Piše: Aleksandar Vujović
Obojena revolucija u Jermeniji dobila je svoj očekivani epilog u ekspresnom roku: opozicioni lider koji je na poslednjim izborima dobio samo osam odsto podrške sugrađana oktroisan je na premijersku poziciju. O tome koje strukture stoje iza opozicionog pokreta koji je organizovao višednevne demonstracije pojasnio je uvek detaljni Vilijam Engdal, ali ni oni koji su propustili da pročitaju njegov tekst neće biti mnogo iznenađeni kad saznaju da se radi o NED-u i Soroševoj Fondaciji za otvoreno društvo. Da revolucija ne prođe u znaku personalne promene na vrhu piramide vlasti pobrinuo se novoustoličeni premijer Nikola Pašinjan, koji je odmah po stupanju na dužnost otpustio sve šefove policije i tajne službe.
Tako je još jednom u državi koja vodi prijateljsku politiku prema Rusiji prevladao zakon ulice i fingiranog legitimiteta. Doduše, specifičnost geostrateškog položaja Jermenije i činjenica da se radi o zemlji čvrsto usidrenoj u političkom kampu Kremlja uticala je na to da – za razliku od gruzijske i ukrajinske – jermenska revolucija ne bude dominantno obojena antiruskim tonovima. Čak se stiče utisak da su Rusi ovoga puta reagovali u poslednjem trenutku i napravili neku vrstu dogovora sa Pašinjanom, kojem je svest o realnom odnosu snaga u njegovoj zemlji aktivirala impuls političkog pragmatizma.
Elem, paralelno sa procesom u kojem je dugogodišnji lider Jermenije poslat u političku hladovinu iz koje će se teško vratiti, u glavnom gradu Republike Srpske trajala je – i još uvek traje – jedna ne baš sasvim tipična protestna aktivnost, koja preti da se pretvori u nešto veće i potencijalno opasno po stabilnost Republike Srpske. Naime, David Dragičević, student elektrotehnike iz Banjaluke, tragično je nastradao u 21. godini života. NJegov otac, prijatelji i veliki broj građana neprekidno protestuju već duže od mesec i po dana tvrdeći da je mladić ubijen uz asistenciju policije i određenih političkih krugova koji su navodno pomogli da se ceo slučaj prikaže kao nesrećni incident. MUP RS, koji negira ove optužbe, naveo je da se za slučaj zainteresovao i američki FBI.
Istraga je po svoj prilici vođena traljavo, uz još traljaviju konferenciju za štampu na kojoj su predstavljeni njeni rezultati, koju je kritikovao i sam Dodik. Rezultati druge obdukcije – koju je izvršio načelnik odeljenja za sudsku medicinu VMA Ivica Milosavljević – potvrđuju da je uzrok smrti utapanje, ali i da je telo moglo biti u vodi od dva do četiri dana, dok je David pronađen šest dana nakon prijave nestanka. Stoga iskrsava pitanje gde je bio (najmanje) dva dana pre nego što se utopio i zašto se nije javljao porodici i prijateljima koji su aktivno tragali za njim? Zbog ove i drugih pojedinosti koje ukazuju na krupne propuste tokom istrage, kao i zbog toga što je slučaj privukao veliko interesovanje javnosti, institucije RS moraju da pokažu maksimalnu fleksibilnost i razumevanje za zahteve članova porodice stradalog mladića.
U tom smislu je najava podizanja optužnice protiv Davidovog oca krupna greška. Vlastima nikako ne ide u prilog da ulaze u frontalni politički sukob sa nesrećnim čovekom čija sudbina velikom delu građana može zaličiti na kafkijansku noćnu moru u kojoj vlast obespravljenom pojedincu prvo ubija člana porodice (ili zataškava njegovo ubistvo), a potom još protiv njega podiže optužnicu. Ali ako ostavimo po strani ovaj znak nervoze, Dodikova vlada – i posebno on lično – se postavila dosta mudro: maksimalno je predusretljivaprema svim zahtevima Davidovih roditelja i opozicije u nastojanju da se otkloni svaka senka sumnje, uz paralelno naglašavanje da ni u jednom pravnom sistemu ulici ne sme biti dozvoljeno da radi posao institucija.
