Pravda

Piše: Miroslav Lazanski Što bi re­kli sta­ri Za­grep­ča­ni „za ne vje­ro­va­ti”, ili ku­mi­ce na Dol­cu: „Go­spi­ca, go­spi­ca kaj bu Ru­si do­šli?” Ili je to sa­mo re­likt sta­re Pa­ve­li­će­ve te­ze „da je bo­lja i cr­ve­na, ne­za­vi­sna, Hr­vat­ska, ne­go Hr­vat­ska u Ju­go­sla­vi­ji”. Mo­je ko­le­ge iz Za­gre­ba mi ka­žu. „Šta se ču­diš, pa to ti je list Ud­be.” Pri­zna­jem, ni­sam znao da Ud­ba u Hr­vat­skoj i da­lje po­sto­ji. Ud­ba, na­ša sud­ba... Ipak, i da­lje me kop­ka ta na­klo­nost Hr­va­ta pre­ma Ru­si­ma, uosta­lom to po­ka­zu­ju i naj­no­vi­je an­ke­te u Hr­vat­skoj, dok je eli­ta zva­nič­no stro­go pro­za­pad­na. U oba­ve­štaj­nom kon­tek­stu, Za­greb je za Ru­se uvek bio va­žni­ji od Be­o­gra­da, jer eto Sr­bi pri­rod­no vo­le Ru­se, a za lju­bav Hr­va­ta tre­ba se iz­bo­ri­ti. A tu lju­bav ilu­stru­je jed­na isti­ni­ta pri­ča. Ka­pe­tan fre­ga­te Zlat­ko Ja­zbin­šek, iz ma­tič­ne voj­ne po­šte 1122-6 Be­o­grad, bio je u no­vem­bru 1990. go­di­ne voj­ni iza­sla­nik Ju­go­sla­vi­je u Lon­do­nu, a ka­pe­tan pr­ve kla­se Dra­go Mar­ka­no­vić, iz iste voj­ne po­šte, nje­gov je po­moć­nik. Obo­ji­ca su Hr­va­ti, čla­no­vi SKJ, od­lič­ni ofi­ci­ri, do­bri voj­ni oba­ve­štaj­ci. U am­ba­sa­di SFRJ u Lon­do­nu či­ta­ju svu mo­gu­ću na­šu i bri­tan­sku štam­pu. Za­bri­nu­ti su, na pr­vim par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma u ma­ju me­se­cu u Hr­vat­skoj su po­be­di­li HDZ i Fra­njo Tuđ­man. Ipak, Ja­zbin­šek i Mar­ka­no­vić ni­su si­gur­ni da će to ta­ko i da osta­ne. Na ko­ju stra­nu da se opre­de­le i ka­ko da u Lon­do­nu us­po­sta­ve kon­takt sa „pra­vom” stra­nom? Ka­pe­tan fre­ga­te Ja­zbin­šek od­lu­ču­je se za sa­mo­sta­lan i cen­tra­li u Be­o­gra­du ne­pri­ja­vljen kon­takt sa So­vje­ti­ma, pret­po­sta­vlja­ju­ći da nji­hov Ge­ne­ral­ni kon­zu­lat u Bo­san­skoj uli­ci u Za­gre­bu ima i naj­bo­lje pro­ce­ne po­li­tič­kih do­ga­đa­ja u Hr­vat­skoj. U pi­smu, ko­je je uba­cio u kuć­ni po­štan­ski san­du­čić sa­vet­ni­ka so­vjet­ske am­ba­sa­de Pa­ve­la Be­smert­ni­ka, ina­če ge­ne­ra­la KGB-a ko­ji je iz Va­šing­to­na do­šao na ne­ko­li­ko me­se­ci re­kre­a­tiv­nog ra­da u Lon­don, Ja­zbin­šek je pred­lo­žio si­stem ko­mu­ni­ka­ci­je ko­ji bi tre­ba­lo da ga za­šti­ti od ra­do­zna­lih oči­ju i uši­ju bri­tan­ske slu­žbe MI-5. Kao do­kaz svo­je ozbilj­no­sti po­nu­dio je u sle­de­ćim kon­tak­ti­ma de­ta­lje o go­spo­đi­ci Ju­li­ji Šarp, agen­tu bri­tan­ske taj­ne slu­žbe MI-6 ta­da na ra­du u bri­tan­skom konzulatu u Ka­zah­sta­nu. Ju­go­slo­ven­ski voj­ni iza­sla­nik napisao je ge­ne­ra­lu KGB-a da će u mu­škom to­a­le­tu na pr­vom spra­tu bi­o­sko­pa „Aka­de­mi”, u Oks­ford stri­tu, u ka­ni­ste­ru za­le­plje­nom is­pod vo­do­ko­tli­ća, pro­na­ći mi­kro­film sa pi­ta­nji­ma za So­vje­te, ali i nje­go­vom pro­ce­nom si­tu­a­ci­je. Ako ge­ne­ral KGB pri­hva­ti kon­takt, mo­ra to i da po­ka­že