Pravda

Dostojevski je govorio: „Zaustavljajte se na nekim upečatljivim momentima iz života, držite se njih, i tada će sve biti dobro“. Praunuk pisca Dmitrij Dostojevski podelio je sa čitaocima te „upečatljive momente“ iz svog života, a još je govorio o predstavnicima poznatog roda, snazi majčinske molitve i čudu isceljenja kod Staroruske ikone Majke Božije. O prilasku veri i pobedi raka. Ka veri me je gurnula bolest. Kada sam imao 25 godina, otkrili su mi rak. Prošla je operacija, zatim sam pola godine ležao na Onkološkom centru u ulici Čajkovskog u Petrogradu, gde sam išao na hemoterapiju. Borio sam se sa bolešću kako sam mogao. Na operaciju su me pozvali bez ikakve predhodne pripreme, i tada sam rekao lekarima: „Zašto tako? Bojim se“. Usledio je odgovor: „U tvom kartonu je napisano: “Cito”. Znaš li šta to znači? “Cito” na latinskom znači „neizostavno“ „hitno“. Želimo da te spasimo.“ Uzvratio sam im: „Dobro, spašavajte“. Tog trenutka se radilo o životu ili smrti.

Na mistički način se u tom trenutku zadesio prevodilac iz Japana, koji je radio prevod dela Dostojevskog. Japan je tada bila najnaprednija zemlja u sferi proizvodnje lekova za borbu protiv raka. Moja majka, sada već pokojna, mu se obratila pismom u kojem je molila da se spasi potomak Dostojevskog (kasnije sam ta pisma predao muzeju). Kada sam nakon svega nedelju dana (u sovjetsko vreme!) doneo kutiju sa lekovima, načelnik odeljenja nije mogao da poveruje, da je tako nešto moguće: „Te lekove mi preko Moskve po imenima naručujemo! Nije vas bilo na spisku. A posle nedelju dana donosite taj lek!“ Sa velikim ponosom sam rekao: „Pa ja sam Dostojevski, potomak Fjodora Mihajloviča, koga znaju u čitavom svetu. Stoga je prirodno što je ceo svet spreman da mi pomogde da nastavim da živim“.

To je sa jedne strane. Druga strana je u vezi sa mojom mamom, koja je nakon 50 godina od svog krštenja pošla u crkvu da se moli za život sina. Smatram da je drugi razlog što sam ostao živ, molitva moje majke. Ona je zaboravila sve što se radi u hramu, samo se kao majka obratila Bogu: „Gospode! Spasi mog sina! Ostavi ga među živima!“ Da bi Gospod pomogao, potrebne su vera i duša i direktan razgovor sa Bogom. On mi je pomagao, i to ne jednom.

Lično sam uspeo da pobedim rak dva puta. Verujte mi, nije toliko strašan đavo, koliko ga predstavljaju. Samo ne treba opuštati ruke i bojati se, već treba verovati da možeš pobediti. Pri tome ne treba čekati simptome – loše unutrašnje osećanje i bol (jer sam tumor ne boli), već se treba kontrolisati, makar i jednom godišnje. Moje pobede su zasnovane na tome, što sam bolna mesta otkrivao na vreme.

Važno je takođe ne ostavljati čoveka samog sa tom groznom bolešću, treba ga podržavati u veri, i nadi da će uspeti da pobedi. Podjednako je važno da i sam bolesnik bude u pozitivnom raspoloženju i upravo u tom periodu da se bavi onim što voli. Moje iskustvo govori da snaga samog organizma u tim uslovima radi na izlečenju. Zato ja uvek želim svima dobrog zdravlja!

„Bog me je iscelio od bolesti kod Staroruske ikone“

U Staroj Rusi regularno se održavaju „Čitanja Dostojevskog“, koje mnogo godina duhovno rukovodi mitropolit Novgorodski i Staroruski Lav. Prema drevnoj, ustaljenoj tradiciji, staruruska čitanja počinju Božanskom Liturgijom u hramu velikomučenika Geogrija Pobedonosca, jednog od najstarijih staroruskih hramova. Fjodor Mihajlovič je bio parohijan tog hrama.

