Piše: Vesna Veizović
Sećate se 2011.? Naznake da nam idu još gori dani bile su svuda oko nas, ipak svi su cenili da od žutih nema gorih. Težak život, siromaštvo, nemaština, pretnje, ucene, komunizam obojen u demokratiju, rasprodaja zemlje, podele… Valjda je zato narod sa nekom pritajenom nadom izabrao lažnog nacionalistu, Šešeljevog učenika, prodavca i srbske zemlje i srbske duše. Onog koji ne samo da ne veruje u nebesku Srbiju, nego ni u kakvu.
Već duže vreme se javno mnjenje u Srbiji priprema za konačnu predaju Kosova i Metohije. Uz propratni cirkus i svakodnevne predstave ali i pretnje da ćemo ostati izolovani od celog sveta i da ćemo se vratiti negde u devedesete ako konačno ne ispunimo taj zvanični korak predaje prve od nekoliko oblasti predodređenih za kraćenje Srbije , pa sve do pretnji ratom, napadima, bombardovanjem. A nedavno smo imali prilike da vidimo i čitavu predstavu gde je navodno prebijen Marko Đurić i predstavnici Srba sa Kosova, predstavu čija je poruka bila – kad ovako postupaju sa visokim politikantima, kako će tek sa običnim narodom.
EU je prećutala ovaj događaj, neki veruju jer ni oni nisu mogli da veruju na šta je spreman veliki vođa.
A opet ma koliko bilo loše tih devedesetih, i početkom dvadeset prvog veka, pa i onih nesrećnih 2010. i 2011. kada su službe preuzele sve patriotske organizacije i pocepale čitav nacionalni blok ostavljajući pojedince na cedilu, bez poverenja i nade u bilo kakvo organizovanje, ipak je to vreme daleko bolje nego što je to danas. (Teškog srca priznajem)
Doduše, kako za koga. Naprednjaci, i sam veliki vođa situaciju ne gledaju kroz prizmu običnih građana, penzionera koji jedu meso kad im dođu gostu, bede i sirotinje koja ne da jedva sastavlja kraj sa krajem, već je tu nit kraja izgubila negde godinama unazad pa živi od danas do sutra, na vodi i hlebu…ili bez hleba.
Da, toliko je loše u Srbiji danas 2018. Realnost teškog života skriva se pod šarene naslove režimskih medija gde nas neke fantomske ekonomske agencije ubrajaju među najrazvijenije i najprosperitetnije zemlje, gde se svakodnevno otvaraju nikad viđene fabrike u kojima samo strani „investitor“ profitira i čim legnu novci on zbriše. Iako smo izreklamirani, zahvaljujući velikom vođi, kao najjeftinija i najposlušnija radna snaga na svetu, bez ikakvih prava ali sa brdom obaveza.
Nikad, nego što je to danas, nije bio veći pritisak na slobodu medija. Za istinu, moraš da se potrudiš, ako želiš da je čuješ ili pročitaš. A i to je pitanje – šta je istina u moru tabloidnih članaka, pogotovo što se režim trudi da svakog poštenog novinara i glasnogovornika pravde diskredituje i okalja u očima javnosti. Ako ipak ne uspe, tu su onda pretnje, ucene, dodatno otežan život, ako je to uopšte moguće, pa većina ućuti…teškog srca, ali opet, bolje i glava na ramenima, nego u vođinoj torbi.
2011. a i ranijih godina jesu otvorena vrata za mnoge katastrofe koje danas proživljavamo, ali sve je to moglo da se spreči. Danas, ne samo da je u pitanju rasprodaja zemlje, već se prodaju i ljudi, deca. Otimaju se, kao da smo pod osmanlijama. Još su oni bili i uviđajniji. Turci u janičare odvedu jedno dete, ostale ostave, ovi danas uzme sve, koliko ih ima u porodici. Sve pod izgovorom siromaštva, nemogućnosti odgoja. Pa ko je doveo taj narod u takvi situaciju? Ko je za ovih sedam godina, koliko traje zulum naprednjaka odveo čitavu naciju u baruštinu siromaštva, nego li upravo oni!
