Što bi trebalo da bude inspiracija za demokratske i privredne reforme kao i rešavanje međudržavnih te unutrašnjo-političkih sukoba. Ali ono što EU Komisija ne izgovara je u najmanju ruku isto tako značajno: EU želi da se suprostavi rastućem uticaju Rusije i Kine u regionu, koje novcem i investicijama zavode region i, za razliku od EU, ne postavljaju neugodna pitanja o stanju pravne države.
Dojče Vele dalje piše da protiv punopravnog članstva u dogledno vreme ne govori samo činjenica da ovih 6 država ni približno nisu obavile svoje "domaće zadatke" u pogledu reformi, koje EU zahteva, nego i fundamentalna razmišljanja - posve neovisno od tempa reformi na Balkanu.
- EU je trenutno previše zauzeta sama sobom da bi imala snage za još jednu rundu proširenja. I sam pomen datuma mogućeg proširenja -Komisija je Srbiji i Crnoj Gori natuknula 2025 godinu- u puno prestonica EU izaziva totalnu paniku. I to iz dobrih razloga - navedeno je u tekstu Dojče velea.
U poslednjim rundama proširenja EU su političke odluke u stranu gurnule primedbe o manjkavoj spremnosti za učlanje pridošlica. Danas bi svi npr. od Rumunije i Bugarske puno više tražili pre nego što bi bile pripuštene u klub. A ko jednom uđe u njega, protiv njega se retko šta efikasno može primeniti. Taj profitira na svim prednostima EU a može i da saodlučuje, čak i onda kad se ponaša problematično. U činjenju vlada Poljske i Mađarske se može videti koliko je Briselu teško da prisili države-članice da se ponašaju bogougodno.
Prema navodima ovog nemačkog portala, na Balkanu je nacionalizam možda i ponajveći problem. Komisija živi u nadi da ga, u slučaju učlanjenja ovih 6 zemalja, može pripitomiti. A najverovatnije je da bi taj problem onda bio U samoj Uniji a ne van nje. Sa rezultatom da bi EU još više bila blokirana nego što je to već i sada.
Da se ne zaboravi i enormni ekonomski raskorak: svih ovih 6 država su privedno duboko ispod EU proseka i time na duže staze samo neto-primači. A za neto-platiše je članstvo u EU sve manje atraktivno što više primača ima u njoj. Princip solidarnosti je teoretski ok, ali disproporcije ne smeju biti prevelike. Sem toga bi punopravno članstvo -i sa njim povezana sloboda nesmetanog kretanja- najverovatnije dovelo do novog migracionog pokreta sa Balkana ka zemljama EU blagostanja te useljavanjima u dobrostojeće socijalne sisteme EU. Što je razumljivo iz vizure ljudi sa Balkana, ali bi još više pobudilo mržnju prema strancima na severu Evrope.
Novinar Dojče Velea na kraju zaključuje da EU ne sme da prepusti Zapadni Balkan ni samom sebi a ni uticaju Rusije i Kine. Cilj mora da ostane jače vezivanje za EU. Ali ne nikako punopravno članstvo, nego partnerstvo ispod tog nivoa, nešto slično statusu koji u odnosu na EU imaju danas Norveška ili Švajcarska. Što bi veoma pogodovalo još užoj privrednoj kooperaciji a značilo bi i široku lepezu podrške, ali: bez prava glasa u EU.
Ovako razmišlja dobar deo šefova država i vlada EU, ali do sada to nisu izgovarali. Umesto toga su na samitu u Sofiji pevali stare pesme koje kazuju o tome kako će ovih 6 zemalja ama sigurno jednog dana biti članice EU, ali eto sad je to suviše još rano. Poštenije bi bilo da su obe strane pokazale realističniji pristup, sa konkretnim vremenskim horizontom dešavanja, navodi Dojče vele.
Pročitajte OVDE šta kaže Lazanski, zašto je NATO zabrinut u vezi sa Crnom Gorom?
Izvor: Dojče Vele
