Glavni trezor centralne banke Ruske Federacije je jedna od najbolje čuvanih tvrđava na svetu koju ne mogu probiti ni najsavremenije balističke rakete. Ali manje je poznato da je ruski „Fort Noks“ gradila kompanija iz Srbije!

 

Bogoljub Karić otkriva svoju najveću poslovnu tajnu. Kako mu je tadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin poverio posao vredan pola milijarde dolara i zašto je baš srpski biznismen izabran da postane čuvar ruskog blaga.

- Sve što mogu Japanci, mogu i Pećanci - kaže Bogoljub Karić, sećajući se kako je ušao u trku sa 27 najvećih svetskih kompanija za tadašnji posao veka. Rusima nije bila važna cena, već poverenje. Bila im je potrebna garancija da nijedan nacrt neće izaći van zidina čija je gradnja dugo i precizno planirana.

 

- Kao jedna od najjačih jugoslovenskih kompanija, bili smo u stravičnoj konkurenciji korporacija iz Amerike, Nemačke, Francuske, Belgije... Svaka kompanija, svaki čovek morao je da prođe neviđene provere KGB-a. Boris Jeljcin doneo je konačnu odluku, kada mu je nakon rigorozne provere Vlada Rusije predložila pet kompanija. Jeljcin je rekao: Vi, braća Karići, dokazali ste se po tome šta ste uradili u celom Sovjetskom Savezu. Za mene je najvažnije da ste naša braća Srbi. Bez obzira na to što će naše službe pratiti izgradnju objekta, znam da ćete to uraditi pošteno i kvalitetno i da će sva dokumentacija ostati kod nas - dobro pamti Karić svaku Jeljcinovu reč. Za Karića je i lokacija džinovskog trezora prepuna simbolike. Kilometar ili dva odatle snage Crvene armije zaustavile su trupe nacističke Nemačke. Bilo je to mesto gde su Rusi konačno Hitleru slomile noge!

Nekoliko godina pre izgradnje trezora, „BK kompanija“ je izgradila upravnu zgradu Centralne banke Moskve koja se nalazi preko puta Kremlja i predstavlja arhitektonsku celinu političkog, turističkog i ekonomskog epicentra Moskve. Danas je ta zgrada pod zaštitom. Tada je „BK kompanija“ potvrdila veliki ugled među rukovodiocima SSSR-a i Rusije. Ali državno rukovodstvo tražilo je nešto daleko važnije od bankarskog administrativnog centra.

 

Bogoljub Karić je projektovanje poverio poznatom srpskom i beogradskom arhitekti Bori Jovanoviću, jednom od tvoraca čuvene beogradske škole stambene arhitekture. Osim njega, kako je to u Rusiji praksa, investitor im je preporučio i ruskog projektanta, Anatolija Pavloviča Semjonova, koji je bio zadužen za praćenje normi i tehnološku stranu projekta.

Idejno rešenje koje je Bora napravio je bilo zaista originalno i sveže, pa su investitori bili šokirani kada su prvi put videli projekat. Naime, očekivali su običnu kocku - funkcionalnu, bezličnu i savršeno obezbeđenu tvrđavu.

 

Bogoljub Karić im je na sto stavio nešto sasvim drugačije. Bili su to nacrti atraktivne, ogromne, žive zgrade kako spolja, sa rešenjima fasade, tako i u enterijeru, poput nekog superluksuznog hotela sa ogromnim svetlim atrijumima, fontanama, cvećem i panoramskim staklenim liftovima. Ali glavni deo, srce objekta – njegov trezor, bio je planiran pod zemljom. Tu nije smelo da bude nikakve improvizacije, niti ispoljavanja kreativnog duha.

 

- Trezor je građen sa armaturom takve gustine da je čak i retki beton jedva prolazio kroz nju. Osim toga, u betonsku masu se dodavala fibra - čelični opiljci u strogo normiranoj količini, tako da to i nije bio čist beton nego sloj betona i čelika. Mi smo se šalili da to nije običan nego mikro-beton – „beton sa mikrofonima”. Prostorije trezora su se radile kao kutija u kutiji, sa duplim zidovima i međuspratnim pločama, između kojih je uključeno lasersko nadgledanje. Kakva je to bila muka i koliko je bilo teško fizički napraviti uske hodnike od po 70-ak centimetara širine i ogromne dužine i visine. To mogu da prepričaju samo naši tesari i građevinski inženjeri... Trezori imaju tri stepena najsavremenije elektronske zaštite, pa ih to, uz fizičku zaštitu i trezorska vrata kao ona u američkim filmovima, čini apsolutno neosvojivim. Interesantno je da su se neki najosetljiviji delovi projekta, kao što je recimo „kremljovka“ - specijalna, direktna telefonska veza sa rukovodstvom zemlje, radili su se ručno, na papiru, u samo jednom primerku od posebnih službi. Čak i mi, generalni izvođači, nismo imali u njih uvid. Površina podzemnog trezora ove zgrade je ogromna - oko 20.000 kvadratnih metara ili kao dva fudbalska igrališta otprilike. Naročito nam je bilo čudno što je trezor za dijamante bio veličine oko 3.000 kvadratnih metara i visine od oko pet metara - priča Karić.

 

Koliko je ovo značajan objekat za Rusiju, ilustruje podatak da je u njemu smešteno i 70 specijalnih mašina. Svaka košta milione evra i služi za automatsku proveru, sortiranje, uništavanje i pakovanje novčanica - govori Bogoljub Karić, otkrivajući neke od tajni superzgrade koju arhitekte nazivaju kolosom među građevinama i Ermitažem među bankama”.

Prema Karićevim rečima, izgradnja ovako velikog i složenog objekta je podrazumevala angažovanje ogromnog broja kooperanata, inženjera svih struka i hiljada radnika. Najveći deo njih je bio iz Srbije.

 

- Tih kasnih 90-ih godina je to značilo i sredstva za život za hiljade srpskih porodica, na šta smo mi iz „BK kompanije“ posebno ponosni - zaključuje Karić.

 

Dobivši priliku da izgradi najtajanstveniju zgradu Rusije, srpski biznismen pominje da se u trezorima nalaze i dragocenosti iz oblasti Hanti-Mansijsk. Šta je dopremljeno odatle? Svakako ne nafta koje u tom regionu ima više nego u Saudijskoj Arabiji. Ali i to ostaje misterija nama nepoznate Rusije. Kao što je i misterija šta se sve čuva u najvećem trezoru na svetu koji krije nezamislivo bogatstvo jedne od vodećih svetskih supersila!

„BK grupa“ predstavila je gradskim čelnicima Beograda idejno rešenje „Tesla grada“ u Makišu. Dokle se stiglo sa realizacijom tog projekta?

 

- „Tesla grad“ je izazvao veliku pažnju u čitavoj Srbiji, ali i u regionu, pre svega zbog mogućnosti da narod kupi stanove po ceni od 500 evra po metru kvadratnom. To je grad u gradu koji može da postane simbol modernog Beograda. Svakoga dana raste broj građana koji su nestrpljivi da se Karići uključe u velike građevinske poduhvate u svojoj Srbiji i da se tu dokažu. Kad smo mogli da izgradimo ruski „Fort Noks“, siguran sam da možemo i „Tesla grad“.

 

Pročitajte

 

Izvor: Blic