Piše: Anja Filimonova
Inicijator te i sledećih akcija Srbije zajedno sa Prištinom, odnosno centrom u kome se formira kosovska politika Beograda, je isključivo Aleksandar Vučić. Prvi Briselski sporazum je potpisao Ivica Dačić kao premijer Srbije, a one koji su u toku briselskog procesa bili zaključivani potpisivao je i Aleksandar Vučić.
Suština Briselskog sporazuma je u tome da je vlast Srbije, prema sopstvenom nahođenju, bez obzira što nije bilo neposredne vojne ili neke druge pretnje, odustala od srpske pozicije, suda i sistema bezbednosti Republike Srbije na teritoriji čitavog Kosova i Metohije, uključujući tu i sever. Sever KiM (opštine Leposavić, Zubin Potok, Zvečan i Severna Kosovska Mitrovica) u kome je veći deo stanovništva srpske nacionalnosti do tog trenutka je bio potpuno nedostupan separatističkoj Prištini.
Sam dokument se sastoji od 15 članova. U potpunosti ćemo citirati članove Briselskog sporazuma o policiji, bezbednosnom sistemu i pravosuđu. Tačka 7 glasi: „Policija mora da bude jedinstvena, i to će biti kosovska policija. Sva policija severa Kosova mora da bude integrisana u kosovsku. Plata će se isplaćivati zajedno sa kosovskom policijom“; tačka 8: „Službenicima drugih srpskih bezbednosnih struktura biće dato mesto u odgovarajućim kosovskim strukturama“; tačka 10: „Predviđeno je da pravosudni organi budu integrisani u KOSOVSKI PRAVOSUDNI SISTEM“. Apelacioni sud u Prištini će formirati panel u kome će većinu predstavljati sudije – kosovski Srbi – koji će se baviti svojim poslom u svim opštinama u kojima će srpsko stanovništvo biti u većini. Odeljenje Apelacionog suda, uključujući administrativni personal i sudije će za stalno biti smešten u Severnoj Mitrovici. Svaki panel će u svom sastavu imati većinu sudija – kosovskih Srba“. Ova tri paragrafa Sporazuma potvrđuju uspostavljanje isključivo pravosudnog sistema „Republike Kosovo“. Podsećanje na Ustav i zakone Republike Srbije, na Rezoluciju 1244 SB UN ili ma kakve formulacije da Kosovo i Metohija predstavljaju sastavni deo Republike Srbije jednostavno ne postoji.
Potpuno besmisleno je i pozivanje na tvrdnju da će većina sudija na severu biti Srbi. Uopšte nije važno koje su nacionalnosti, najvažnije je da oni već rade isključivo po zakonima tzv. „Republike Kosovo“, da se potčinjavaju prištinskom rukovodstvu, od koga i primaju platu. Izuzetno poniženje je za srpske sudije i policiju predstavljalo polaganje zakletve na vernost tzv. „Republici Kosovo“. (Tada je 10% srpskih sudija odbilo da položi zakletvu). Prištinski pravosudni sistem je odmah odbio da prihvati dotadašnje odluke srpskih sudova i tako je sever pokrajine doveo u stanje pravnog haosa. Tako da u najboljem slučaju jedino što ostaje sudijama – Srbima je da na „svoje“ bace pogled, pun saosećanja.
Sada su svi ogromni napori srpske vlasti, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, usmereni na formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO), u skladu sa Briselskim sporazumom. To je najintrigantnija priča. Od 15 tačaka Sporazuma njoj je posvećeno prvih 6. Radi se o formiranju Zajednice većine srpskih opština na Kosovu; Zajednica će imati svoj statut; garanciju za njeno postojanje „predstavljaće postojeći zakon i ustavni zakon“; Zajednica će delovati na bazi istih osnova, na kojima radi i Asocijacija kosovskih opština. A najvažnija je tačka 4 koja glasi: „Opštine – članice, u skladu sa Evropskim zakonom o lokalnoj samoupravi i kosovskim zakonima će dobiti ovlašćenja da sarađuju, izvršavajući svoje zadatke kolektivno preko Zajednice. Zajednica će imati potpunu kontrolu za oblasti ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, razvoja grada i sela.“ T. 5 govori da će „Zajednica imati dopunska ovlašćenja koje će joj dati centralna vlast Prištine“, t.6: „Zajednica će kod centralne vlasti imati i predstavničku ulogu, kao i mesto u lokalnim, savetodavnim organima sa istim ciljem“. I to je sve što postoji u Briselskom sporazumu a da se odnosi na dobro poznatu Zajednicu srpskih opština. Pominju se samo kosovski zakoni i centralna vlast – Priština.
Kako proizilazi iz dokumenta Zajednici neće biti data ni zakonodavna, ni izvršna ovlašćenja, njoj je dozvoljeno da rešava samo lokalna pitanja, i to pod uslovom da se sa tim složi Priština. Izuzetno sumnjivom čini se nada na očuvanje srpskog zdravstva i obrazovanja (jer baš Aleksandar Vučić pokušava da upravo to predstavi kao zaštitu prava Srba na KiM) u „Republici Kosovo“, koja se trudi da formira svoju državnost i na severu pokrajine.
Napori Vučićevog režima koji se iz sve snage trudi da briselski proces predstavi kao formiranje analoga Republike Srpske ili autonomije Srba na KiM, mrvi se u prašinu samim tekstom tog dokumenta. U njemu nema ni jednog jedinog mesta koje bi pomoglo da se rečenica protumači dvosmisleno.
