Piše: Jovo Vukelić
Ali, put Srbije ka EU je spor, skoro da se tapka u mestu i već desetak godina vidljivijeg napretka nema. U međuvremenu je EU kao zajednica zapala u krizu koja i dalje traje i njena budući oblik je pod velikim znakom pitanja. Najavljuju se od strane glavnih zemalja reforme EU, naročito posle izlaska iz nje Velike Britanije. I više od toga, mnogi čak dovode u pitanje opstanak ove zajednice na duži rok!
Zvaničnici Srbije opijeni EU
Bez obzira na to, u Srbiji su vlasti toliko fanatizovane u svojoj odlučnosti i zapinju svim snagama da se Srbija pridruži EU kao da od toga zavisi opstanak otadžbine i svih građana.
Evrofili, evrofanatici iz Srbije smatraju da je to jedini put Srbije, da on nema alternativu i takav stav pokušavaju godinama da nametnu svim političkim i propagandnim sredstvima koja imaju na raspolaganju, javnosti i svim segmentima društva.
Jednostavno, u pitanju je jedna skoro neobjašnjiva opsesija.
Kao i svaka fatamorgana, kao i svaka idealizovana slika nečeg što je vrlo udaljeno - EU izgleda našim državnim zvaničnicima lepo, čarobno, ima magnetizam koji ih opija, a sve je u stvari godinama iz EU obavijeno sumaglicom, maglom, da ne kažemo velikom tamom.
Već dve pune decenije, od kasnih devedesetih godina 20. veka, traje razmatranje EU o proširenju svoje zajednice na ostatak Balkana.
Da podsetimo, pregovori su postali ozbiljni, kada je Srbija započela proces sprovođenja reformi posle pada Miloševićevog režima 2000. godine (tada kao deo Državne zajednice Srbije i Crne Gore), a EU je zvanično saopštila da su balkanske države potencijalni kandidati. Zatim, u novembru 2005. godine Srbija je započela pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.
I od tada EU stalno uverava i obećava da su Balkan i Srbija u fokusu, da računaju na prijem zemalja Z. Balkana u EU, ali se uvek nešto čeka, zbog nečega odlaže, pomera taj već imaginarni rok... Sada se već pominje 2025, ili 2027. godina kao najranija godina kada će biti moguće da Srbija postane član EU! Ali, ni to nije baš sigurno, ko zna...
Dopisnik „Večernjih novosti“ iz Brisela Goran Čvorović najubedljivije odslikava ta stalna obećanja EU i ističe: „Zagreb 2000, Solun 2003, Sofija 2018. Još jedno u nizu evropskih obećanja stići će na adrese Zapadnog Balkana tokom predstojeće sedmice iz glavnog grada Bugarske. Ali, Srbija je, vremenski, i dalje daleko od EU, isto, ako ne i više, kao što je bila udaljena posle prvog obećanja datog dvehiljadite, kada smo se uzalud nadali da bismo za najviše desetak godina mogli da postanemo punopravna članica. Vreme na briselskom časovniku, za nas, kao da stoji“.
U ovom dvodecenijskom čekanju Srbija je desetak puta od strane EU ucenjena, postavljani su joj ultimatumi, zamrzavani su pregovori... Uslov je bio da Srbija isporuči sudu u Hagu sve optužene Srbe za ratne zločine. Uz to, i pojedinačne zemlje - Holandija, Belgija, Rumunija... - blokirale su i zamrzavale pregovore sa EU i stopirale proces pridruživanja Srbije u raznim fazama, još od 2006. godine zbog raznih političkih pitanja! I zbog problema sa Kosovom i Metohijom proces pridruživanja je usporavan, odlagan. Srbiji su stalno stizale i danas stižu nove ucene, ultimatumi...
Cobel još 2007.: „Srbija u EU možda 2027, ili 2032“!
Stariji čitaoci se verovatno sećaju nemačkog ambasadora u Srbiji, istoričara Andreasa Cobela. Taj bivši ambasador Nemačke u Srbiji bio je među prvima koji su prognozirali potencijalni datum ulaska Srbije u EU. Ovaj diplomata je još 2007. poručio da „umesto insistiranja na tome da granice Kosova budu deo granica Srbije, bolje je raditi na tome da i Srbija i Kosovo budu za 20 do 25 godina u EU. Dakle, između 2027. i 2032. godine”.
Cobel je tada konkretno zapretio:
„Ako Srbija nastavi da govori da je Kosovo njeno, može da ostane i bez Sandžaka“.
