Piše: LJuban Karan

NJihove sadašnje tajne i podmukle aktivnosti vezane za kompromitaciju i satanizaciju protivnika provaljene su i postaju kontraproduktivne. Jednostavno rečeno, tajne službe se zloupotrebljavaju od strane političkih centara moći i njihove mogućnosti se precenjuju. Zato čudi dalje proširivanje njihovih ingerencija – na diplomatske misije, u situaciji kada su već prenapregnute i prave greške koje ugrožavaju ceo svet.

Pompeo kod Kim DŽong Una

U protekla dva meseca obaveštajni lideri NATO-a imali su dve odvojene misije koje više liče na diplomatske nego na obaveštajne. Pre desetak dana budući državni sekretar SAD (donedavno direktor CIA) Majk Pompeo tajno je posetio severnokorejskog lidera Kim DŽong Una. Sondiranje terena za dugo najavljivani susret dvojice posvađanih kontroverznih predsednika potpuno su preuzele obaveštajne službe, tako da je diplomatija kojoj je to osnovni posao gurnuta u drugi plan.

Tajni boravak Pompea u Severnoj Koreji realizovali su CIA i šefovi obaveštajnih službi Severne i Južne Koreje. Čemu tajnost? Da li je trebalo taj događaj sakriti od Rusa, Kineza, sopstvene javnosti, ili je prosto stvar u tome da obaveštajne službe ne umeju drugačije da rade nego tajno? Poseta je obelodanjena tek nakon što je ocenjena uspešnom na osnovu pristanka Severne Koreje da prekine nuklearne i raketne probe.

MI6 u Srbiji

Na sličan način, u misiji koja je prethodila ovoj korejskoj, direktor britanske obaveštajne službe MI6 Aleks Janger boravio je nedavno na Balkanu, u zvaničnoj poseti Srbiji. Ova poseta je sama po sebi čudna, do mere da se upitamo da li je to signal da se globalne obaveštajne igre sele na Balkan? Kao i to da li se u obaveštajnoj zajednici NATO-a vrši preraspodela zaduženja i da li će Britanci ubuduće preuzeti velike obaveštajne kombinacije na Balkanu, u čemu inače imaju bogatu tradiciju?

Vodeće zapadne obaveštajne mašinerije kao da su zaboravile svoju osnovnu namenu. Pretvorile su se u ekipe režisera jezivih scena, koje služe za prljava podmetanja i insceniranja. Niko nije na vreme procenio da će takav nastup potpuno uništiti davno definisane pojmove o politici i diplomatiji, jer su za sopstvenu javnost stvorili iluziju da sa suprotne strane nisu političari i diplomate, nego zveri u ljudskom obliku koje ne zaslužuju baš nikakvo poštovanje i kulturan dijalog. Tako su skoro u potpunosti urušili međunarodne institucije i zakone bez kojih svet ne može da funkcioniše.

Dokaze na sto

Dok se afere sa bojnim otrovima nižu jedna za drugom i još uvek su aktuelne, lansira se nova, sa manje zapaljivim scenarijom. Bar privremeno bojni otrovi su odbačeni, kao isuviše opasna igračka, a aktivirana je nova – kibernetska. Sada Britanci i Amerikanci tvrde, ponovo bez ikakvih dokaza i argumenata, da Rusija izvodi globalni obaveštajni kibernetski napad na njihove državne institucije i infrastrukturu.

„Dokaze na sto“, ponovo insistiraju Rusi, ali ih kao i do sada niko sa Zapada ne čuje. Rusi sa pravom insistiraju jer oni svoje optužbe i tvrdnje pokrivaju materijalnim dokazima. Pokazali su dokument za patente i robne marke iz koga se vidi da je bojni otrov „Novičok“, kojim je navodno otrovan Skripalj, napravljen 2015. godine u Americi.