Vrlo je nerazumljivo u šta se Vučić nadao: da nikome neće pasti napamet da pročita tekst dokumenta; da se sporazum i ceo Briselski proces koji, pošto učini sve što treba da zadovolji zapadne Vučićeve mentore, „do jutra sami rasprše“; da Priština bez obzira na Briselski sporazum pristupi ostvarenju skrivenih Vučićevih želja o dupliranju Republike Srpske ili o davanju autonomije Srbima. Situacija Vučiću ne dozvoljava da se uhvati makar za slamku, jer manipulacije i obmane otvara Brisel. Tako iz Brisela stiže nalog da će „primedbe i zaključci ustavnog suda Kosova poslužiti kao dalja osnova za razradu Statuta Zajednice srpskih opština“.
10.aprila Aleksandar Vučić se razbesneo: „U Briselskom sporazumu ne piše da će Zajednica srpskih opština biti formirana na bazi kosovskih zakona“, da je on „100 puta ponovio da će Zajednica srpskih opština biti formirana u skladu sa Briselskim sporazumom“. „Oni (Brisel – prim. aut.) – kaže Vučić – treba da nam pokažu gde je to napisano“, „mi imamo papire, dogovore i Briselski sporazum u kome toga nema. Ja napamet znam Briselski sporazum. LJudi u Srbiji vole teorije zavere i izmišljanja. Pozivam sve da pročitaju šta piše tamo, tekst je na sajtu Vlade, na sajtu Predsednika i na sajtu Kancelarije za KiM“.
Vučića njegovi „saradnici“ često predstavljaju kao najboljeg pravnika u istoriji srpskog prava. Očigledno je da on ne shvata da sam Briselski sporazum treba da deluje u okviru ustavno-pravosudnog sistem zemlje, a kojoj se tačno zemlji govori taj sporazum navodi potpuno direktno i jasno. Već smo naveli osnovne sadržajne izvode iz teksta Briselskog sporazuma koji je smešten baš na sajtu Kancelarije za KiM Vlade Republike Srbije, pri čemu je sporazum nazvan „Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“). Kada se navodi „kosovski zakon“, a ne ma koji drugi, naravno da se ne radi o Burkina-Faso, ni o Republici Madagaskar, ni o Luksemburgu, pa ni o Srbiji već samo o „Republici Kosovo“. I neverovatna je pretpostavka sa podsećanjem da „najistaknutiji pravnik savremenosti“ koga postojanje „papira i dogovora“ u njegovoj sopstvenosti teši u istoj meri kao i kalendar Maja.
Nikakva „deklaracija“ grupe separatista koji su nešto proglasili ne može da postane baza za kršenje teritorijalne celovitosti zemlje. Prema separatistima i teroristima se sprovode kontra-terorističke operacije, u toku kojih se oni, ukoliko se suprotstave oružjem, na mestu uništavaju. To je po Ustavu i zakonima zemlje obaveza državne vlasti. Ne postoji nikakav međunarodni sud, tim pre čije rezolucije nose karakter PREPORUKE, sud koji priznaje ni manje – ni više, već da sama DEKLARACIJA O NEZAVISNOSTI, pa i ona sama po sebi nije suprotna međunarodnom pravu, ne može da se upoređuje s Ustavom, suverenitetom i teritorijalnom celovitošću zemlje. Nikakva međunarodna podrška separatista ne predstavlja i ne može da predstavlja osnovu za narušavanje suvereniteta i teritorijalne celovitosti zemlje, ma koliko snažna bila ta podrška. Sve su to privremeni, prelazni faktori. Konflikt uvek treba da se zamrzne bez određenja roka za „odmrzavanje“. Koji treba da bude kada se za to steknu povoljni uslovi.
Sasvim je druga stvar nastavak (a ne storniranje) dosadašnje politike koja vodi predaji Kosova separatistima, šta više – zaključivanje sporazuma koji nosi sve karakteristike državne izdaje. Odbijanje policije, suda i sistema državne bezbednosti Srbije na severu pokrajine u stvari predstavlja nacionalnu kapitulaciju i državnu izdaju koja se ne može prikriti nikakvim jadnim naporima da se grupica separatista predstavi kao krivac, prema kojima treba da se primeni krivično pravo, i zaključak Međunarodnog suda pravde koji ima karakter preporuke, te koji ne samo ne igra nikakvu ulogu, već sadrži stavove koji mogu i koji treba da budu iskorišćeni za zaštitu srpskih nacionalnih interesa.
Stiče se čvrst utisak da se Vučić ne samo pravi, već pokazuje neverovatnu nepismenost. U stvarnosti njega su „izvukli u plićak“ – prostora za manevrisanje nema, ali zato moraju da se ispune obećanja data Zapadu. Sve u svemu – situacija za Vučića poprima katastrofalan karakter. Zapad mu je postavio uslov da prizna nezavisnost Kosova, kao i učlanjenje Kosova u UN do 2019.godine. Ali „nezavisnost Kosova“ treba da se još „proda biračima“ koji se ne slažu ni sa samim mišljenjem da se odreknu dela sopstvene teritorije koja je za njih glavno duhovno-istorijsko nasleđe srpskog naroda, kao i Rusiji i zemljama koje nisu priznale nezavisnost Kosova.
Zajednica srpskih opština ima dva cilja: da odvuče pažnju od teksta Briselskog sporazuma koji je zaključio Vučićev režim (da mu se daju smisao i duh koji on uopšte nema) i od realne, bezuslovne i bezpogovorne kapitulacije Vučića pred „Republikom Kosovo“. Da se ne dozvoli sopstvenim biračima i Rusiji da shvate da je upravo on LIČNO potpisivanjem Briselskog sporazuma predao „Republici Kosovo“ celu pokrajinu, uključujući i njen sever.
Lazanski u sredu predvideo sve detalje napada SAD na Siriju. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Analitički forum