Naprednjaci – koji su i sami sebi opozicija, posebno pred izbore, kad udare po kritici onih prethodnih, „zaboravljajući“ da su upravo oni i ti prethodni i sadašnji. Sve prećutkujući pred narodom da je većina žutih i crvenih kadrova na istim pozicijama već decenijama.
Upravo su naprednjaci ti koji su smanjili penzije, plate, otpustili neposlušne iz državnog sektora i zaposlili nesposobne ali poslušne. Oni su ti koji su školstvo doveli do potpunog rasula, kroz mala vrata uveli seksualno obrazovanje i sve nenormalnosti, nastavili teror nad roditeljima koji ne žele da prepuste svoju decu ovom nakaradnom sistemu i koji traže pravo na slobodu demokratskog izbora, izbora kakvog imaju svi roditelji u zemljama Evropske unije.
Oni su na čelo Srbije doveli prvog gej premijera, nešto što se još nisu usudili ni brojni drugi zapadni narodi gde je nenormalnost već odavno postala poželjna i normalna. Dokrajčili su i ponizili vojsku sa malim Mirinim pijunom, nesposobnim da sam služi vojsku kako običan vojnik, ali dovoljno sposobnim za nazadni režim da je vodi i bruka.
Gore nego Šiptari i ostali neprijatelji pravoslavlja potopili su manastir iz 13. veka, i nastavljaju da skrnave srpske svetinje, a u ime svih planiraju da se odreknu čitave srbske zemlje, jer kako kaže veliki vođa, on ne veruje u nebesku Srbiju, već zemaljsku, i on ne planira da nam jedan mit, koji je još Lazar izgubio, danas oživljava i da pošto nas je ionako malo, nemamo ni razloga, ni snage da ginemo za nešto imaginarno.
Prvo, malo nas je jer je veliki broj Srba pobegao odavde upravo za vreme ove strahovlade nazadnih naprednjaka i sve goreg životnog standarda.
Drugo, svi oni koji misle da će nam odricanjem od „mita“ biti bolje, varaju se. Jer priznanje i odricanje od Kosova i Metohije, biće odskočna daska za sve ostale separatiste koji to jedva čekaju. Tiho prekrajanje već odavno se dešava u Raškoj, u tzv. Preševskoj dolini, a „vojvođaneri“ merkaju kako će rasparčati Vojvodinu.
I tu se ucene neće zaustaviti. Biće samo gore i sasvim izvesno uspešnije, jer kad se uspelo na jednom primeru, uspeće se i na svim ostalim. Zato je taj mit, to Kosovo srce Srbije koje drži sve ostale organe – delove Srbije na okupu. Zato je to Kosovo i kamen spoticanja, ali ne našeg, već svih naših neprijatelja.
Stoga, Vučiću, slobodno nas vrati u 2011., pa i u devedesete, jer sve je bolje od ove napredne Srbije, gde od plata i penzija ne mogu da se poplaćaju računi, gde se otima imovina, deca, država, duša, gde postoje samo nameti, obaveze, računi, gde postoji bezbroj boraca za ljudska prava, ali je samo pravo davno napustilo ove prostore, pa nema ni prava, ni mogućnosti, a najgore po sve je to što više nema ni nade. I tu nadu nije odneo neki imaginarni neprijatelj, Amerika, EU, ni vanzemaljci, ni roboti, odneo si je upravo ti koji nam danas pretiš povratkom u vreme u kom je nada, bar za neke pozitivne promene, pa i u ljude, još uvek postojala.
Pročitajte OVDE ko to kaže da dolazi vreme da se Srbi ugledaju na heroje svog Otadžbinskog rata a ne na Žene u crnom.
Izvor: vaseljenska.com