Za mene je to posebno mesto. U Staroj Rusi sam imao strašne bolove jer je lokalna voda sasvim drugačija od one Petrogradske. Zbog svoje bolesti sam se strašno mučio. Odjednom me je nešto privelo ka crkvi Svetog Georgija. Starice su čistile pod, nije bilo službe. Umom sam shvatao da nisam došao u dobro vreme, da nikog sem mene, ko bi došao da se pomoli, nema. A srce je tog trenutka bilo usmereno ka čudotvornoj Staruruskoj ikoni Majke Božije. Osetio sam da treba upravo ka njoj da idem. Prilazim. Nastupa neka katarza. Ja, odrastao muškarac, i odjednom sav u suzama...Odlazim iz crkve, nikako ne razumevajući šta se sa mnom zbilo.

Prolazi dan. Odjednom primećujem da nema više nikakvog bola, da sam apsolutno zdrav, čak i da osećam u sebi novu snagu. Ostajem toga dana, slušam predavanje. Sledećeg dana, posle predavanja, završava se manifestacija i sledi koktel, na kojem prisustvuje sva administracija Stare Rusi. Svi su u nekoj nedoumici: „Dmitrij Andrejevič, napokon ste uspeli da budete na našem oproštajnom koktelu. Kako je to lepo!“ Od tada, kao da bolesti nije ni bilo.

U 45-oj godini, to jest, u prilično zrelom uzrastu, krstio sam se u Staroj Rusi, gde sam posle slavio i svoj 60.rođendan. Tako da se upravo u Staroj Rusi desilo moje isceljenje, i jedno od najvažnijih događaja u mom životu – krštenje. Po blagoslovu sveštenika hrama Svetog Georgija ja svugde i uvek pričam svoje čudesno isceljenje od bolesti raka. Raduje me kada mi prilaze ljudi i govore: „Znate, i meni se desilo isto što i vama“. Ne samo da su se iscelili od bolesti, nego su se i drugi životni problemi rešili posle molitvi ispred Staroruske ikone Majke Božje. Ovoj ikoni dolaze da se poklone svi vernici koje put nanese u Staru Rus.

Po predanju, nju su doneli Grci iz Olviopolja još u prvim vekovima hrišćanstva u Rusiji, i nalazila se u Staroj Rusi do 17.veka. U vreme kuge 1655.godine stanovniku grada Tihvina bilo je otkriveno da će se kuga nestati, ako tamo donesu Starorusku ikonu, a Tihvinsku ikonu prenesu u Staru Rus. Posle prenošenja ikona, kuga je nestala. Međutim, stanovnici Tihvina nisu vratili ikonu, i tek u 18.veku je dozvoljeno da se napravi kopija Staroruske ikone. 4.maja 1768.godine kopija je dovezena u Staru Rus. U njenu čast, ustanovljen je praznik. Drugi datum proslavljanja je 18.septembar 1888.godine, kada je u Staru Rus vraćen original. Te godine ispunilo se 130 godina ovom istorijskom događaju.

Deca i unuci Fjodora Mihajloviča Dostojevskog

Moja mama, koja se rodila pre 1917.godine, kao u sav ruski narod tog vremena, bila je krštena. Ali, ona je doživljavala sovjetsku realnost kao neku datost, u kojoj je morala da živi, i stoga se trudila da naš i svoj život učini maksimalno bezopasnim. Zbog toga što se udala za Andreja Fjodoroviča, potomka „arhiskvernog Dostojevskog“, kako je pisca nazivao Lenjin, plašila se da krsti nas, svoju decu.

Mama nikako nije očekivala da će roditi blizance. Bilo je to 1945.godine. Prema njenim rečima, moja sestra Ira i ja smo bili jednojajčani. Kao i sva „vojna deca“, bili smo slabi, i tri meseca po rođenju, razboleli smo se od upale pluća. Desilo se tako da me je Gospod ostavio, kao nastavljača muške linije, a Iru je uzeo k sebi. Jednom prilikom me je majka odvela do Irinog groba, i rekla: „Ovo je tvoja sestrica“. Ja je se nikako nisam sećao, imali smo svega tri meseca. Potom sam i mamu tamo sahranio, u Petrogradu, na Shodnenskom groblju. Sada je tamo još Dostojevskih, jer tu leži sva porodica Andreja Fjodoroviča. Šest grobova Dostojevskih. Nadam se da ću se i ja nekada tamo vratiti.