Naravno, Srbija i njena tadašnja Vlada, koju je vodio Vojislav Koštunica, protestvovale su protiv ovakvog stava nemačkog diplomate i pominjanja Sandžaka i mešanja u unutrašnja pitanja Srbije. (Cobel je ubrzo povučen sa ove funkcije i iz Srbije).
No, ključna stvar je u tome što je pre više od decenije bilo jasno da u EU nema istinske volje za prijemom Srbije u punopravno članstvo EU i da se stalno veštim manevrima Srbija gurala u stranu, u zapećak... Cobel je samo bio iskreniji od drugih i rekao Srbima ono što su drugi krili.
Čak trinaest godina traje samo zvanično beskrajno približavanje Srbije „EU raju“, ali nam i dalje izmiče i izgleda da smo još toliko godina daleko do nedostižnog cilja (EU), ako ga tada, posle 2030. godine uopšte i bude.
Da se podsetimo:
- U novembru 2005. godine Srbija je započela pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju
- Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisan je 29. aprila 2008. Godine
- Tadašnja Vlada Srbije zvanično izjavljuje i očekuje da pripremi zemlju za ulazak u EU između 2012. i 2015. godine!
- Srbija je zvanično podnela zahtev za članstvo u EU 22. decembra 2009. godine
- Srbija je dobila status kandidata 1. marta 2012.
Kvalitet važniji od brzine
Hronologija odugovlačenja se nastavlja i poslednjih šest godina.
Istovremeno, iz EU su stizale šarene laže da će Srbija biti primljena do 2018, pa do 2020...Tako je potpredsednik Evropske komisije Žak Baro dao odavno izjavu „očekujem ulazak Srbije u EU u narednih 5 do 7 godina nakon podnošenja formalnog zahteva za pristupanje“.
A aprila 2014. - prilikom posete visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton - predsednik Vučić je ponovio da „postoji šansa da Srbija do 2020. godine postane punopravna članica EU! To je cilj koji treba dostići zbog naše zemlje i unutrašnjih reformi, koje bi trebalo da budu završene do 2018. godine“.
U ovom zamornom nabrajanju za sada beskonačnih prevara EU, Srbija je kao država, a i njeni građani zaista u opasnosti da izgube sami sebe. Usput im se objašnjava sa najvišeg mesta da su lenji, neobrazovani, da su previše pravoslavni, da se opterećuju svojom istorijom i prošlošću, da treba više da gledaju u budućnost i tome slično!
Besmisao dvodecenijskih zahteva da se u Srbiji sprovedu i primene reforme koje treba da budu zasnovane na demokratiji, vladavini prava, poštovanju ljudskih prava i prava pripadnika manjina pretvorila je ove zahteve u izlizane parole kojima niko ne veruje.
Pretvorila ih je EU u prazne i otrcane floskule koje su uzalud ispunjavale sve vlade od 2001. godine. Ipak, nismo po mišljenju EU odmakli u tome mnogo dalje od početka.
Tako da sav trud Srbije do sada na putu ka EU, bez karikiranja, najbolje odražava stara dobra dečija pesmica „Pačija škola“:
“Učio ih, učio od srede do petka,
Al' se nisu odmakli dalje od početka.”
Realno je da od Samita zemalja Zapadnog Balkana koji se održava 17. maja u Sofiji ne treba očekivati nikakve nove i povoljne vesti za Srbiju. Prema svim validnim dokumentima, informacijama i predloženoj Deklaraciji, biće rečeno sve ono što smo i do sada znali i čuli!
EU Srbiju voli, želi, hoće... ali... Garancija nema, rokova nema... čekajte Balkanci!
Johanes Han, komesar za proširenje EU u tom stilu poručuje: „Svi shvataju da uslovi moraju da se postignu, da je kvalitet važniji od brzine!“
I francuski predsednik Emanuel Makron već je najavio kočenje u prijemu zemalja Balkana u EU zajednicu:
„EU će najpre morati da ima jasan sistem odlučivanja i da sprovede reforme, pre nego što nove članice budu u prilici da se pridruže“.
Ako Srbiju ikada i prime, oboriće taj neslavni rekord u godinama čekanja na prijem u EU (ne računajući Tursku).
Da opstanak Srbije kao države i njene privrede i ekonomije zavisi od učlanjenja, ulaska u EU, kako javnost godinama unazad uveravaju evrofanatici, ultraradikalni evropejci - naša država bi odavno propala jer već isuviše dugo čeka.
Svakom normalnom i razumnom, pristojnom građaninu je to jasno.
Pročitajte OVDE da li se u Banjaluci sprema Obojena revoluica?!
Izvor: fakti.org
