Blic je ovih dana objavio da smenjuju ministra kulture Vladana Vukosavljevića.
Cela aktuelna Vučićeva vlada – s Brnabićevom na čelu, kao svojevrsnim fikusom – teško da zaslužuje neko naročito poštovanje. Ipak, u toj vladi nalazi se i poneki ministar koji je bar nešto pokušao da uradi na nacionalnom planu.
Recimo, Vukosavljević. On je prvi srpski ministar kulture, posle 1918. godine, koji je istinski probao da zaštiti naše primarno pismo – ćirilicu. Vukosavljević je, ujedno, i prvi ministar koji je srpsku kulturu pokušao da definiše kao pluralističku.
Zbog ove drskosti, drugosrbijanski kulturtregeri vodili su sistematsku kampanju protiv Vukosavljevića. I pošto su se uhvatili za njegove greške koje su prvenstveno rezultat naddeterminišućeg Vučićevog obrasca – manipulacije u sferi medija – našli su se, ovih dana, na pragu da izguraju Vukosavljevića iz Ministarstva kulture.
Uopšte se ne solidarišem s Vukosavljevićem kada su mediji u pitanju. Ali, ruku na srce, on za to doista i nije glavni krivac. Međutim, zbog dve pomenute stvari – zaštite azbuke i afirmacije višedimenzionalnosti naše kulture – ne mogu a da ne žalim zbog njegovog neuspeha.
Vukosavljević je, naime, napravio „Strategiju razvoja kulture do 2027. godine” koja je, suštinski, prvi državni dokument u kojem je uočen kulturcid ćirilice, i u kojem je predloženo kako bi se taj problem mogao rešiti.
Drugosrbijanski kultur-komesari su, međutim, na taj dokument reagovali orkestriranom galamom. O njihovoj ekstremnoj netrpeljivosti prema zaštiti ćirilice predloženoj u Strategiji 2027.
Sada ću samo dodati da je komentator Peščanika Saša Ilić došao na javnu raspravu o Strategiji 2027 kako bi izneo optužbu da se od Strategije „pravi ideološko-nacionalistički program, iako imamo Ustavom rešeno pitanje jezika i pisma”, te da predložene mere koje se odnose na ćirilicu predstavljaju „diskriminaciju”, i nešto što je „opasno, okrenuto prošlosti, idejama Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića”.
Dakle, diskriminacija je zaštita ćirilice koju upravo Ustav prepoznaje kao naše glavno pismo, a nije diskriminacija ako se stanovište Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića proglašava „opasnim” i „okrenutom prošlosti” – kao da nisu u pitanju veliki književnik i istoričar, već kakvi partijaški crnokošuljaši?!
I TV N1 upriličila je „raspravu” na tu temu. U njoj je voditeljka postavila i ovo pitanje: „Strategija predviđa da je dobar deo sredstava (budžeta za kulturu) namenjen očuvanju ćirilice. Da li je to predimenzionirano?“.
To je apsolutna besmislica. Strategija 2027, naime, uopšte ne razmatra kako delove budžeta za kulturu rasporediti po pojedinim stavkama. Ponajmanje Strategija određuje da se „dobar deo sredstava” mora „potrošiti na ćirilicu”.
Reč je, naravno, o izmišljotini koju je lansirao drugosrbijanski kulturni establišment, a koju je uredno prenela i dotična voditeljka. Bilo je, dakako, potrebno da se inicijatori Strategije predstave kao nacionalistički ludaci koji sve pare hoće da potroše na to zaostalo pismo, kako bi se cela Strategija diskvalifikovala.
Zaostalo pismo? Pogledajte samo šta radikalni novosadski građaner, Tihomir Novak, piše o azbuci: „A šta nam to govori manjak ćiriličnih tabli (u Novom Sadu)? Dve stvari. Prva je da se Novi Sad globalizovao, da više nije ona stara srpska Atina, u kojoj se nekad mislilo i na ćirilici pisalo za ceo srpski narod. Druga stvar je otmeno prisustvo latinice”.
