Pravda

Piše: Peter Korzun Cilj je blokirati napredak Turske u regionu, a ovaj potez će biti usklađen sa američkom vojskom. Prema rečima predsednika, vojska će biti poslata “vrlo brzo“. Ovo je najavljeno u vreme turskih pretnji da se Kurdi isteraju iz severnih regiona Sirije. 29. marta je predsednik Makron razgovarao sa delegacijom koja se sastojala od kurdskih, arapskih i hrišćanskih predstavnika sirijskih kurdskih teritorija. To je bio prvi put da su se zvaničnici Kurda sastali sa francuskim liderom. Prema njegovim rečima, između zaraćenih strana. Ovu ponudu za posredovanje je već odbila Turska, koja SDF vidi kao pretnju bezbednosti. Francuska je uvek podržavala koaliciju pod vođstvom SAD. Zvanično, najavljeno raspoređivanje u Manbij će slediti cilj uklanjanja Islamske države, a ne odvraćanjem Turske. Međutim, pošto džihadisti više nisu faktor sa bilo kakvim uticajem u Siriji, Makronove reči zvuče kao klimav izgovor. Međutim, slanje francuske vojske u Manbij bi ojačalo američke snage tamo i blokiralo bilo kakvu potencijalnu tursku ofanzivu. Ili će Francuska da zameni SAD u Siriji, pošto je predsednik Tramp izjavio da će američke snage napustiti Siriju “vrlo brzo“? “Neka drugi ljudi sada brinu o tome,“ dodao je on. NJegova izjava je u suprotnosti sa javnim stavom drugih američkih visokih zvaničnika, ali to je ono što je rekao vrhovni komandant. A o kojim “drugim ljudima“ je on govorio? Da li je predsenik mislio na NATO saveznika, kao što je Francuska? Ili možda na zemlje Persijskog zaliva? Ili oboje? Da li to znači da će se novi akteri pojaviti na sceni da bi dodatno zakomplikovali stvari? Moguće. Kako je portparol Stejt departmenta, Heder Navert, objasnila: “U generalnom smislu, ova administracija traži da druge zemlje pomognu.“ Ranije ovog meseca, marinci su došli da pojačaju kontigent od 1.000 vojnika stacioniranih u bazi pod kontrolom SAD-a u Al Tanfu, koji kontrolipu presek granica Sirije, Iraka i Jordana. Kako se ovo slaže sa planovima o povlačenju? To se nikad ne zna sa američkom nestalnom spoljnom politikom. Da li to znači da imamo novog aktera u Siriji? Predsednik Makron je zapravo podržao ideju vojne intervencije tamo, pod pokroviteljstvom UNA-a, nakon hemijskog napada u Kan Šeikhounu. Bilo bi korisno setiti se njegove izjave da bi Francuska napala Siriju ukoliko se upotrebi hemijsko oružje. Pariz je izrazio spremnost da učini istu stvar koju su SAD rekle da će učiniti. Francuska je bila jedini evropski član NATO-a koji je zapretio napadom. Pariz je bio veoma kritičan prema politici Ankare u Siriji. Ona Operaciju Maslinove grančice vidi kao invaziju koja za cilj ima izazivanje problema. Mnogo stvari se promenilo otkako je predsednik Makron došao na vlast pre više od godinu dana. NJegove bliskoistočne ambicije su postale očigledne onda kada je Velika Britanija postala preokupirana Bregzitom a Nemačka izgubila toliko mnogo vremana pokušavajući da formira koalicionu vladu. Prošle godine je francuski predsednik lično bio umešan u pronalaženje rešenja za unutrašnju političku krizu u Libanu. Pariz je važan izvoznik oružja u region, a njegovi kupci uključuju Saudijsku Arabiju, Katar i UAE. Pokušao je da posreduje u krizi u odnosima između Saudijske Arabije i Katara. Predsednik Makron takođe trenutno nudi svoju pomoć kao posrednika za ublažavanje razlika između Vašingtona i Teherana oko iranskog sporazuma. Ako SAD izgube interes u regionu, ostavljajući mesto vođe, popunjavanje tog vakuuma će biti šansa za Francusku da napravi korak za sebe kao najvažniju evropsku silu na svetskoj sceni. Zapravo, to o čemu je Emanuel Makron pričao nije vojska, već značajna pojačanja. 17. marta je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov rekao da ima informacije da “Velika Britanija, Francuska, i mnoge druge zemlje“ imaju specijalne snage na terenu u Siriji. Možda ne u Manbiju, ali ti komandosi su negde u zemlje. Ako SAD planiraju da se povuku a Turska da se uključi, prisustvo francuske vojske bi moglo pomoći da se izbegne sukob a turski napredak na Manbij bi se mogao pretvoriti u NATO operaciju. To bi omelo bilo kakvu koordinaciju vojnog dogovora Rusije i Turske. Ankara neće moći da uspostavi deeskalacionu zonu u skladu sa sporazumima postignutim u okviru Astanskog procesa. Ruski predsednik Vladimir Putin je u Ankari početkom aprila. Nakon sastanka će uslediti samit Rusije, Turske i Irana. Francuska treba da nauči lekcije iz istorije – veoma je lako ući, ali je veliki red za izlazak. Dovoljno je podsetiti na sukob u Alžiru 1962. godine ili rat u Vijetnamu. Šta su dogovorili Putin, Rohani i Erdogan na "sirijskom samitu" u Ankari pročitajte OVDE. Izvor: strategic-culture.org