Optužbe koje su upućene na adresu SPC odnose se na period kada je u tronu Srpske crkve bio patrijarh Pavle. Raspad države, brutalno krvavi ratovi, stradanje, izbeglice... da su sa blagoslovom Crkve počinjeni zločini na Kosovu i Metohiji. Sve to i “opredeljenje za smrt” pripisano Crkvi. Okidač je bio stav Sabora SPC - ni nezavisnost ni podela Kosova i Metohije.
Među prvima, u talasu koji je potom uzeo maha, oglasio se Ivica Dačić. Dan posle objavljivanja stava Crkve, isprva, gostujući na televiziji, on je ukazao na opasnost od napada na sever Kosova i upitao: “Da li smo svi mi spremni da reagujemo i učestvujemo”. Potom je tokom dana, na pitanje “Blica”: Ko hoće da napadne sever Kosova ili kako je to zaključio iz Saborskog stava Crkve, ublažio svoj stav.
- Nisam mislio zaista na napad, kao ni da će do njega doći. Nisam ja to govorio o Crkvi. Ja se zalažem da se ne prizna Kosovo čak i po cenu da to zakoči naše evropske integracije, ali da li su svi spremni na to - rekao je Dačić za “Blic”.
On, ipak dodaje “lako je donositi rezolucije i apele, ali šta uraditi”. Ističe “veliki bi uspeh bio ako bi došli do kompromisa”. Na pitanja, šta je to ostvariv kompromis, misli li na podelu KiM i ko nam to kao rešenje nudi, Dačić odgovara:
- To što ja pričam razgraničenje, oni (zapadne države) misle da sam lud - kaže Dačić.
Do sada ipak najglasniji u osudi Crkve su Čedomir Jovanović (LDP) i Vuk Drašković (SPO). Jovanović je između ostalog rekao, da su sa blagoslovom Crkve počinjeni zločini širom Kosova. Drašković koji je bio sklon zapaljivim izjavama devedesetih je naglasio: Vek iza nas opominje nas da je SPC među krivcima za najveće tragedije”... Iako je i sam jedno vreme bio saradnik režima Miloševića, Drašković je osudio: “Crkva račun za gubitak Kosova nije ni pokušala da ispostavi Slobodanu Miloševiću", “kao i da vladike ne zanima hoće li, ako se posluša glas ‘majke Crkve’, biti ijednog Srbina”.
Mora se priznati da, kada je reč o BiH i Hrvatskoj bilo je poteza za osudu a najviše u sećanju ostaje jedan, sada već smenjeni vladika Filaret, koji se i slikao sa mrtvačkim glavama. Međutim, šta se odigralo sa Crkvom na Kosovu i Metohiji odnosno, kako se pre, tokom i posle rata, ponašalo i šta je radilo sveštenstvo Eparhije raško-prizrenske. Jednostavno, šta se događalo sa Crkvom u vreme i na prostoru o kome danas pričaju političari:
1. Crkva je jedina srpska institucija koja 1999. godine posle povlačenja vojske i policije, ostala na Kosovu i Metohiji. Ovaj prostor nije napustila, ni pre ni posle.
2. 25. februara 1999. godine SPC je izdala Deklaraciju o miru i toleranciji na Kosovu i Metohiji osuđujući svaku vrstu nasilja.
3. SPC na Kosovu i Metohiji, kontinuirano je pozivala na dijalog i mir. Bila jedan od naglasnijih protivnika rata i režima Slobodana Miloševića i svih onih koji su učestvovali u njegovoj vlasti. Iako su bili proglašavani izdajnicima, iz SPC sa Kosova je neprestano upozoravano na pogibeljnu nacionalističku politiku koja vodi ka ratu i konfliktu. Pojedini ugledni monasi obraćali su se javnosti i davali izjave. Jednu od njih pred samo bombardovanje Srbije je teško zaboraviti: Miloševićev režim i UČK imaju iste finansijere.
4. Može se slobodno tvrditi, da su u jednom periodu potpune izolacije Srbije i ocene Srba kao zločinačkog naroda, jedini koji su pozivani i imali komunikaciju sa strancima bili, predstavnici Crkve. Još od 1997. godine predstavnici Eparhije Raško-prizrenske su pozivani od strane Stejt Departmenta, Američkog Kongresa, vlada evropskih zemalja. Ti susreti bili su prilika da se negde čuje o progonu Srba, a ostvarivani kontakti pomogli su, pokazaće se kasnije, tamošnjem sveštenstvu da izdejstvuju pomoć za preostali narod.