I eto nam tipične autokolonijalne matrice. Latinica je, dakle, „otmeno”, „urbano” i „moderno” pismo, a ćirilica je, valjda, tek „seljački” i „retrogradni” alfabet.
Naši EU-bojovnici, očigledno, postupaju s ćirilicom kao Hitler s goticom. Nacistička i totalitaristička Nova Evropa tražila je uniformisanost naroda i pisama. Zato je 1942. godine bilo: zbogom gotico. Isto i u današnjoj Novoj Evropi – barem kakva je u glavama našeg sekularnog sveštenstva – imamo: samo latinica.
Drugi smrtni greh Vukosavljevića bila je ideja o pluralizmu srpske kulture. Strategija 2027, naime, srpsku kulturu po prvi put posle 2000. godine ne definiše isključivo kao „evropsku” – zapadnoevropsku i atlantističku. Strategija kaže da je srpska kultura i „slovenska”, „vizantijska”, te „starobalkanska” (orijentalna; ovde, str. 4–5).
Taj pluralni identitet srpske kulture, inače, posebno su uočili srpski umetnici koji žive u inostranstvu. Vladimir Pištalo, na primer, koji već četvrt veka boravi u SAD, gde predaje američku i svetsku istoriju, kaže:
„Mi (Srbi) lako razumemo mediteransku, italijansku, špansku kulturu. Mi možemo lako razumeti srednjoevropsku kulturu kao što je nemačka, poljska, mađarska, kao što možemo lako razumeti i tursku kulturu. U Italiji bi recimo oklevali da naprave film o Dostojevskom jer je to za njih nedokučivo i mračno, dok mi slična ograničenja gotovo da nemamo, i zbog toga bi položaj Srbije mogao da bude i velika prednost, posebno kulturna”.
Takođe, i Milorad Pavić video je Srbiju kao sudbinsko mesto spajanja zapadnohrišćanske i istočnohrišćanske civilizacije. I umesto da se dičimo određenjem naše kulture kao „pluralističke”, ovdašnji kulturtregeri na pomen „pluralizma” doživljavaju nervno rastrojstvo. Već pominjana televizija odmah je zvala u goste penzionisanu kultur-komesarku, koja je ideju pluralizma srpske kulture ocenila kao, ni manje ni više, nego „desničarsku orijentaciju”.
U pomoć joj je priskočila i Borka Pavićević: „Ne slažem se s tom definicijom (srpske) kulture kao ćirilične, kao balkanske, kao epske, kao herojske i vizantijske. Ne vidim da to otvara one prostore za koje se nominalno i verbalno zalažu vrhovi ove vlasti (tj. za EU)”.
Upravo zato je Vukosavljević danas nepoželjan. On je počeo tako što je kao beogradski sekretar za kulturu odbio da se povinuje etabliranim dugosrbijanskim reketašima koji deluju pod parolom „kultura – to sam ja”. Bio je i jedan od pokrovitelja razdrugosrbijanizovanja Sajma knjiga premda se na Sajmu 2017. desila bruka sa Milerovom. Nije želeo da mu glavni odlučilac o dodeli novca medijima bude Dinko Gruhonjuić. Ukazivao je na to da smo kao narod
„izloženi procesu akulturacije, fenomenu koji predstavlja topljenje osnovnih identitetskih atributa neke kulture i preuzimanja vrednosti druge kulture; ukoliko akulturacija odmakne, dolazi se do topljenja kulturnog jezgra i standardnih kulturoloških i identitetskih obrazaca jednog naroda, što je preduslov za razne istorijske nevolje”.
Međutim, (auto)kolonijalna Srbija – taj faktički gospodar naše kulture – unapred je upozorio Vukosavljevića šta će mu se dogoditi ako bude neposlušan. Basara, 24. 10. 2016.
