Piše: dr Jovan Ćirić
„Budućnost nije samo ono što će doći, mnogo što-šta će se jednostavno ponoviti“, zapisao je u svoje vreme pesnik Branko Miljković, pa se postavlja pitanje da li je ovo što se danas događa na relaciji Zapad – Istok, Amerika – Rusija, zapadni svet – Srbija, već viđeno u prošlosti?
Izraz „Bizant“ upotrebljava se na Zapadu za nešto mračno, pokvareno, varvarsko. Slučajno ili namerno, zaboravlja se da je značajan deo savremene zapadne civilizacije potekao upravo od Vizantije, pa čak i rimsko pravo. Pa, ipak, ostaje izraz „mračni Bizant“, koji dobrim delom duguje čuvenom istoričaru Edvardu Gibonu iz 18 veka, koji je u svom delu „Istorija opadanja i propadanja Rimskog carstva“, dao potpuno negativnu sliku Vizantije.
A radi se, u stvari, o političkom sukobu i borbi za prevlast između istočnog i zapadnog hrišćanstva, borbi koja je bila zaodenuta raznim ideološko-dogmatskim načelima, da bi se prikrila stvarna težnja za prevlast i apsolutnu svetsku dominaciju, što je kao cilj bilo nešto čemu je Zapad (i zapadna crkva) oduvek težio.
Krstaši su, ne bez blagoslova Rima, prolazeći preko vizantijskih i balkanskih teritorija, shvatili da im je probitačnije da se ugnezde u bogatom i velelepnom Carigradu, nego da se biju u palestinskoj pustinji za oslobađanje Hristovog groba. Posle 57-godišnje latinske okupacije, Vizantija više nije imala snage da povrati svoju nekadašnju slavu i moć, pa su je Turci pokorili 1453. godine.
Pad Vizantije i Carigrada primljen je ravnodušno, čak i zlurado, na Zapadu, jer je nestalo moćnog suparnika i konkurenta papskom prestižu. Otuda i ranija i kasnija turska osvajanja pravoslavnih zemalja na Balkanu nisu izazivala nikakva saosećanja prema njima, a još manje stvarnu nameru da se tim narodima pomogne u odbrani.
Jedna od naših zabluda bila je i da da su, posle Kosovske bitke, zvona crkve Notr-Dam u Parizu zvonila u čast srpske vojske i njene prerano oglašene pobede. To se naravno nije dogodilo, Isto kao što se nije dogodilo ni 600 godina kasnije. Oglasila su se, međutim, zvona anti-srpske histerije. Odnos Zapada i Vatikana prema pravoslavnim državama bio je i ostao isti.
Za Zapad i Vatikan đavo nikada nije bio zelene islamske boje, već uvek i jedino pravoslavne boje. Islamska pretnja Evropi, na Zapadu nikad nije ozbiljno shvatana, osim kao zgodno sredstvo da se, upravo pomoću islama, Vatikan konačno obračuna sa nekatoličkim narodima. Strategija Zapada je, dakle, oduvek bila identična: koristiti jedne za rat protiv drugih. Ne postoje ni večiti prijatelji, ni večiti neprijatelji, postoje samo večiti interesi.
Kada je trebalo, sa Turcima su rušili Vizantiju i pravoslavlje, a ne dugo zatim, sa pravoslavcima su branili Beč od Turaka. Šta se i koliko od tada izmenilo i da li ćemo opet biti naivni da branimo Beč od Turaka?
Kada se zna da je britanski premijer Dizraeli u 19. veku, na primedbu svog sekretara koji je lobirao za Srbe i koji mu je skrenuo pažnju da ne može da spava od krika i jauka hrišćanskog sveta koji muslimani terorišu na Kosovu, hladnokrvno odgovorio: „Zašto ne stavite malo vate u uši?“, onda nam zaista postaje mnogo toga jasnije u vezi sa današnjim dešavanjima na istom tom Kosovu.
Budućnost zaista nije samo ono što će doći, mnogo što-šta se jednostavno ponavlja. Ostaje, međutim, tek da se vidi da li se i koliko budućnost i istorija mogu držati pod kontrolom, te da li će se Zapad sa islamom tek tako lako moći obračunati. Pitanje je do koje mere može ići instrumentalizacija islama u borbi protiv pravoslavlja i da li se islam baš uvek moći držati pod kontrolom.
Tačno je da Zapad ima ogromnu tehnološku i vojnu prednost nad islamskim svetom, i da se uvek mogu potegnuti rakete i vazdušni udari, ali šta će se dogoditi kada i islam nabavi to veliko svetlo oružje? No, i bez njega, do izržaja mogu doći stihovi: „Boj se onog ko je sviko bez golemog mrijet jada!“ Islamski fanatici su zaista spremni da lako umiru, pitanje ostaje da li su i koliko spremni građani Pariza, Londona, NJujorka – spremni na tako velike žrtve i tako laku smrt, kao što je to slučaj sa građanima Damaska, Teherana, Kabula ili Bagdada?
Postavlja se, naravno, pitanje – gde ćemo mi tada biti i šta nam valja činiti? Gledati svoja posla i primimeniti onu staru o Danajcima, na lukave Latine: „Ne veruj im ni kada darove donose“, odnosno zovu u pomoć. Kao kad su nas zvali u pomoć 27. marta 1941. godine.
Šiptari i zvanično kreću u realizaciju Velike Albanije, više o tome OVDE.
Izvor: sedmica.me
