Piše: Dragoslav Bokan
Zato je opasno prepuštati se iluziji da će se neko ovakav zadovoljiti ičim manjim od dobrovoljnog i apsolutno nepravednog odricanja od nečega što je i po našim, i po međunarodnim, i po Božijim zakonima - neotuđivi deo Srbije.
A kada, pritom, ipak postoji i druga strana međunarodne zajednice (ona što ne priznaje šiptarsko nezavisno Kosovo), i to u rasponu od načelnog španskog odbijanja ovakvog menjanja postojećih granica, preko kineske podrške srpskom pravu na deo svoje teritorije, pa do ruske spremnosti da na sasvim konkretan način brani srpsku Svetu Zemlju od pravnički našminkane razbojničke otimačine.
Dakle, ne postoji nikakva "jednodušnost" po ovom pitanju ni na zapadnom, a kamoli u onom istočnom delu planete. Sa sve opasno-bizarnim situacijama (kao sada u Bugarskoj) da neke druge zemlje neuporedivo bolje i povoljnije po nas vide ovo pitanje od nas samih (od već nekoliko generacija srpskih vlasti).
Ovdašnji ostrašćeni "evrofanatici" odmah na to komentarišu kako ove zemlje "imaju svoje razloge" za takav stav - kao da ih mi nemamo, još neuporedivo više od svih njih zajedno!
Osim zavetno-duhovnih i suštinskih razloga za neodustajanje od svog Ustava i drevne kolevke naše državnosti, društva, kulture, Crkve... tu su i oni mnogobrojni ekonomski, pre svega kada je reč o najrazličitijim rudnim resursima skoro pa neizračunljivo-visoke vrednosti.
Ali od svega je mnogo bitnija važnost Kosova kao jedine i poslednje presotale spone zajedništva među krvavo zavađenim Srbima.
Bez Kosova mi kao da i ne postojimo kao ozbiljan i poštovanja zaslužan narod. I kao da ni o čemu ne možemo da se dogovorimo, a kamoli da uradimo nešto zajedno, za opšte dobro.
Pričaće, naravno, o "opštem dobru" oni koji privilegovano i nadprosečno žive i kroz politiku prosto moraju da se (samo formalno ili zaista) bave tom dimenzijom srpskog opstanka. Kao profesionalci na to upućeni oni moraju da nam govore o "suštoj realnosti", vešto prebacujući sve to u neki magloviti period daleke budućnosti. Spremni da žrtvuju konkretnog goluba (još uvek) u ruci za virtuelnog kolibra na decenijama udaljenoj gran(čic)i.
To zašto su Englezima prekookenska Foklandska ostrva (potpuno beznačajna za njihov život, istoriju i opstanak) važnija i svakog rizika vrednija nego našim političarima Kosovo (sa sve Metohijom), to je jedno od onih pitanja na koje nema odgovora. Bar ne ovde kod nas, u prestonici i među aktuelnom društvenom (svakako ne i moralnom) srpskom elitom.
Mi tako kao da postajemo najslabija karika odbrane Kosova i Metohije, manje uverena u razloge za ovakav otpor i neodlučna više nego bar desetak zemalja iz sveta (a po kosovskom pitanju). I kao da naši predvodnici sve manje razumeju da se ucenjivači nikada ne zaustavljaju na onom prvom delu svojih bestidnih zahteva, koji su samo početak beskrajnog niza sve novih i novih traženja, bez kraja i konca.
Popustljivost bez rezona i čvrstog stava daje krila protivnicima - i onda počinje nezaustavljivo, apokaliptičko paranje naše državne tkanice (i sa njene južne, novopazarske, i sa one severne, vojvođanske, i sa zapadne, sremske, i one istočne, timočke i negotinske strane). Sve dok imamo ijedan jedini pedalj svoje, srpske teritorije. Sve dok se pečimo, ponizno smeškamo i krijemo od samih sebe šta nam se u stvari dešava…
Tako da uskoro možemo da dođemo i do apsurdne situacije da prvi čovek ovakve, smanjene i ponižene Srbije može da bude i robot, dvojnik, android, neprijateljski vojnik i ne-Srbin (poput J. B. ”Tita”) ili obična lutka iz izloga, sasvim svejedno. Kad, u svakom slučaju, njegove ili njene ingerencije ne dobacuju preko dvorišta predsedničke rezidencije...
Sasvim ukratko, odbacivanje Kosova kao tajanstvene šifre našeg ipak još uvek postojećeg zajedništva nas dovodi do ivice porpunog raspada i definitivne propasti.
I da plate u Srbiji porastu za par hiljada dinara, i da penzije prestanu da padaju ka nivou socijalne pomoći, i da "za nagradu" dobijemo umesto Kosova sve lepe reči i pompezne pohvale koje postoje u rečniku, a od naših đavolski uglađenih i neshvatljivo licemernih (ne)"prijatelja", bilo bi to klanje vola za gram mesa. I još manje od toga.
Bez vezivnog tkiva Kosova - onog što živi u nama i onda kad mi ne živimo u njemu - srpska priča postaje obično nesnošljivo brbljanje i zavlačenje najglupljih među nama za Goleš planinu i ispod kukavičkog sudbinskog jorgana.
Poput isluženih udvorica, prenašminkane poslovne pratnje i običnih sluga koje se ne mogu poštovati, i mi bismo tako ubrzali svoje odavno još nagovešteno, tugaljivo nestajanje sa mape ozbiljnih i poštovanih naroda Evrope (ne "Evropske unije", već - one Evrope koja to zaista jeste).
Nestali bismo, podjednako, iz vidokruga predaka i iz očajnog nasleđa koje bismo bestidno ostavili našim potomcima, obesmišljenim i dezorijentisanim bezemljašima europejskog "trećeg sveta".
To bio bio zaista kraj svega makar milimetar višeg od banalne i mučne svakodnevice rasrbljenih i obezboženih, poslušnih robova bez slobode, nade i trunke suvernosti.
Zato se to ne sme dogoditi.
Ni po koju cenu i ni sa kakvim "opravdanjima".
Šta Srđa Trifković kaže o Vučićevoj politici prema Kosovu i Metohiji saznajte OVDE.
Izvor: Pravda
