Piše: Petrović Stefan
Tih dana, vidljiva je bila razočaranost Srba, verovatno i mnogih drugih, odsustvom žešće reakcije Vladimira Putina i ruske vojske, koja je samo na momente bila presečena tvrdnjama o desetinama oborenih raketa iznad Damaska i Homsa. Teško je bilo tih dana preći preko činjenice da ipak nije došlo do željenog odgovora, i da do nama tako milog smaka sveta neće doći te iste nedelje, pa čak ni ponedeljka, uprkos carskom obećanju da će od mača odmah i stradati onaj koji ga se lati.
Pogrešnu svest da napadi neće prestati, i da ih može zaustaviti samo odlučan odgovor, sad i odmah, tamo gde ih najviše boli, kao i njene posledice - mogli smo videti iz bezbroj herojskih podviga i pirovih pobeda nakon kojih je usledio novi poraz.
Odluka ruskog predsednika da ne započne Treći svetski rat zarad par zgrada i par žrtava Srbi nisu dobro podneli, padajući tako u zaboravljeni osmi smrtni greh, iz kojeg smo na našu beskrajnu radost - izvukli bratsku Rusiju svojim herojskim držanjem. To ne bi bilo moguće bez plana tadašnjeg rukovodstva SRJ i predsednika Slobodana Miloševića da do krajnjih granica testira mogućnosti NATO i obezbedi kakav-takav okvir za razmatranje ruskim ekspertima u razvijanju planova za dalju odbranu od američke hegemonije i uvođenje sveta u tada sasvim novi, a nama sasvim poznat pojam - Novi svetski poredak.
Taj novi poredak, u svom temelju sadrži taj zaboravljeni, skrajnuti i nepriznati osmi smrtni greh. On ne samo da ga sadrži, već i masovno eksplatiše, namećući njime kao neophodan imperijalistički koncept svetske vlade, koji je po rečima globalista lek za sve boli, a pokazaće se - zapravo izvor mnogih zala.
Negde sredinom četvrtog veka, pravoverni monah Evagrije Pontijski, veliki isposnik i jedan od velikih neimara današnjeg hrišćanskog identiteta sastaviće listu "Osam velikih iskušenja duše" u kojića će opisati ovaj greh, da bi ga negde u šestom veku papa Grgur Veliki ukomponovao u listu od sedam, pripisujući ga zajedno sa drugima nekom trećem grehu.
O papi Grguru, koji je možda i sam potpao pod taj greh, može se reći mnogo, kao i o njegovim delima, ali treba imati na umu da je Evagrije ipak važio za najškolovanijeg pustinjaka i jednog od najplodnijih spisatelja čija dela i danas predstavljaju smernice pravoslavcima, ali i monaštvu. Treba dodati i da se papa Grgur proslavlja i danas u SPC, ali i da je Evagrije osuđen zbog pojedinih učenja na Petom Vaseljenskom saboru, što će kasnije biti potvrđeno i na sledeća dva sabora.
Nije loše pomenuti, da se ipak, uprkos tvrdnjama, ne radi o smrtnim gresima, kao i da se oni ne navode kao takvi u Bibliji, a da su pandan Sedam vrlina, pa da je verovatno to i bio razlog da ih Grgur prekrati, a njega pripiše nekom drugom izvornom iskušenju.
Taj zaboravljeni osmi greh kao i ostali ima mnogo lica, ali se na srpskom prevodi kao tuga, mrzovolja, ravnodušnost, očaj, potištenost, u prevodima crkvenih otaca koristi se ruska reč „uninije“, koju sveti Jovan Zlatoust opisuje kao “teško mučenje duše, neizrečena muka i kazna koja je mnogo gorča od svake druge kazne i mučenja”.
Dugo će vremena proći, dok sadašnji papa Franja ne bude proglasio novi osmi "smrtni greh" - moderno robovlasništvo tj. izrabljivanje radnika, ne ulazeći sasvim u činjenice da on već postoji, da je njega čak lakše uklopiti sa nekim drugim grehom. NJemu kao samoproglašenom Hristovom zameniku ipak promiče, da iz ovih ili onih razloga neki prosto žele da robuju, te da ne leži krivica samo na robovlasnicima, kao i da će neki drugi katolici baš taj radoholičarski mentalitet prepoznati i proglasiti grehom, odnosno svojevrsnim begom od nekih problema iz ovih i onih razloga.
Svetogorski monah Evagrije verovatno nije ni slutio da će ga nakon smrti osuditi, da ne samo da će mu spisak prepraviti, već i da će ga prisvajati, ali da će uprkos osudama ostati do današnjeg dana kroz svoja dela upamćen kao veliki podvižnik i putokaz monasima.
"Tuga ponekad nastaje usled neispunjenja želja, a nekad sleduje za gnevom. Usled lišavanja želja, tuga nastaje ovako: najpre dolaze izvesne pomisli koje duši u sećanje privode dom, roditelje i prethodni način života. Kada vide da im se duša ne suprotstavlja – već ih prati i rasipa se u mislenim zadovoljstvima – pomisli je zaposedaju i potapaju u tugu s podsećanjem da nema više stvari iz prethodnog života, niti ih opet može biti usled sadašnjeg načina življenja. Što se bedna duša više rasejava u prethodnim pomislima, to jače biva pritegnuta i ponižena od strane potonjih pomisli."