Nažalost, postoje brojne indicije da određeni krugovi nastoje da roditeljsku bol i indignaciju javnosti iskoriste za svođenje svojih političkih računa. Gotovo nestvarno deluje činjenica da je simbol protesta nazvanih “Pravda za Davida” zloglasna stegnuta pesnica, najprepoznatljiviji brend obojenih revolucija koji je nastao 90-ih godina u Beogradu i potom bio iskopiran od celog niza revolucionarnih pokreta širom sveta, zaključno sa jermenskim o kojem smo pisali na početku teksta. Stegnuta pesnica je nastala kao zaštitni znak pokreta “Otpor!” koji je odigrao ključnu ulogu u svrgavanju Slobodana Miloševića, da bi kasnije postala i logotip organizacije CANVAS (Centre for Applied Nonviolent Action and Strategies) čiji je osnivač čuveni svetski revolucionar i jedan od osnivača „Otpora“ Srđa Popović. Zato u najmanju ruku treba dići obrvu nad činjenicom da se stotine i hiljade građana koji se okupljaju na Trgu Krajine svakodnevno slikaju sa podignutim pesnicama, dok istovremeno u Fejsbuk grupi “Pravda za Davida”, koja broji više od 250 000 članova, korisnici na dnevom nivou ostavljaju hiljade komentara sa mini-animacijom stegnute pesnice.
Osim toga, grupe, pojedinci i mediji koji su uključeni u podršku protestnom pokretu takođe daju povoda za sumnju da ovaj slučaj polako dobija pozadinsku agendu koja se nakalemila na slučaj stradalog momka. Internet portal Blic.rs vodi kampanju u kojoj insinuira da je David ubijen, a ništa manje sumnjivo je i izveštavanje američkog državnog radija. Proteste u Banjaluci su podržali i inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, preslikana kopija nekadašnjeg “Otpora“ čiji političko-ideološki profil je uglavnom dobro poznat ovdašnjoj javnosti, dok na svrgavanje “kriminogene bagre“ i „dilera“ sa vlasti u Banjaluci pozivaju javne ličnosti poput Jelene Karleuše i Sergeja Trifunovića.
Kao šlag na tortu, u subotu se akciji priključio i Zoran Kesić, jedno od zaštitnih lica nedavnih ,,protesta protiv diktature” u Beogradu. Gost u njegovoj emisiji bio je Dragan Bursać, kolumnista Al DŽazire i portala Buka, poznat po tvrdnjama da je RS izgrađena na genocidu, da je svim ratovima u 90-im „doslovno kumovala Srpska pravoslavna crkva“, da su Rusi „okupirali Banjaluku“ i ostalim stavovima koje ne deli 99 odsto srpskog stanovništva u BiH. Kada ljudi takvog političkog i moralnog profila sebi daju za pravo da pod plaštom brige za Davidov slučaj pozivaju kompletno policijsko rukovodstvo RS da podnese ostavke, onda je definitivno vreme da se bude na oprezu. Uzevši u obzir da Republika Srpska nema vojsku, te da su jedina njena „vojska“ upravo policijske jedinice, ovi pozivi postaju jednaki pozivu na obezglavljivanje celokupnog bezbednosnog aparata. Inače, idejni scenarista Kesićeve emisije je ekipa sa sajta Njuz.net, za koju je pre dve godine objavljeno da su najmanje jednom primili transakciju od milion dinara od Soroševe fondacije, iste one za koju je Engdal pojasnio da je do grla umešana u svrgavanje vlasti u Jermeniji.