„Vukosavljević, na podobije svog prethodnika, drugosrbijanca Tasovca, a i mnogih drugih, u Vladi Srbije biće najobičniji fikus koji će ili slušati šta mu se kaže ili biti viđen za Mladenovac, u kome je – onoga momenta kada je prekardašio – završio i Braca Petrović (prvi naprednjački ministar kulture – S. A.)”.
Dakle, Vukosavljević je sada prekardašio s ćirilicom i s pluralizmom srpske kulture. Stoga – u Mladenovac!
Nije nevolja što je Strategija 2027 gurnuta pod led i što će njen tvorac biti smenjen. Nevolja je što je još jednom demonstrirana snaga našeg autokolonijalnog establišmenta. On je, posle dvadesetak meseci, očigledno uspeo da pridavi i inače prilično politički veštog Vukosavljevića. To je bila pokazna vežba kako će proći svako ko se usudi da dovede u pitanje vladajući autokolonijalni kod u kulturi.
S druge pak strane, još jednom se pokazalo da su pojedinci – ma koliko da su entuzijasti – nemoćni pred oveštalim strukturama interesa i dominacije. Vukosavljević, koji nije imao jaku stranačku zaleđinu i koji je više delovao kao usamljeni jahač, bez obzira na energiju i dobre namere, nije imao šanse.
Ako je u mišljenju i u umetnosti presudan individuum, u politici odlučuje ko ima bolje organizovan tim. Autokolonijalni establišment u srpskoj kulturi teško da mogu da demontiraju pojedinci, koliko god da su patriote i demokrate, ako su i sami tek deo političke strukture čija je osnovna funkcija kompradorska eksploatacija sopstvene zemlje i sopstvenog naroda.
Za oslobođenje naše kulture od kolonijalnih stega potreban je društveni pokret koji će iskati slobodu i u drugim sferama – od privrede i medija do porodičnog vaspitanja. Elementi tog pokreta svuda su oko nas, samo je pitanje – kada?
To vreme ne sme biti odveć daleko. Inače, neće baš mnogo toga preostati da se spasava. Uključujući i azbuku i pluralizam srpske kulture.
Cela aktuelna Vučićeva vlada – s Brnabićevom na čelu, kao svojevrsnim fikusom – teško da zaslužuje neko naročito poštovanje. Ipak, u toj vladi nalazi se i poneki ministar koji je bar nešto pokušao da uradi na nacionalnom planu.
Recimo, Vukosavljević. On je prvi srpski ministar kulture, posle 1918. godine, koji je istinski probao da zaštiti naše primarno pismo – ćirilicu. Vukosavljević je, ujedno, i prvi ministar koji je srpsku kulturu pokušao da definiše kao pluralističku.
Zbog ove drskosti, drugosrbijanski kulturtregeri vodili su sistematsku kampanju protiv Vukosavljevića. I pošto su se uhvatili za njegove greške koje su prvenstveno rezultat naddeterminišućeg Vučićevog obrasca – manipulacije u sferi medija – našli su se, ovih dana, na pragu da izguraju Vukosavljevića iz Ministarstva kulture.
Uopšte se ne solidarišem s Vukosavljevićem kada su mediji u pitanju. Ali, ruku na srce, on za to doista i nije glavni krivac. Međutim, zbog dve pomenute stvari – zaštite azbuke i afirmacije višedimenzionalnosti naše kulture – ne mogu a da ne žalim zbog njegovog neuspeha.
Vukosavljević je, naime, napravio „Strategiju razvoja kulture do 2027. godine” koja je, suštinski, prvi državni dokument u kojem je uočen kulturcid ćirilice, i u kojem je predloženo kako bi se taj problem mogao rešiti.
Drugosrbijanski kultur-komesari su, međutim, na taj dokument reagovali orkestriranom galamom. O njihovoj ekstremnoj netrpeljivosti prema zaštiti ćirilice predloženoj u Strategiji 2027.