Slikom i dokumentima prikazali su i kontejnere sa hlorom proizvedene u Nemačkoj i dimne granate proizvedene u Velikoj Britaniji (neverovatno, baš u Solsberiju) koje je sirijska vojska pronašla u Guti. Tako ispada da se ozbiljnom istragom oko upotrebe hemijskog oružja bavi samo Rusija, dok Zapad i dalje priča prazne priče.

Plašenje ratom 

U takvom kontekstu zabrinjava što sve više zapadnih diplomata i političara otvoreno spominju novi rat na Balkanu kao realnu mogućnost. Poslednja u seriji izjava zabrinutosti je predsednika Evropske komisije Žan-Klod Junkera od pre desetak dana, kada je dramatično upozorio Evropski parlament da treba otvoriti evropsku perspektivu državama jugoistočne Evrope, kako bi se izbeglo ponavljanje ratnih sukoba iz devedesetih godina. Iako se Junkerova izjava čini dobronamernom, ona ujedno može da se protumači i kao pretnja – da je rat neminovan i neizbežan ako sve zemlje ne uđu u Evropsku uniju. To bi za Srbiju značilo da mora pristati na diktat o pitanju Kosova ako želi da po svaku cenu izbegne rat.

Na tako ozbiljno upozorenje francuski predsednik Emanuel Makron kaže: „Podržaću proširenje samo nakon produbljenja i reforme naše Evrope.“ Imajući u vidu slabe mogućnosti brze promene pravila po kojima funkcioniše EU, Makron je u stvari rekao da proširenja nema u dogledno vreme. Pri tome nije pokazao zabrinutost da li će to zaista izazvati rat na Balkanu. Tako se šalje jasna poruka da treba iskoristiti svaku šansu i platiti baš svaku cenu ulaska u EU jer je alternativa rat i katastrofa.

Time i sama opasnost od rata postaje oružje u diplomatskim pritiscima na Srbiju gde se bezuslovno priznanje Kosova čini kao jeftina cena prema onome šta nas u suprotnom čeka. Ta opasnost je sasvim realna i uverljiva, pa je tako i novi oblik pritiska jači od svih dosadašnjih. Ne treba obraćati pažnju na tumačenja francuskog ambasadora da smo pogrešno razumeli poruku Makrona. Nema tu šta da se ne razume.

Da bi pretnje ratom prema Srbiji bile uverljivije, pripreme država, paradržava i nacionalnih i verskih grupacija Zapadnog Balkana za rat uveliko teku. Ako se ratnom pretnjom ne postigne cilj, ratne pripreme omogućavaju agresiju na Srbiju u svakom trenutku. Međutim, SAD i NATO moraju računati na aktivnu ulogu Rusije. Naravno da je to, uz odlučnost za odbranu nezavisnosti, najjači faktor odvraćanja.

Linija vatre

Nije baš uobičajeno da predsednici država u zvanične posete primaju šefove stranih obaveštajnih službi, a naš predsednik je u periodu od samo dva meseca ugostio direktore čuvene britanske MI6 i moćne ruske SVR. Ništa o tim posetama nije procurilo u javnost i sve je pokriveno kratkim saopštenjima o saradnji o bezbednosnim pitanjima. Ove dve mistične posete bitne su samo sa stanovišta da li nešto menjaju na Balkanu, i da li su dobre ili loše za bezbednost Srbije.

Poseta direktora MI6 Aleksa Jangera, u februaru ove godine, nikoga u Srbiji nije obradovala. NJegovo insistiranje da se vidi baš sa predsednikom Vučićem mnogi su protumačili kao opasnost, pretnju i uključivanje teške artiljerije u specijalni rat protiv Srbije. To je refleksna reakcija jer nam decenijama sa britanske strane nije stiglo ništa dobro. U teškim godinama za Srbiju i srpski korpus Britanci nam nisu naneli zlo samo tamo gde nisu stigli, a mnoge prljave podmetačine u cilju kompromitacije i satanizacije Srba i Srbije osmislila je i uspešno realizovala upravo ta MI6 koja nam je bila u poseti. Tako da ne čudi procena da je stvarna svrha ove posete direktan pritisak na predsednika Vučića da se Srbija potpuno distancira od Rusije, da Rusiji uvede sankcije, da se odrekne Kosova i Metohije i da zvanično prizna lažnu državu Kosovo.