ta­ko što će na vrh de­snog kan­de­la­bra na iz­la­zu iz me­tro sta­ni­ce sa pe­ro­na 3 i 4 li­ni­je Pi­ka­di­li da za­bo­de rajs­ne­dlu bi­lo ko­je bo­je. Ka­da Ja­zbin­šek ugle­da rajs­ne­dlu, on će osta­vi­ti svoj mi­kro­film u to­a­le­tu bi­o­sko­pa „Aka­de­mi” i ja­vi­će so­vjet­skom oba­ve­štaj­cu no­vim zna­kom da je osta­vio film: za­le­pi­će pla­vu le­plji­vu tra­ku na ži­ci ko­ja po­ve­zu­je slu­ša­li­cu sa te­le­fo­nom u pr­voj jav­noj te­le­fon­skoj go­vor­ni­ci u uli­ci Adam i Eva. To će zna­či­ti da će mi­kro­film bi­ti osta­vljen is­pod vo­do­ko­tli­ća pr­vog sle­de­ćeg po­ne­delj­ka iz­me­đu 12 i 15 sa­ti. Ako ga ni­ko ta­da ne pre­u­zme bi­će od­ne­sen po­sle 16 ča­so­va istog da­na. Ja­zbin­šek je sle­de­ćeg da­na po­sma­trao vrh kan­de­la­bra na iz­la­zu iz me­troa na tr­gu Pi­ka­di­li, ali ni­je bi­lo rajs­ne­dle. Za­klju­čio je da So­vje­ti okle­va­ju, pa se od­lu­čio na dru­go pi­smo u po­štan­skom san­du­či­ću so­vjet­skog oba­ve­štaj­ca. Sa­da je pred­lo­žio da „mr­tvi san­du­čić” bu­de na pe­šač­koj sta­zi ko­ja ide uz uli­cu Hor­sen­den lajn u Grin­for­du – tač­no me­sto bi­lo je po­sto­lje jed­nog stu­ba za sve­tilj­ku. U pi­smu je do­dao da go­spo­đi­ca Ju­li­ja Šarp, ko­ja ima 28 go­di­na i di­plo­mi­ra­la je lin­vi­sti­ku na Oks­for­du, a kurs ru­skog je­zi­ka za­vr­ši­la u Vo­ro­nje­žu, upra­vo pro­u­ča­va ko­li­ko nu­kle­ar­nih bo­je­vih gla­va Mo­skva još kon­tro­li­še u Ka­zah­sta­nu. Ja­zbin­šek je pred­lo­žio, da ako So­vje­ti pri­hva­ta­ju po­nu­du, on­da bi uz sve­tilj­ku, na ploč­ni­ku, tre­ba­lo da se na­đe ze­le­na li­men­ka pi­va „karls­berg”, u ko­joj bi se na­la­zio mi­kro­film. Rus će po­tvr­di­ti da sve to shva­ta ozbilj­no ta­ko što će svoj auto par­ki­ra­ti sle­de­ćeg da­na u 12 sa­ti na se­ver­noj stra­ni tr­ga Ha­no­ver.  Ni na ovu po­nu­du Rus ni­je od­go­vo­rio, pa je Ja­zbin­šek i tre­ći put osta­vio pi­smo u kuć­nom po­štan­skom san­du­či­ću so­vjet­skog di­plo­ma­te. Pred­lo­žio je no­vi si­stem sig­na­la, pr­vo te­le­fon­ski po­ziv u pr­vi sle­de­ći pe­tak uju­tro u 8.05, iz jav­ne go­vor­ni­ce sa lo­zin­kom ko­ja gla­si: „Ka­da će Mo­skov­ski ba­let go­sto­va­ti u Lon­do­nu?” Tog da­na u ozna­če­no vre­me Ja­zbin­šek je zvao, ali ni­ko ni­je od­go­vo­rio na te­le­fon­ski po­ziv. So­vje­ti su mi­sli­li da ih to MI-5 pro­vo­ci­ra, ili da ima­ju po­sla sa lu­da­ci­ma. Sed­mog av­gu­sta 1991. ju­go­slo­ven­ski voj­ni iza­sla­nik u Lon­do­nu, ka­pe­tan fre­ga­te Zlat­ko Ja­zbin­šek i nje­gov po­moć­nik Dra­go Mar­ka­no­vić na­pu­šta­ju  am­ba­sa­du SFRJ i ne­sta­ju u ne­po­zna­tom prav­cu uzev­ši iz ka­se u am­ba­sa­di oko 50.000 fun­ti, a iz slu­žbe­nih sta­no­va sav in­ven­tar. U ka­si su osta­vi­li po­ru­ku: „Pa­žlji­vo pri­slu­šku­je­mo ka­ko nas pri­slu­šku­je­te da vas pri­slu­šku­je­mo! Koliko je bilo Albanaca na Kosovu i Metohiji 1455. godine pročitajte OVDE. Izvor: Politika