Projekat nazvan Novi put svile je ogroman poduhvat: nastaju dva trgovačka puta kako bi se Kina bolje povezala sa drugim zemljama. Jedan kopneni i jedan pomorski. Rute vode kroz više od 60 zemalja Azije, Evrope i Afrike.

Isto tako ogromni su i troškovi. Ta infrastruktura bi trebalo da košta oko bilion (hiljadu milijardi) dolara – reč je o putevima, lukama i elektranama. To će velikim delom biti finansirano preko odgovarajućeg fonda kineske vlade i Azijske investicione banke za infrastrukturu (AIIB). To je multilateralna banka za razvoj koja je osnovana 2014. na inicijativu Kine a danas ima 61 zemlju-članicu.

Novi trgovački putevi, razvoj infrastrukture u slabije razvijenim zemljama i obezbeđeno finansiranje – kinesko rukovodstvo sprovodi taj projekat kao klasičnu win-win situaciju za sve učesnike.

Ima i kritika. Evropljani se žale da njihove firme nisu zastupljene među onima koje postavljaju infrastrukturu. Jer, „Kina kredite najčešće daje uz uslov da u građevinskim projektima učestvuju firme koje zapošljavaju što više kineskih radnika i koje kupuju i koriste kineske komponente i sirovine“, kaže Tomas Eder sa Berlinskog Merkator instituta za kineske studije (Merics). I dodaje da u azijskim i afričkim zemljama Novog puta svile opada udeo Evropljana u trgovini i investicijama.

Drugi aspekt kritike tiče se siromašnih zemalja koje će izgraditi svoju infrastrukturu uz pomoć Kine. One će se zbog tih građevinskih projekata zadužiti i na taj način će postati ekonomski zavisne, kako je to pokazala studija Centra za globalni razvoj, trusta mozgova iz SAD sa sedištem u Vašingtonu.

Prema toj studiji, osam zemalja su posebno ugrožene: Pakistan, Tadžikistan, Mongolija, Laos, Maldivi, DŽibuti i Crna Gora. Otkako te zemlje učestvuju u projektu Puta svile, njihov javni dug je vrlo povećan. A veliki deo dugova drži Kina.

Kinesko-pakistanski ekonomski koridor (CPEC) važi kao paradni projekat u okviru Novog puta svile. On obuhvata 3.000 kilometara dugu mrežu puteva, pruga, gasovoda i termoelektrana koje se protežu od Zapadne Kine do pakistanske obale i nove luke Gvadara. Centar za globalni razvoj procenjuje čitav investicioni volumen na 62 milijarde dolara. Oko 80 odsto novca bi trebalo da dođe iz Kine, a Peking traži oko pet odsto na ime kamate.

Ovakvi veliki projekti u nekim azijskim zemljama a „posebno u Pakistanu“ mogu da pogoršaju ionako velike probleme sa vođenjem država, „pre svega kada je reč o ekonomskoj odgovornosti i korupciji“, piše u zajedničkoj studiji stokholmskog instituta za istraživanje mira SIPRI i nemačke Fondacije Fridrih Ebert.

Naravno da obe strane očekuju da će profitirati od projekta. Za Kinu je privredni koridor veza sa arapskim izvorima nafte i sa afričkim kontinentom na kojem je Kina vrlo aktivna. Pakistan se nada da će ostvariti ubrzan privredi rast i otvoriti mnogo novih radnih mesta.

Ali, ako se pakistanska privreda ipak bude razvijala sporije nego što je planirano, ta zemlja bi zbog povećanja dugova mogla da se nađe u teškoćama. A kakve posledice to može da ima, pokazao je slučaj Šri Lanke; ona u jednom trenutku više nije mogla da otplaćuje dugove i Kina joj je ponudila otpis duga. Zauzvrat je luka Hambantota iznajmljena kineskom državnom preduzeću na 99 godina.

U Evropi su neke zemlje u fokusu Kine zato što preko njih ona želi da prodre na evropsko tržište. Grčka je „kapija Kine ka Evropi“ – rekao je još 2014. kineski premijer Li Kećijang. Kina je u Grčku investirala već više od sedam milijardi evra, i to nije kraj.

Primer za takvo ulaganje je nekada sporna predaja pirejske luke u ruke kineske firme Cosco 2016. godine. Cosco će od te luke napraviti najveću u Sredozemnom moru, a obrt robe je tamo već bitno povećan zahvaljujući isporukama iz Kine. Oko luke nastaju logistički centri i skladišta – pa tako i nova radna mesta za Grke.

A kineska državna elektrodistribucija je 2016. preuzela udeo od 24 odsto u grčkom elektrodistributeru ADMIE. Obe strane stalno naglašavaju da nije reč samo o ekonomskoj razmeni, već i kulturnoj razmeni.

Srbija, za razliku od Grčke, nije članica EU, ali takođe ima bitno mesto kao koridor kroz Balkan. Najveća tamošnja kineska investicija bio je most Zemun-Borča preko Dunava. Od ukupno 170 miliona koliko je koštao, 145 je finansirala kineska Eksim-banka, a građevinske radove je izvela jedna kineska firma.

No, taj most je samo početak većih projekata. Tako bi za 1,6 milijardi evra firme china Railways International i China Construction Company trebalo da sagrade brzu prugu između Beograda i Budimpešte – već danas se premijeri Mađarske i Srbije hvale tim paradnim projektom koji bi trebalo da bude završen 2023.

Kineske kompanije kontrolišu Železaru u Smederevu, firmu sa najvećim potencijalom za izvoz u Srbiji, a bacili su oko i na Rudarsko-topioničarski basen Bor.

I pored rizika, kineske investicije su u mnogim zemljama dobrodošle, jer obećavaju oživljavanje privrede. A Kina sa svojim investicijama ne povezuje nikakve političke uslove.

No, studije Fondacije Fridrih Ebert i SIPRI su pokazale da Kini nisu važni samo trgovina i privreda, već da ona želi da ostvari i politički uticaj. Zato bi Evropljanima bilo od koristi da razrade sopstvenu stratešku viziju da bi mogli da primereno reaguju na kineski projekat, pišu autori studije. No, takve vizije još nema, tako da se u studiji napominje: „U ovom trenutku, Brisel ne govori jednoglasno i nema strateški odgovor.“

Pročitajte OVDE o kakvom kineskom gigantu i Srbiji bruje zapadni mediji.

Izvor: Dojče Vele