EKSKLUZIVNO ZA PRAVDU: IGOR MIKLJA
U 8. razredu Osnovne škole "Banović Strahinja", na Banovom brdu, fizičko mi je predavao Vlada Kovjanić, popularni Ufa. Deca su ga obožavala, i svi smo sa njim imali više drugarski odnos koji se nastavio i po našem završetku osnovne i srednje škole.
Krajem juna 1990. godine, pozvao me je da mi kaže da će čim se završi Vimbldon, organizovati egzibicioni meč između Monike Seleš i Zine Garison u Beogradu. Objasnio mi je da je Monikin otac Karolj, jedan od njegovih najvećih prijatelja i da je hteo da Ufi pomogne finansijski, pa su se dogovorili da Monika odigra jedan meč u Beogradu a da prihod od organizacije ide na Ufin račun. Tako se i desilo. Na teniskim terenima Partizana uz pune tribine egzibicioni meč su odigrale Monika, tada već velika teniska zvezda i Zina Garison koja je upravo došla sa Vimbldona gde je postala prva crna igračica koja je igrala u finalu tog turnira. Meni će taj susret biti u pamćenju po tome što sam molio urednike da me puste da uradim reportažu sa ovog događaja. Obećao sam da ću u redakciju doneti intervjue sa obe teniserke i tada su mi jedva dopustili da odem na meč uz nevericu da klinac od 20 godina može da dođe do njih. Nisu znali za Ufu...tako se dogodilo da je moj televizijski debi bio intervju sa Monikom Seleš i Zinom Garison uz veliko čuđenje mojih urednika. I ja i Ufa smo profitirali od ovog događaja, svako na svoj način.
3 godine kasnije 1993. Monika je igrala finale Australian Opena u Melburnu protiv Štefi Graf. Bilo je to grozno vreme. Naši sportisti zbog sankcija nisu mogli da se takmiče na međunarodnim događajima a jedan od presedana bila je Monika Seleš. Valjda nisu znali kako da odstrane sa turnira u tom trenutku najbolju teniserku sveta. Meč se igrao u 4 ujutro po našem vremenu a ja sam dobio zadatak da organizujem program koji će naciju držati budnom do početka finala. Monika je pobedila Štefi Graf i u 19.godini uzela svoj neverovatni osmi gren slem! Pored njenog imena na ekranu stajala je zastava naše zemlje. Mala satisfakcija za muke kroz koje smo prolazili.
30.aprila iste godine u Hamburgu se desio jedan od najtragičnijih događaja u istoriji sporta. Psihički bolesnik Ginter Parhe uleće na teren i zariva nož u leđa šokirane Monike Seleš. Sečivo je prošlo par santimetara od kičme. Da sudija nije viknuo ~time~-vreme-i da se Monika u tom trenutku nije povila napred da krene na teren, ne smemo ni da pomislimo kako bi se sve završilo. Ovaj napad nikada nije do kraja razjašnjen a Parhe čak nije završio u zatvoru već je poslat na lečenje u psihijatrijsku ustanovu. Monika sledeće 2 godine ne uzima reket u ruke a kada se vratila posledice su ostale, delom fizičke a više psihičke. Nikada više nije ponovila svoje rezultate.
U toku te pauze, pozvao me je Ufa i predložio da odemo na Floridu u Sarasotu i posetimo Selešove a on će pokušati da za mene obezbedi eksluzivni intervju od Monike koja je tada bila u potpunoj izolaciji. Monikin otac Karolj je pristao, obreli smo se posle puta oko pola zemaljske kugle u Sarasoti. Sačekali su nas kao pravi domaćini, rekli da oni mogu da daju izjave-koje sam i uzeo-ali da je Monika ipak odustala od intervjua, da ima i dalje veliku traumu i da su je poslali negde u Kaliforniju na oporavak. Tražili su i da tada ne objavimo taj podatak, što smo naravno ispoštovali. Karolj nam je ispričao kroz kakve su sve pritiske prolazili, od toga da su morali da čekaju na vize da bi Monika mogla da putuje na turnire jer je imala naš pasoš pa do stalnog insistiranja da zastava zemlje rođenja i porekla bude u beloj boji na šta nikad nisu pristali. Objasnio je da iz praktičnih razloga moraju da uzmu američko državljanstvo. Pri odlasku su se dva prijatelja Ufa i Karolj dugo rastajali uz suze.
Sve ovo pišem jer mi se čini da zaboravljamo da je devojka koja je rođena u Novom Sadu igrajući tada za našu zemlju uradila neverovatne stvari. Sa 16 godina je bila najmlađi pobednik Rolan Garosa u istoriji. Od 16 do 19 godine je uzela čak 8 gren slemova a od 1991. do 1993, je pobedila na čak 22 turnira. NJen učinak pobeda i poraza na gren slem turnirima u tom periodu je neverovatnih 55-1 a procenat od 93% pobeda u odigranim mečevima niko još nije nadmašio! Da nije došlo do tog tragičnog prekida karijere uveren sam da bi oborila sve rekorde bez konkurencije. Mi na snimcima gde prima nagrade, pa i prilikom napada vidimo lice devojčice a ne devojke, koja je tek trebala da ostvari najveće domete u svojoj karijeri.
Kao što Monika i njena porodica nisu zaboravili na svog skromnog prijatelja Ufu, tako i mi ne smemo da zaboravimo na nekoga ko je rođen u Novom Sadu, u Srbiji, i čini značajnu istoriju sporta kod nas i u svetu.
Ona je tada bila Novak a to ilustruje i njena rečenica koja toliko podseća na hladnokrvnost i mentalnu snagu koju su ona tada a Novak u trenucima svoje dominacije, imali u odlučujućim poenima: "Kao mala nisam znala da brojim poene pa mi je brat rekao da je svaki važan. To objašnjava zašto nemam tremu kod važnih poena već se za svaki borim isto."
Kako god, velika je zemlja koja poštuje svoje veličine, i bilo bi fantastično da se pokrene inicijativa da se u skorije vreme organizuje susret Monike i Novaka negde kod nas,što bi simbolično bilo sretanje možda dva najveća talenta u istoriji muškog i ženskog tenisa.