Sada ću samo dodati da je komentator Peščanika Saša Ilić došao na javnu raspravu o Strategiji 2027 kako bi izneo optužbu da se od Strategije „pravi ideološko-nacionalistički program, iako imamo Ustavom rešeno pitanje jezika i pisma”, te da predložene mere koje se odnose na ćirilicu predstavljaju „diskriminaciju”, i nešto što je „opasno, okrenuto prošlosti, idejama Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića”.
Dakle, diskriminacija je zaštita ćirilice koju upravo Ustav prepoznaje kao naše glavno pismo, a nije diskriminacija ako se stanovište Dobrice Ćosića i Milorada Ekmečića proglašava „opasnim” i „okrenutom prošlosti” – kao da nisu u pitanju veliki književnik i istoričar, već kakvi partijaški crnokošuljaši?!
I TV N1 upriličila je „raspravu” na tu temu. U njoj je voditeljka postavila i ovo pitanje: „Strategija predviđa da je dobar deo sredstava (budžeta za kulturu) namenjen očuvanju ćirilice. Da li je to predimenzionirano?“.
To je apsolutna besmislica. Strategija 2027, naime, uopšte ne razmatra kako delove budžeta za kulturu rasporediti po pojedinim stavkama. Ponajmanje Strategija određuje da se „dobar deo sredstava” mora „potrošiti na ćirilicu”.
Reč je, naravno, o izmišljotini koju je lansirao drugosrbijanski kulturni establišment, a koju je uredno prenela i dotična voditeljka. Bilo je, dakako, potrebno da se inicijatori Strategije predstave kao nacionalistički ludaci koji sve pare hoće da potroše na to zaostalo pismo, kako bi se cela Strategija diskvalifikovala.
Zaostalo pismo? Pogledajte samo šta radikalni novosadski građaner, Tihomir Novak, piše o azbuci: „A šta nam to govori manjak ćiriličnih tabli (u Novom Sadu)? Dve stvari. Prva je da se Novi Sad globalizovao, da više nije ona stara srpska Atina, u kojoj se nekad mislilo i na ćirilici pisalo za ceo srpski narod. Druga stvar je otmeno prisustvo latinice”.
I eto nam tipične autokolonijalne matrice. Latinica je, dakle, „otmeno”, „urbano” i „moderno” pismo, a ćirilica je, valjda, tek „seljački” i „retrogradni” alfabet.
Naši EU-bojovnici, očigledno, postupaju s ćirilicom kao Hitler s goticom. Nacistička i totalitaristička Nova Evropa tražila je uniformisanost naroda i pisama. Zato je 1942. godine bilo: zbogom gotico. Isto i u današnjoj Novoj Evropi – barem kakva je u glavama našeg sekularnog sveštenstva – imamo: samo latinica.
Drugi smrtni greh Vukosavljevića bila je ideja o pluralizmu srpske kulture. Strategija 2027, naime, srpsku kulturu po prvi put posle 2000. godine ne definiše isključivo kao „evropsku” – zapadnoevropsku i atlantističku. Strategija kaže da je srpska kultura i „slovenska”, „vizantijska”, te „starobalkanska” (orijentalna; ovde, str. 4–5).
Taj pluralni identitet srpske kulture, inače, posebno su uočili srpski umetnici koji žive u inostranstvu. Vladimir Pištalo, na primer, koji već četvrt veka boravi u SAD, gde predaje američku i svetsku istoriju, kaže:
„Mi (Srbi) lako razumemo mediteransku, italijansku, špansku kulturu. Mi možemo lako razumeti srednjoevropsku kulturu kao što je nemačka, poljska, mađarska, kao što možemo lako razumeti i tursku kulturu. U Italiji bi recimo oklevali da naprave film o Dostojevskom jer je to za njih nedokučivo i mračno, dok mi slična ograničenja gotovo da nemamo, i zbog toga bi položaj Srbije mogao da bude i velika prednost, posebno kulturna”.
