Piše: Mihailo Medenica
Koliko si ti to puta bio na Kosovu i Metohiji, junače rovovskih konferencija za štampu i herojskih bitaka kod Sarape i Marića, redove Vučiću?! Koliko si puta zanoćio u Velikoj Hoči dok su šume oko nje gorele a prokleti krvoloci zaurlavali pred selom ko kurjaci, kidišiću na šaku nepokornih?!
Koliko si puta prošetao onih stotinu metara Orahovcem, koliko se moglo, dok je kiša kamenica besomučno tukla o svaki deo tela?!
Jesi li to bio u Zočištu na liturgiji dok se pucalo na manastir, znaš li gde je Zočište uopšte?!
Koliko te je puta, junačino jutarnjih programa, noć zatekla u Srbici na putu za Devič dok je gorio a arnautski krvoloci u hajci za srpskim vratovima…
Koliko si puta pomagao starcu da sakupi sinovljeve kosti na vitomiričkom groblju (svako je groblje, nažalost, isto) i otuži taj žalosni zavežljaj iza šikare, dok su Šiptari slavili đavolji pir preoravajući još koji zametnuti grob?!
Koliko si puta upalio voštanicu u opoganjenoj Samodreži pa bežao pred ruljom raspamećenih, čekajući noć da ako se smiluje i ne bude mesečine da te prokaže…
Koliko si puta obišao Goru i one divne ljude što nemaju ništa osim pesama, Srbije i srca većeg od planine, a imaju sve što ti nikada imati nećeš- duše?!
Koliko ti puta majka nije znala gde si, jesi li živ, hoće li stići glas od tebe ili glas o tebi, onaj što se pognute glave ne izgovori?
Koliko si puta ušao u žitište Starog Gradska da upališ sveću dok su te preklinjali da to ne činiš?!
Koliko si puta iz inata nazvao u Đakovici: “Pomaže Bog” da znaju prezrivi pogledi da se Bogom tu naziva doveka!
Koliko si puta okrvavio šake o bodljikavu žicu otimajući se o dete koje je đavolji nakot želeo da otme?!
Koliko si puta pokušao po snegu do pojasa da stigneš do Sokolice i plakao što ne možeš?!
Koliko su te puta šamarali u Juniku poručujući da Srbi tu nemaju šta da traže a ti znao da ćeš mu se vratiti ponovo, jer nema tog šamara koji Srbina boli na svojemu, tu gde rukom možeš da pomiluješ krila anđela…
Koliko si to puta gledao vladike Amfilohija, Atanasija i Artemija dok služe opela nad iskasapljenim telima na livadi, u vrtačama, jarugama ne pomišljajući da umire kandila pred kuršumima?!
Koliko si puta gledao kako žene, deca, starci, svi do jednog trče na most u Kosovoskoj Mitrovici goloruki braneći najskuplju srpsku reč?!
Koliko si puta gubio svest na prokletijskih minus 27 kad vetar zbrije s planine, žaleći što još jednom nisi čuo majčin glas?!
Koliko si puta ispraćao pogledom ruske dobrovoljce u planinu, moleći se Bogu da se vrate svi do jednog, ali…
Koliko si puta svratio do baka Ivanke, poslednje Srpkinje u južnom delu Mitrovice, pre nego što su je našli kad je telo već strulilo i počelo da…
Koliko si puta padao od gumenih metaka podivljalih NATO zveri dok su besomučno udarali na žene, svaka od njih Milunka Savić, ne želeći da odstupe ni za korak s barikade?!
Koliko si puta bio kraj krvavog potoka u Goraždevcu?!
Koliko su ti puta Nemački okupatori razrezivali koliko se smeš zadržati nad grobom cara Dušana u Svetim Arhangelima, a ti povaljao: “Mogu koliko hoću, ovo je moj car, ovo je srpska carevina?!”
Koliko si puta iz prkosa usred Mališeva naručio kafu na srpskom jeziku i meračio je kao da si kod kuće, jer jesi kod kuće?!
Koliko si puta razvio presvetu srpsku trobojku na Gazimestanu?!
Koliko si puta probdeo noć pod zavetnim dudom u porti premile pećke svetinje?!
Koliko si puta očitao Očenaš kraj Košara, podno Paštrika i Koritnika?!
Koliko si puta video Simonidinim očima u Gračanici?!
Koliko si puta poneo šaku presvete zemlje u svitku, plačući kad odlaziš s nje?!
Koliko si semena božura zasadio kraj majčinog groba (Bogu hvala živa ti je, živa bila 100 godina) želeći da se zacrvene, da ih vidi u raju?!
Koliko si to ti puta otišao, Aleksandre Vučiću, bez svite, autobusa taopšača, obezbeđenja, želeći da odeš tamo gde srce vuče a kamera ne stiže..?
Koliko si puta otišao, “div- junače”, osećajući da ti je tu ognjište, gde god ti bio dom?!
Koliko si puta u Velikoj Hoči pevao iz sveg glasa: “Udade se, Jagodo…”?!
Koliko si puta izgovorio Kosovo i Metohija a da nije sve u tebi prepuklo od ljubavi, ponosa, topota vekova, prkosa, smiraja, tuge, blagodati, pesme, jauka…
Koliko si puta shvatio da ti nam tom krstu ne mogu ništa, baš ništa, jer tu je kolevka, tu je i grob…
Izvor: Dva u jedan