5. Na hearingu u Kongresu 1998. godine u SAD predstavnici SPC i kancelarija SPC koju je vodio sadašnji Episkop Istočno-američki Irinej (Dobrijević) najoštrije su osudili preteranu upotrebu sile prilikom obračuna policije sa ekstremistickom grupom Adema Jasharija gde je stradao i jedan broj civila. Stradanje civila, bio je jedan od usuda i za centralnu Srbiju. Crkva je na istom skupu glasno i jasno govorila i o albanskoj oružanoj pobuni koja za cilj ima upravo izazivanje novih incidenata i proširenje oružanog konflikta računajući da će Milosevićev rezim upasti u zamku, što se i dogodilo.
6. Predstavnici SPC i predstavnici Srpskog nacionalnog veća sa KiM sreli su se čak i sa državnom sekretarkom Medlin Olbrajt neposredno pre bombardovanja Srbije u zimu 1999. godine umoljavajući je i ukazujući na pogibeljne posledice tada još neizvesne ali moguće intervencije.
7. Manastir Visoki Dečani je još 1998. godine osudio upotrebu nasilja sa bilo koje strane i pozvao na mirno rešavanje problema u cilju mirnog zajedničkog zivota.
8. Crkva na Kosovu i Metohiji nije zaslužna samo na ostanak naroda već i njegov opstanak. Ali Eparhiju ne karakteriše samo to. Za vreme rata manastir Visoki Dečani zbrinuo je i zaštitio 200 albanskih muslimana. To je prilikom posete Dečanima 2010. godine posebno naglasio DŽo Bajden, tadašnji američki potpredsednik.
9. Odmah po zavrsetku bombardovanja monaštvo sa Kosova je poručilo da su kosovski Srbi taoci režima u Beogradu. 16. juna 1999. SPC zahteva od Miloševica da hitno da ostavku.
11. SPC je ušla u kosovske institucije kada je bilo kakva pomisao na to u Beogradu bila jeres. Kasnije će se ispostaviti da je to bio jedini način ako Srbi žele da opstanu i izdejstvuje bilo šta od vode, preko struje...
12. 2005. godine Patrijarh Pavle je sa tadasnjim kosovskim ministrom kulture potpisao sporazum o obnovi srpskih svetinja pod patronatom Saveta Evrope i pored toga što Beograd nije učestvovao u nikakvom dijalogu sa Albancima.
13. Na Kosovu i Metohiji 1999. godine ubijeni su monasi Hariton (Lukić) i Stefan (Purić). Srušeno je i uništeno preko 150 manastira i crkava od kojih je do danas deo obnovljen.
14. Pripadnici UČK upadali su u manastire. Primer: Monahinje manastira Devič kod Srbice od sigurne smrti posle višednevnog maltretiranja u poslednjem trenutku spasila je igumanija Sokolice Makarija. Ona je u manastir dovela vojnike Kfor (francuski kontigent sa severa). I danas je u manastiru Devič živo. Na Liturgije dolaze Srbi sa KiM i centralne Srbije.
15. Tokom rata na Kosovu i Metohiji osim tada nadležnog episkopa, boravilo je još nekoliko vladika. Jedan od njih je vladika Atanasije (Jeftić) koji je obilazio sela, hranio i sahranjivao. Srpski episkopi pomagali su i Albance koji su bili žrtve njihovih vođa, a jedan od primera koji oslikava ratne godine je - kada bi naišli na telo čitali bi molitve ne znajući koje je vere ubijeni ili da li je kršten. Srbi sa KiM danas kažu: “Ispratili bi dušu, a ne znajući o kome je reč oni bi u molitvi umesto “rab Božji” (za kršetnog i pravoslavnog) izgovarali “stvorenje Božje”, što smo svi mi ljudi, zapravo”.
16. Stavljanje SPC i Eparhije raško-prizrenske na stub srama uz navod da je podržavala zločine na KIM u vreme rata, je do sada po prvi put izgovorena optužba. Do sada je nije pomenuo niti izgovorio niko od međunarodnih predstavnika, sklonih osudi Srba.
Sada već davno, poglavar SPC u vreme ratova, Pavle, koji će ostati upamćen i po poruci “Budimo ljudi”, rekao je:
Neki su mene optuživali da pozivam srpski narod u razaranje, ovu nesreću i rat, samo da bi se održala velika Srbija. Ja sam rekao njima, ponavljam to i sada svima – da kad bi velika Srbija trebalo da se održi po cenu nečeg nečovečnog, neljudskog, ja ne bih pristao. Ne bih pristao po tu cenu da se održi ni mala Srbija. Kada bi po cenu neljudskog, nečovečnog trebalo da se održi poslednji Srbin i kada bi ja bio taj Srbin, ne bih pristao. Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki, da preživimo kao zločinci i neljudi.
Srbija bira između borbe i kapitulacije, a više o tome saznajte OVDE.
Izvor: Blic