Fjodor Mihajlovič je imao tri sestre i tri brata. Sve grane su se slomile, samo je naša grančica ostala. Kada se proslavljao jubilej mog oca, dozvolio sam sebi da napravim izveštaj o njegovom životu. To je, naravno, bio veoma težak zadatak, jer čovek sa prezimenom Dostojevski, treba da proživi svoj sopstveni život, a ujedno da uvek ima na umu da je potomak Fjoroda Mihajloviča, koji je rekao celom svetu vrlo važne reči.

Pošto je sa 19 godina završio Inženjersko učilište, Fjodor Mihajlovič je odmah izjavio: „Neću se baviti ovom profesijom, biću pisac.“ NJegov sin Fjodor je isto vrlo brzo pronašao svoj put, čitav život se bavio konjima, bio je vrlo poznati specijalista u toj oblasti, i objavio je mnogo članaka u imperatorskom konjarskom časopisu. Kada je Fjodor Mihajlovič otputovao u Moskvu, na otvaranje spomenika Puškinu, gde je održao svoju poznatu „Puškinsku besedu“, Ana Grigorjevna mu je napisala: „Nikako da uhvatim Feđu, on sve vreme juri, pronalazim ga sa dečacima na ulici, kako se interesuje za konje.“ On joj odgovara: „Kupi mu ždrebe, ima će čime da se zanima, i prestaće da beži od kuće“. Ana je tako i učinila. U narednom pismu, u nadi da je sinu već kupila ždrebe, Fjodor Mihajlovič moli da se ono poljubi zajedno sa svima. To je bilo skoro proročko predskazanje da će se Fjodor Fjodorovič čitav život baviti konjima. U tako malom uzrastu, otac je apsolutno tačno odredio životni interes svoga sina.

Kada ljudi čuju da je bio i treći Fjodor, pisčev unuk, koji je, na žalost, umro rano, često postavljaju pitanje: „Zašto je toliko Fjodora?“ Na Rusi je bila tradicija da se stariji sin često naziva isto kao otac, računajući na mnogodetnost. Ali je Fjodor Mihajlovič u kasnim godinama napravio porodicu, i nije mogao da ima mnogo dece, premda su dvoje od njih četvoro živeli duže.

Istina, deca Fjodora Mihajloviča su napustila ovaj svet vrlo žalosno. Kćerka Dostojevskog, LJuba, umrla je 1926.godine u Italiji. Nekoliko dana pre smrti, posetio ju je Čehoslovački konzul, koji je tada mnogo pomogao LJubi. Tada je otkriveno pismo u kojem je pisalo: „Treba priznati da kćerka svetski poznatog pisca umire u siromaštvu“. Sin Fjodora je u istim uslovima umro u Moskvi. On je živeo 60, a ona 62 ili 63 godine.

Feđa se rodio u Petrogradu i, kao ruski čovek, nije želeo da putuje u inostranstvo, iako ga je majka molila: „Putuj, imamo novca, pogledaj kako drugi žive“. On joj je odgovarao: „Ne, meni je Rusija sasvim dovoljna, bolje da odem u banju“. A LJuba koja se rodila na Zapadu, otišla je zauvek iz Rusije, rekavši majci da odlazi na kratko radi lečenja. Proputovala je Evropu, zatim se razbolela i umrla u Italiji, u Bolcanu, na granici sa Austrijom.

Fjodor Fjodorovič je bio sahranjen u Moskvi. Nažalost, njegov grob je izgubljen, i sada pokušavamo da ga pronađemo. Eto kako su različite sudbine dvoje dece Fjodora Mihajloviča...

Fjodor Mihajlovič se brinuo što je kasno dobio decu, i što neće moći da ih odgaja. Pred kraj života se opet preselio u Petrograd, gde je živeo i njegov brat Andrej, čija su deca bila već prilično odrasla. „Kako bih želeo da moja mala deca budu nalik na tvoju samostalnu decu“, – pisao je Fjodor Mihajlovič bratu. Ali, on je shvatao da zbog godina neće moći da dočeka da mu deca porastu. To je, naravno, za njega bila velika tragedija.

Sistem vaspitanja F.M. Dostojevskog

U pismima o deci Dostojevski nikada nije koristio reč „vaspitavati“, već: „brini“ , „vodi“ To je apsolutno jedinstven sistem. Malobrojni ga koriste. Nažalost, pedagoška nauka nije pošla stopama Dostojevskog. Pre svega, nikada u svojim pismima Ani Grigorjevnoj nije koristio reč „vaspitavati“, već je upotrebljavao apsolutno druge reči: „brini“, „vodi“.

NJegov princip je bio da razume dete, a ne da ga uzdiže na svoj odrasli nivo, olakšavajući svoje sopstveno bitisanje. I to je donosilo prelepe plodove. Ana Grigorjevna se sećala, kako on nije mogao proći pored deteta, a da ne počne da razgovara sa njim, prevodeći na dečiji jezik dovoljno ozbiljne misli. Jednom prilikom, sećala se Ana Grigorjevna, dok su putovali ili iz Stare Rusi, ili u Staru Rus i jedva da su ušli u vagon, kako su začuli plač deteta i Fjodor Mihajlovič je istog trenutka nestao. Ubrzo je dete utihnulo, i Ana Grigorjevna ga je primetila kako razgovara o nečemu sa Fjodorom Mihajlovičem. Istina, ona je bila nezadovoljna što je muž zaboravio na nju i odmah poleteo ka tuđem detetu, i uvela ga nazad u svoj kupe.

Ispričaću još jedan slučaj. Otkrio sam zapise o putovanju vozom u Rjazan. Tamo je bilo imanje, čiji je deo nasledio Fjodor Mihajlovič. Oni su se tada bavili svojim nasledstvom. Na palubi je nečije dete vikalo, plakalo. Iako su sa sobom imali četvorogodišnjeg Feđu i šestogodišnju LJubu, Fjodor Mihajlovič je potrčao da smiruje drugo dete i dosta dugo se njime bavio, ostavivši svoju decu.

Na „Čitanjima Dostojevskog“ i simpozijumima, posvećenim životu i stvaralaštvu Fjodora Mihajloviča, mnogo smo slušali o raznim interesantnim podacima u vezi sa rodoslovom i biografijom pisca. Čak i meni, njegovom potomku, pre su bili malo poznati takvi preci Dostojevskog, kao što je njegova baba Anastasija – supruga pounijaćenog sveštenika, pradeda Grigorij Homerovič i pradeda Homer Karlovič. NJihova imena i otčestva zvuče pomalo neočekivano za rusko uho.

Osvetljena je i tajna iznenadnog odlaska oca Dostojevskog, Mihaila Andrejeviča iz očinskog doma, i njegov prekid sa roditeljskom porodicom, okolnosti pod kojima je učestvovao u ratu 1812.godine. Istina, nedavno su, posle istraživanja, otkriveni novi dokumenti, koji se tiču njegove nerazjašnjene smrti 1839.godine, kako se smatra od seljana. Ipak to sve još uvek ne omogućava da se jednoglasno reši ovo pitanje.

Imam sina, a uvek sam maštao o devojčici. Sada imamo tri vrlo simpatične unuke, koje su jednom prilikom dolazile sa mnom u Staruju Rus, na „Čitanja Dostojevskog“. Još od detinjstva sam ih učio da one nisu obične devojčice, već devojčice sa genima Dostojevskog – Maša, Vera i Anja. Najmlađa Maša rođena je 23.novembra 2006.godine.

Kada sam pokazao Anji poznata 30-tomna akademska sabrana dela Fjodora Mihajloviča, ona je ocenjivački pogledala i rekla: „Ne, ja toliko neću napisati“. Posle nekoliko dana, savila je na pola list i pedantnim škrabopisom počela da piše svoje sopstveno delo, avaj, nerazumljivo. Sada se ta „knjižica“ nalazi u fondu Muzeja F.M. Dostojevskog u Peterburgu.

Naravno, maštali smo i o unuku, i kada se rodio, nazvali smo ga Fjodor. Tako da sada raste još jedan Fjodor Dostojevski.

O Muzeju detinjstva u Darovom

Na podmoskovskom imanju Dostojevskih, Darovu, prošlo je pisčevo detinjstvo. Za formiranje ličnosti važno je u kakvim uslovima i kakvom okruženju prolazi njegovo detinjstvo. Zato, mislim da je ljudima interesantno da vide mesto, gde je od 10. do 17. godine živeo i vaspitavao se budući genijalni pisac.

