Piše: Donko Rakočević
„Ako ne rešimo pitanje Kosova, preti opasnost da nam se ekonomija vrati na nivo iz 2011. godine“, reče Aleksandar Vučić pre neki dan, povodom deklaracije Srpske pravoslavne crkve.
Nikad nikom na srpskom prestolu, od cara Dušana do danas, buđelar nije bio preči od Kosova i Metohije, čak ni onoj prethodnoj vlasti, na čelu sa Borisom Tadićem, pa ni Zoranu Đinđiću, za koga čak postoje indicije da je likvidiran zato što nije želio da digne ruke od južne pokrajine Srbije.
Miloš Vojinović u “Ženidbi Dušanovoj” kaže: “Prođ’te me se, do tri šićardžije. Boljeg konja od ovog ne tražim, ni ovoga umirit ne mogu. Šta će meni stotinu dukata? Na kantar ih mjeriti ne znadem. A brojem ih brojiti ne um’jem. Šta će meni ralo i volovi? Meni nije ni otac orao, pak je mene ljebom odranio.”
Možda je izlišno isticati da nam odgovor Miloša Vojinovića pruža uzor kako valja danas i uvek prezirati sve tobože dobronamjerne i velikodušne ponude trampi otadžbine za “blagodeti” ulaska u Evropsku uniju.
Za sve srpske vladare – Kosovo je bilo sveta srpska zemlja, i za nju su mnogi ratovali, od kneza Lazara do predsednika Slobodana Miloševića.
Sve što je veliki srpski filozof Žarko Vidović napisao za Kosovsku bitku 1389. godine, važi i za ovu današnju. Značaj te bitke nije u njoj samoj, nego u Zavetu. Kosovski boj je bio iskušenje: da li će Srbi ostati verni Zavetu i kad izgube zemaljsko carstvo?
„I naše seobe su pokazatelj da mi verom nismo vezani za tlo i zemaljsko carstvo (kao pagani), nego za Nebesko Carstvo koje je u čoveku. Ko istoriju i suštinu srpskog naroda traži u paganstvu, taj ne razume ni Kosovski zavjet, ni kneza Lazara, ni Svetog Savu! A bez njih, mi niti imamo istoriju, niti možemo znati ko smo i kuda idemo”, pisao je dr Žarko Vidović.
Na žalost, zapadna politika “štapa i šargarepe”, pokazala se poslednjih godina jačom od srpske vezanosti za Carstvo Nebesko i druge moralne vrednosti koje su nas krasile vekovima. Suština NATO bombardovanja upravo je bila da se skrši srpsko stanovište, toliko nerazumljivo onima kojima je sav identitet u novčaniku.
Umesto da teži vrlini i duhovnom očišćenju svog naroda koji je u 21. veku zagađen zapadnim „vrednostima“ – od potrošačke manije do LGBT mitomanije, Aleksandar Vučić razvija utopiju zemaljskog raja, koju zamišlja kao ušuškan i bezbedan život u materijalnom blagostanju, do koga misli da može doći brojnim ustupcima i kompromisima, na štetu srpskog identiteta i suverniteta.
I očekuje čak i od crkvenih velikodostojnika da slede tu progresivističku filozofiju, kao da crkva može biti crkva – ako ne nosi svoj krst patnje i žrtve zarad istine, pravde i večnog života.
U svojoj kritici progresivizma, Nikolaj Berđajev, kaže: “Mi odbacujemo, s religioznog stanovišta, kao nisku i izdajničku, svaku pomisao na uspostavljanje blagostanja i sreće na zemlji u kojoj će biti sahranjene sve generacije naših predaka. Odvratna i bezbožna je i sama pomisao da oslobodite žrtava i patnji buduće generacije na štetu prošlih… Ima nečeg niskog i nakaznog u tom trijumfu vremenskog nad večnim. Vi koji gledate samo srećnu životnu budućnost, vi ste u vlasti smrti, a ne u vlasti života”.
Da bi opstali, da bi odoljeli pretnjama i iskušenjima, moramo pronaći svoj stari put, vratiti se tradicionalnim vrlinama. Zato su naši preci molili pojući: „Skaži mi, Gospode, put…”
Staza, pouzdana, postoji, to je staza svetosavska, ona što vodi od Studenice i Hilandara. Jedino kroz Svetog Savu, odnosno kroz Hrista, možemo doći do saznanja o smislu, putu i cilju, i do jasne i posvedočene vizije Carstva Nebeskoga.
„Poznanje istine je najvažnije od svega. Poznajte istinu, istina će vas osloboditi”, rekao je Spasitelj. Jer, kako zapisa episkop Nikolaj: „Istina sadrži u sebi sve: i pravdu i milost i dobrotu i svetlost i razum i ljubav. Istina je uvek ista. Divna je to srpska reč za istinu: ono što je uvek isto – ono je istina!”
Vučić opet destruktivno i defetistički o odbrani Kosova i Metohije, više o tome OVDE.
Izvor: Sedmica