Evidentno je da je nakon te posete Vučić postao mnogo ozbiljniji i zabrinutiji nego ranije. Nismo dugo čekali na refleksije Jangerove posete. Nakon nje, naime, dogodio se upad kosovske ROSU na sever Kosova uz veliki rizik da se Srbija uvuče u oružani konflikt. Obaveštajna zajednica NATO u kojoj je i MI6, što potpuno vlada situacijom na Kosovu, pravi se nevešta i prećutno podržava nezakonitu i provokativnu intervenciju prema nenaoružanim civilima. Zato je bolje da nam Janger više ne dolazi, jer ko zna šta bi nas nakon njegove sledeće posete moglo snaći.

Narišnikova poseta Vučiću

Poseta gosta sa Istoka, direktora Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije (SVR) Sergeja Jevgenjeviča Nariškina, koji je isto želeo da se sastane sa našim predsednikom, takođe je neuobičajena i predstavlja iznenađenje. Da li je u pitanju globalno prepucavanje najmoćnijih obaveštajnih aparata i poruke tipa – i mi smo prisutni u Srbiji – sasvim je moguće, ali za nas to nije isto i dugo neće biti. Nariškinova poseta nikoga u Srbiji nije zabrinula i uplašila, zato što nam sa te strane ne preti ništa loše i zato što se radi o obaveštajnoj službi koja nam je permanentno dostavljala veoma korisne informacije o svemu što bi moglo ugroziti Srbiju. Naravno da je to bilo izuzetno važno za našu zemlju u kojoj su obaveštajne i kontraobaveštajne službe, takoreći, uništene i paralisane u prvom naletu bivše prozapadne podaničke vlasti.

Danas ne treba objašnjavati značaj obaveštajnih informacija i blagovremenog upozorenja na opasnosti. Svedoci smo upornih pokušaja da se raznim podmetanjima i smicalicama oslabi i porazi moćna Rusija, pa tako postajemo svesni mogućeg stepena ugroženosti ako se propagandna mašinerija sa Zapada obruši na Srbiju. Upravo tu očekujemo pomoć ruske SVR jer su nas i do sada upozoravali od koga nam i kakve opasnosti prete. Zato posete Jangera i Nariškina nisu iste iako na prvi pogled nekome sa strane mogu ličiti kao jaje jajetu.

Svaka usluga u međudržavnoj saradnji, pa tako i obaveštajna, ima svoju cenu i uslovljena je tuđim interesima. Interesi dominiraju. Ako već dominiraju, onda treba videti šta je naš interes. Sa Zapada od nas traže da se odreknemo Kosova i Metohije, da priznamo državu silom stvorenu na našoj teritoriji, da se odreknemo svojih prijatelja i da im uvedemo sankcije. Za Zapad smo prihvatljivi samo ako bespogovorno prihvatimo sve što od nas traže, gde nije na udaru samo vojna neutralnost nego i suštinska nezavisnost.

S druge strane, Rusija ne traži ništa sem onoga što i nama odgovara i što je i naš vlastiti interes – da budemo nezavisni i vojno neutralni. Štaviše, u tome nam nesebično pomaže skupim donacijama u modernom oružju, diplomatskim potezima u UN, pa i obaveštajno. Koliko su to velike i značajne usluge dovoljno je navesti jedan primer koji ponekad pominje i predsednik Vučić, što znači da je to bila politička situacija koja ga je najviše zabrinula i koja nas je najviše ugrozila kao naciju i kao državu. Bio je to pokušaj upravo britanske diplomatije da Srbe preko UN zvanično proglasi za genocidan narod. Da je to uspelo, Srbi bi bili jedini genocidan narod na svetu. Od ovoga britanskog zla spasao nas je lično Vladimir Putin, na molbu Aleksandra Vučića, tako što je uložio veto prilikom glasanja o ovoj britanskoj rezoluciji. Nijedan Srbin ovo ne sme zaboraviti Rusima, ali ni Britancima, i zato posete Nariškina i Jangera nisu iste i dugo neće biti.