Takođe, i Milorad Pavić video je Srbiju kao sudbinsko mesto spajanja zapadnohrišćanske i istočnohrišćanske civilizacije. I umesto da se dičimo određenjem naše kulture kao „pluralističke”, ovdašnji kulturtregeri na pomen „pluralizma” doživljavaju nervno rastrojstvo. Već pominjana televizija odmah je zvala u goste penzionisanu kultur-komesarku, koja je ideju pluralizma srpske kulture ocenila kao, ni manje ni više, nego „desničarsku orijentaciju”.
U pomoć joj je priskočila i Borka Pavićević: „Ne slažem se s tom definicijom (srpske) kulture kao ćirilične, kao balkanske, kao epske, kao herojske i vizantijske. Ne vidim da to otvara one prostore za koje se nominalno i verbalno zalažu vrhovi ove vlasti (tj. za EU)”.
Upravo zato je Vukosavljević danas nepoželjan. On je počeo tako što je kao beogradski sekretar za kulturu odbio da se povinuje etabliranim dugosrbijanskim reketašima koji deluju pod parolom „kultura – to sam ja”. Bio je i jedan od pokrovitelja razdrugosrbijanizovanja Sajma knjiga premda se na Sajmu 2017. desila bruka sa Milerovom. Nije želeo da mu glavni odlučilac o dodeli novca medijima bude Dinko Gruhonjuić. Ukazivao je na to da smo kao narod
„izloženi procesu akulturacije, fenomenu koji predstavlja topljenje osnovnih identitetskih atributa neke kulture i preuzimanja vrednosti druge kulture; ukoliko akulturacija odmakne, dolazi se do topljenja kulturnog jezgra i standardnih kulturoloških i identitetskih obrazaca jednog naroda, što je preduslov za razne istorijske nevolje”.
Međutim, (auto)kolonijalna Srbija – taj faktički gospodar naše kulture – unapred je upozorio Vukosavljevića šta će mu se dogoditi ako bude neposlušan. Basara, 24. 10. 2016.
„Vukosavljević, na podobije svog prethodnika, drugosrbijanca Tasovca, a i mnogih drugih, u Vladi Srbije biće najobičniji fikus koji će ili slušati šta mu se kaže ili biti viđen za Mladenovac, u kome je – onoga momenta kada je prekardašio – završio i Braca Petrović (prvi naprednjački ministar kulture – S. A.)”.
Dakle, Vukosavljević je sada prekardašio s ćirilicom i s pluralizmom srpske kulture. Stoga – u Mladenovac!
Nije nevolja što je Strategija 2027 gurnuta pod led i što će njen tvorac biti smenjen. Nevolja je što je još jednom demonstrirana snaga našeg autokolonijalnog establišmenta. On je, posle dvadesetak meseci, očigledno uspeo da pridavi i inače prilično politički veštog Vukosavljevića. To je bila pokazna vežba kako će proći svako ko se usudi da dovede u pitanje vladajući autokolonijalni kod u kulturi.
S druge pak strane, još jednom se pokazalo da su pojedinci – ma koliko da su entuzijasti – nemoćni pred oveštalim strukturama interesa i dominacije. Vukosavljević, koji nije imao jaku stranačku zaleđinu i koji je više delovao kao usamljeni jahač, bez obzira na energiju i dobre namere, nije imao šanse.
Ako je u mišljenju i u umetnosti presudan individuum, u politici odlučuje ko ima bolje organizovan tim. Autokolonijalni establišment u srpskoj kulturi teško da mogu da demontiraju pojedinci, koliko god da su patriote i demokrate, ako su i sami tek deo političke strukture čija je osnovna funkcija kompradorska eksploatacija sopstvene zemlje i sopstvenog naroda.
Za oslobođenje naše kulture od kolonijalnih stega potreban je društveni pokret koji će iskati slobodu i u drugim sferama – od privrede i medija do porodičnog vaspitanja. Elementi tog pokreta svuda su oko nas, samo je pitanje – kada?
To vreme ne sme biti odveć daleko. Inače, neće baš mnogo toga preostati da se spasava. Uključujući i azbuku i pluralizam srpske kulture.
Draškovićev bezočan napad na Srpska crkvi, pročitajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari
