Nadija Murad je rođena u Koču, malom jezidskom selu na severu Iraka. Živela je mirnim životom, okružena velikom porodicom, i maštala o tome da postane nastavnica istorije ili da otvori svoj salon lepote.
Godine 2014. Islamska država napala je Nadijino selo. Ona je tada imala dvadeset jednu godinu i njen bezbrižan život se završio. Militanti Islamske države masakrirali su seljane koji su odbili da se preobrate u islam. Nadijina majka bila je jedna od osamdeset starijih žena koje su pogubljene, a njena braća među stotinama muškaraca koji su ubijeni u jednom danu.
Zajedno sa hiljadama devojaka, Nadija je odvedena u Mosul da bi postala seksualna robinja. Kada je najzad uspela da pobegne, lutala je ulicama Mosula dok nije pronašla spas u jednoj porodici sunitskih muslimana, čiji je najstariji sin rizikovao život da bi joj pomogao. Nadija nikada nije ni sanjala da će biti nominovana za Nobelovu nagradu za mir ili da će postati Ambasadorka dobre volje Ujedinjenih nacija. LJudi koji su je držali u zarobljeništvu govorili su joj da će jezidi biti zbrisani sa lica zemlje, i bilo je trenutaka kada je i ona počela da veruje u to.
NJena priča je naterala svet da obrati pažnju na genocid u Iraku – brutalnost Islamske države, ubijanja, mučenja, silovanja. Ova knjiga je poziv za delovanje, svedočanstvo nesalomive volje za preživljavanjem, ljubavno pismo izgubljenoj državi, krhkoj zajednici i porodici razorenoj ratom.
Želim da pogledam u oči ljude koji su me zlostavljali i vidim ih izvedene pred lice pravde. Više nego bilo šta drugo, želim da na svetu budem poslednja devojka s ovakvom pričom. Izvor:Pravda