Treba podsetiti da je u Srpskoj već jednom osujećen pokušaj obojene revolucije 2014. godine, kada se pobuna radnika u Tuzli preko noći pretvorila u nasilne demonstracije u velikom broju gradova širom zemlje. Zanimljivo da je i tada simbol protesta bila stegnuta pesnica. Građani RS su uglavnom prepoznali o čemu se radi i ostali mirni, čak i prešli u kontra-ofanzivu preko Fejsbuk stranice sa parodiranim simbolom stegnute pesnice sa ispruženim srednjim prstom, koja je u kratkom roku postala popularnija od stranica koje su pozivale na proteste. Ukratko, srpski narod je tada prepoznao da je njegovo rukovodstvo primarna meta pokreta koji se krije iza parola o bratstvu i jedinstvu i tobožnjoj borbi obespravljenih građana svih nacionalnosti protiv bosansko-hercegovačke političke elite.
Sada je izazov mnogo perfidniji. Jedno od osnovnih obeležja obojenih revolucija jeste preotimanje i usmeravanje protesta pokrenutih nekim događajem koji je iskreno uznemirio javnost. Samospaljivanje siromašnog pijačnog prodavca iz Tunisa Muhameda Buaziza poslužilo je kao emotivni rezervoar za pokretanje celog niza revolucija na Bliskom istoku poznatih pod nazivom Arapsko proleće. Igranje na kartu emocija i borbe protiv nepravde je metod kojim „profesionalni revolucionari“ poput Srđe Popovića pridobijaju široku podršku za svoje ciljeve koje tiho švercuju u pozadini opravdanog društvenog besa.
U tom ključu treba tumačiti to što protesti u Banjaluci ovih dana sve više dobijaju uopšteni karater. Više se ne traži samo „pravda za Davida“, već dominantan slogan postaje „pravda za sve“, dok se kritička oštrica sve više udaljava od zahteva za pronalaskom i sankcionisanjem direktnih krivaca i usmerava na ministra policije Dragana Lukača. I sve to se perfidno pakuje u moralističku oblandu i krijumčari uz iskrenu zabrinutost šire javnosti za slučaj stradalog momka. Ali važno je razumeti da, koliki god emotivni naboj nosio neki slučaj, princip legaliteta nikada ne sme biti zamenjen principom merenja uličnog legitimiteta. Ako tužilaštvo i anketni odbor zadužen za istragu slučaja (u kojem četiri od pet članova dolazi iz redova opozicije) ne pronađu odgovornost ministra i visokih policijskih krugova, onda oni ne smeju biti posmenjivani samo zbog toga što neko glasno poziva na njihove ostavke, ma koliko moralni momenat bio na njegovoj strani.
Na kraju, ako je neko iz policije zaista učestvovao u prikrivanju tragova o ubistvu, on ne samo da je počinio krivično delo koje podleže zakonskoj sankciji, već je i potkopao poverenje naroda u policiju, kao glavni i jedini stub bezbednosti građana Republike Srpske. Između ostalog i zbog toga, ovaj slučaj mora biti rešen, jer poverenje naroda u institucije predstavlja jedan od preduslova održivosti bilo kog državno-pravnog poretka. Ništa manje je važno i elementarno ljudsko pravo Davidovih roditelja da saznaju istinu o smrti sopstvenog deteta. Ali građani Republike Srpske bi trebalo da budu na oprezu i da zadrže distancu prema svakoj vrsti revolucionarnih trvenja i neopravdanih zahteva. U suprotnom bi tragični slučaj banjalučkog studenta, jednako kao i slučaj tuniskog pijačnog prodavca, mogao biti iskorišćen kao zamajac za realizaciju nekih davno zacrtanih ciljeva, koji nemaju nikakve veze sa istinom i pravdom.
Pročitajte OVDE da li će Ana Brnabić potpisati “pravno obavezujući sporazum” sa Haradinajem?
Izvor: Novi standard