Prema njemu, ipak, najopasnije iskušenje i najteži demon je obična dokolica, kojom opasni demon polako usađuje mržnju u srca monaha.
Ovaj hrabri podvižnik Hristov, koji je najsurovije kažnjavao sebe i potiskivao sve grehovne misli, je pred smrt sa olakšanjem govorio: „Već tri godine me nije uznemiravala telesna pohota“, što samo govori o odlučnosti demona, kao i opasnostima i stradanju koje posebno preti lenjim i nemaranim ljudima, nespremnim i nezainteresovanim za ovu borbu.
On će svojevremeno detaljno opisati kako traje borba sa ovim iskušenjem i kako se treba od njega braniti, kao i o drugim iskušenjima.
Nešto o tome rekli su Sveti vladika Nikolaj žički i patrijarh Pavle, jedan o najvećem srpskom grehu a drugi o najvećoj vrlini.
"Najveći srpski greh, onaj iz koga kasnije proizlazi sve zlo, sva strava i užas naše istorije i svakodnevice, jeste nestrpljenje."
Nestrpljenje o kojem je govorio nije suprotnost „strpljenju”, već mudrosti, to je nedostatak vere u Boga i u sebe. Nestrpljenje je malodušnost i odustvo vere. Nestrpljenje je uzrok svakom razočaranju i pobuna protiv onoga „neka bude volja Tvoja". Nestrpljenje je početak svakog kraja. Nestrpljenje je ono samoubilačko srpsko „buntovništvo bez razloga". Nestrpljenje je bezbožni otpor svemu onome što ne razumemo, ističe Sveti vladika Nikolaj.
Sa druge strane, kao najveću vrlinu patrijarh Pavle ističe smirenost.
"Smirenost je dakle, braćo i sestre, majka sviju evanđelskih vrlina, jer se Bog gordima protivi, a smirenim daje blagodat. Onaj kome se Bog protivi, jer se ustvari taj grešnik protivi Bogu, taj ne može imati nikakvu blagodat, nikakav napredak ni u čemu. On će zadobiti večnu propast, ako se ne pokaje. Smirenost je dakle temelj i osnova sviju evanđelskih vrlina. To ne znači biti pasivan, nije to mrtvilo duhovno. Naprotiv, smirenost zahteva jednu ogromnu snagu da u sebi savladamo gordost, onaj greh koji je anđela pretvorio u đavola."
Gledajući i slušajući reakcije mora se priznati velikog broja dokonih, nesmirenih i nestrpljivih Srba, ne može se ne videti veza između dokolice i razglabanja svetske politike - nama tako bliske discipline.
Da nisto toliko nesrpljiv narod, sklon da pobedu proglasi porazom, a potom nad njom jadikuje, mogli bismo videti da Damask nije neka šaka pirinča, već najduže nastanjeni grad na planeti. Videli bi možda i da nepokoreni Sirijski narod nastavlja da živi, slavi i bori se već sledećeg jutra, sa nesmanjenom odlučnošću i verom u konačnu pobedu čak i nakon sedam godina - može se reći nama nepojmljivih užasa, razaranja i više od pola miliona žrtava.
Možda bismo primetili i pohvale sirijskog naroda koji ovu pobedu ne pripisuje samo sebi, pa ni Rusima, već je vide i u herojskoj borbi Srba i iskustvima iz 1999.
Tada nam se ne bi podkrala činjenica, da dok Srbi žale za nepotopljenim američkim nosačima, na tom i drugim frontovima Srbi ne padaju na ovo iskušenje, već naprotiv slave ovu neobičnu pobedu srpskog iskustva i ruske tehnologije upregnutu nezamislivom istrajnošću Sirijaca.
Ako bi samo na sekund zastali mogli bi se setiti i drugih primera, na kojima se vide opasnosti očaja i zanosa jednog naroda, koja nije samo strašna u porazu, već i u pobedi, iza koje sledi samo novi poraz, koji se usled trenutne euforije ne vidi uvek. Pa bi možda na osnovu toga mogli da vidimo daleku i tihu pobedu Srba, i odlučnost Rusije da uči iz naših grešaka, a svakako bismo videli odsustvo tuge na prepunim ulicama živahnog Damaska, koji i ne pokušava da pronikne u tajne odnosa SAD i Rusije, već hrabro nastavlja tamo gde smo mi i Rusija stali.
Evagrije Pontski, kao istinski mudrac, svakako ne bi prizivao veće krvoproliće, on nije danas tu, ali njegove reči žive i mada mada ne govori o potapanju brodova - upozorava na opasnosti nepromišljenih želja.
"Često sam se znao Bogu moliti za nešto što mi se činilo dobrim za mene. Nerazumno bih nastavljao da podstičem volju Božju, ne prepuštajući njemu da izabere ono što zna da je za mene najbolje. Međutim, dobivši ono za šta sam se tako tvrdoglavo molio, često bih požalio što nisam pustio da bude volja Božja, jer stvar bi se obično pokazala potpuno drugačijom od onoga kakvom sam je ja zamišljao."
Skandal na promociji knjige Medlin Olbrajt! Kako je prošla u Bruklinu pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