Na imanju Darovo neophodno je napraviti Muzej detinjstva Dostojevskog. To je jedinstveno mesto

Rođeni brat pisca, Andrej se prisećao da je mali Feđa bio veselo dete koje je volelo da se igra, šeta lipovom šumom. NJegove prve molitve čuli su zidovi Sveto-Duhovskog hrama, koji se sačuvao do naših dana. Hram se nalazi na susednom imanju u selu Monogarevo. Ovde je majka vodila budućeg pisca. Kod Dostojevskog se mogu pronaći sećanja na goluba, koji je leteo sa jednog prozora na drugi tokom Liturgije. Ako bismo sačuvali te upečatljive momente, koji su u vezi sa pisčevim detinjstvom, mogu biti od pomoći da se shvati pogled na svet genija. Pored hrama je mala izbočina, na kojoj je, po predanju, sahranjen otac Fjodora Mihajloviča. Sada je glavni zadatak da se odredi tačno mesto njegovog groba. 

Na međunarodnim naučnim konferencijama posvećenim Dostojevskom, čuju se izlaganja o značaju sećanja iz detinjstva u stvaralaštvu pisca. Na imanju Darovo je neophodno da se napravi Muzej detinjstva pisca. To je jedinstveno mesto gde su praktično u potpunosti očuvani istorijski pejzaž, šuma sa 200.godišnjim lipama, jarugama, sela koja se pominju u delima Dostojevskog.

„Ot juvelira do vozača tramvaja“

U mojoj radnoj knjižici upisano je 18 profesija. Obično kažem: „Moje profesije su – od juvelira do vozača tramvaja“. Sada sam konsultant u petrogradskom Muzeju Dostojevskog. Istina, nemam višeg obrazovanja. Nekada mislim da sam uzalud išao na pripreme za fakultet, jer sam imao dovoljno znanja da mirno položim ispite i upišem koji god fakultet želim. No, posle završetka škole, učinilo mi se da je interesantnije da izučavam život i oprobam se u raznim oblastima, te nisam ništa upisao. A kada se jednom prilikom, u vreme perestrojke, u mojim rukama našla radna knjižica (koja je uzgred rečeno u kadrovskom sektoru), ispostavilo se da imam 18 profesija. To mi je često pomagalo u životu.

O nemcu koji je želeo da se rodi u Rusiji

Devedesetih je bilo jako teško, police u prodavnicama su bile prazne. Odjednom me pozivaju u Nemačku, na otvaranje Društva Dostojevskog. Otvaranje je svega jedan dan, a dalje šta? Dalje sam razmišljao: „Aha, mnogo umem. Naći ću tamo posao“. Radio sam u Nemačkoj, pomagao svojoj porodici, slao im pošiljke. Bio je to „period pošiljki“. Nemci su sve vreme pitali: „Čega nema u Rusiji, šta da pošaljemo?“ Pomagao sam, govorio kakvih namirnica nema u Rusiji.

Nemci su jako želeli da pomažu nekome konkretnom, nije im bilo važno samo da pomažu, bilo im je važno i da se sa nekim sprijatelje, da razmenjuju pisma. Kada sam se vraćao sa odmora u Hamburg, jedan stari par me je zamolio da predam nemcu koji im je pomogao, pismo i „veliko hvala“.

U gostima kod tog starog nemca sam čuo priznanje koje me je porazilo. Obično se nemci trude da ne spominju to da su ratovali u Rusiji. Mnogi govore: „Ja sam ratovao u Francuskoj“. Iako je, možda to bilo i u Rusiji. Ovde, u Nemačkoj, sam prvi put čuo od nekog da je ratovao u Rusiji. I, izgleda, da je dobro ratovao, jer je bio bez ruke i oka. „Sve sam to izgubio pod Staljiningradom, – priznao je on, i odjednom dodao: – Otadžbina se ne bira. Rođen sam u Nemačkoj. Nemac sam. Ali, da mogu da biram, želeo bih da se rodim u Rusiji“.

To me je porazilo. Pomislio sam: „Došao si kao osvajač, sa oružjem. Šta je to u Rusiji, što te je nateralo da, pred kraj, kažeš takvu frazu?“ Kao patriotu su me, naravno, njegove reči mnogo obradovale. Kako Amerika vodi mrežne ratove, pročitajte OVDE Izvor: Pravoslavie.ru