američkoj politici. On je, u stvari, američki Gorbačov koji je perestrojku otpočeo u pogrešno vreme. Premda, mora se primetiti da bi pad Sjedinjenih država bio znatno bolniji za američke građane da je Hilari Klinton postala predsednik. Bili bismo svedoci još nesrećnijih reformi, velikog priliva migranata i nastavka propadanja državne proizvodnje, kao i pokretanja novih sukoba. Tramp pokušava da bolničkom negom održi u životu telo američke nacionalne politike, ali ono što je preko potrebno, u stvari je velika rekonstrukcija i dalekosežne političke reforme, koje bi omogućile američkim građanima da osete da možda imaju uticaj na sopstvenu sudbinu.
Ovakav razvoj događaja se raširio i po mnogim evropskim državama. Ovaj kontinent, koji je zbog svog petljanja u transatlanska posla postao već dovoljno ranjiv u trenutnim geopolitičkim turbulencijama. Uzgred, ta trenutna turbulencija je u najvećoj meri proistekla upravo iz politike neoliberalizma.
Štajn Ringen nastavlja: ''Globalne finansijske institucije vežbaju svoju monopolističku moć nad nacionalnim politikama, bez da raspolažu bilo čime što bi ličilo na globalnu političku moć. Poverenje je iskrvarilo. Evropska unija, najveći, ikada, eksperminent nadnacionalne demokratije, polako implodira...“
Zanimljivo je da je panika obuzela Zapadnu Evropu i Sjedinjene države – dom transatlantizma, iako se različite verzije ovog liberalnog recepta sprovode i u drugim regionima – dovoljno je podsetiti se iskustva Singapura ili Brazila. Međutim, oni izgleda ne paniče toliko kao Zapad. To je verovatno zbog toga jer zapadni model neoliberalizma ne omogućava nikakvu stvarnu slobodnu trgovinu, govora ili političkog delovanja, već radije nameće politiku pokorovanja u okviru jasno definisanog plana. Stoga ovakav raspad postojećeg sistema podrazumeva i gubitak svih dividenti i i pogodnosti, koje su liberalne političke elite uživale na osnovnu berzanskih špekulacija i to preko mehanizma za plaćanje u stranim valutama (dolarski sistem) i preko instrumenata nad-nacionalnih organizacija (UN, STO, Svetska banka). I, naravno radi se i o temeljnim kulturološkim razlikama između ovih društava.
Lisjen Goldman u knjizi ''Skriveni Bog'' dolazi do zanimljivih zaključaka i ističe da su u sâmom temelju zapadne kulture racionalizam i tragično, te da je društvo koje je izraslo iz takvog koncepta ''zabranilo i Boga i zajednicu ... [videće uskoro] i nestajanje bilo kakve spoljne norme, koja bi mogla da vodi pojedinca kroz život i usmerava njegovo ponašanje.'' I, upravo zbog svoje prirode, liberalizam mora da nastavi dalje da oslobađa pojedinca od bilo kog oblika pripadnosti (društvenoj klasi, Crkvi, porodici, zajednici ili polu, a krajnji cilj je oslobađanje čoveka od čovečnosti), i u nedostatku bilo kakvog uzdržavanja, prilično je logično da je zapadnom svetu bilo suđeno da se nađe u krizi. Sâma suština populističkih pokreta, protekcionizam i konzervativna politika o kojoj Has i ostali liberalni globalisti govore je ništa više od primera nagona za samoodržanjem naroda. Niko ne mora da izmišlja teorije zavere o mešanju Rusije ili Putina u američke izbore (njih je negirao i Donald Tramp, osim što je primetio da je deo novca stigao bio podrška za Hilaru Klinton, a ona je zaista imala finansijsku podršku određenih krugova iz Rusije). Na više nivoa je uočljivo da osnovni politički potezi koje Zapad povlači, idu ruku pod ruku sa trenutnom krizom. Kao i uvek radi se o tome da je zapadnim elitama potreban žrtveni jarac (preciznije bi u današnjim uslovima bilo reći ljudska žrtva). Ovaj geopolitički potres je na Zapadu i proistekao iz implicitne prirode počeo sâmog projekta Zapada.
Ali, imajući u vidu da postoje i alternativni scenariji razvoja, trenuti sistem se raspada. A neki drugi politički projekti polako počinju da popunjavaju ideološku prazniznu - i formalno i suštinski.
Stoga je vrlo verovatno da će trenutna kriza liberalizma definitivno sahraniti unipolarni svet Zapadne hegemonije.
A, narastajući populistički pokreti, kao i regionalni protekcionizam mogu poslužiti kao dobra osnova za novi, multipolarni svetski poredak. Šta Aleksandar Dugin kaže o opasnosti od izbijanja globalnog rata u Sirji pročitajte OVDE. Izvor: Gepolitica.ru