Nariškin nam je i prilikom zvanične posete doneo obaveštajni poklon. Upozorio nas je da nam se sa Zapada sprema podsticanje uličnih nereda i „novi Majdan“. U stvari, poručio nam je da se priprema potpuna destabilizacija Srbije i nasilna promena vlasti. Po sličnoj ideji naziru se i konture plana zapadnih obaveštajnih službi za izazivanje uličnih nemira u Republici Srpskoj i nasilnog rušenja vlasti, pre ili za vreme izbora.

Treba li nam spoljnja obaveštajna služba?

Imali smo priliku da se uverimo da SAD i NATO ne tretiraju Srbiju kao neke druge države u regionu koje smatraju pouzdanim saveznicima. Da ne spominjemo Kosovo koje tretiraju kao ratni plen i NATO bazu. Čak i za vreme potpuno lojalnih i apsolutno poslušnih srpskih vlada Srbija je tretirana potpuno drugačije. Dok su sve ostale države i nadridržave naoružavali i jačali, Srbiju su smišljeno i planski slabili u vojnom i bezbednosnom smislu. Dok je vojno slabljenje bilo svima vidljivo i iritiralo naciju kroz uništavanje naoružanja i preformacijske smicalice, slabljenje obaveštajno-bezbednosne zajednice Srbije teklo je takoreći neprimetno.

Tek poslednjih nekoliko vlada Srbije okrenulo je ovaj katastrofalni trend u suprotnom smeru, sagledavši lošu nameru u zahtevima i preporukama sa Zapada. Tako revitalizacija i jačanje odbrambeno-bezbednosnog sektora uveliko teče. Međutim, ima tu jedan problem – dok se Vojnoobaveštajna agencija (VOA) održala, civilna spoljna obaveštajna služba je potpuno ugašena i njene ingerencije preuzela je Bezbednosno-informativna agencija (BIA). Samo obaveštajno slabe države imaju objedinjenu obaveštajnu i kontraobaveštajnu delatnost.

Radi se o dva sasvim različita posla među kojima treba da postoji samo dobra saradnja, nikako zajednička organizacija. Za vreme podaničkog odnosa nekih „demokratskih“ vlada, spoljna obaveštajna služba je ugašena pod suludim zaključkom da Srbija nema neprijatelja, kao što su unutrašnje tajne službe slabljene pod parolom da Srbija nema tajni i da je sve transparentno.

S obzirom na stepen ugroženosti Srbije spolja i na čvrstu spregu unutrašnjih i spoljnih destruktivnih snaga koje se sve jače uvezuju i planiraju unutrašnje nemire i destabilizaciju radi nasilne promene vlasti, trebalo bi hitno formirati spoljnu civilnu obaveštajnu službu. Srpska spoljna obaveštajna služba mogla bi se formirati po uzoru na nekadašnju Službu za istraživanje i dokumentaciju (SID) pri Ministarstvu inostranih poslova, koja je ugašena 2007. godine.

Ako već imamo indicije da se velike obaveštajne igre velikih sila sele na Balkan, vreme je da Srbija, koja će nesumnjivo prva biti na udaru, postigne veću sposobnost obaveštajnog prodora u inostrane centre odakle se planiraju destruktivne aktivnosti prema našoj zemlji. Tako bismo stekli nove sposobnosti, ne samo da sami dolazimo do više informacija nego da kvalitetno proverimo informacije koje nam ustupaju druge obaveštajne službe i tako ih pročistimo od eventualno ugrađenih tuđih interesa. Mora se blagovremeno razmišljati o odbrani vojne neutralnosti i nezavisnosti.

Pročitajte OVDE kojim potezom Srbija može da počne oslobađanje iz okova?

Izvor: Pečat