Piše: Robert Brajd
Rat je retko prijatna tema, a još manje kada se zna da su konkretni sukobi – najtragičniji u Iraku 2003. godine i Libiji 2011. godine – bili izazvani usled besramnih mahinacija stranih igrača i plaćenika.
Sada svet gleda još jednu predvidivu zapadnu reprizu gde su uobičajeni osumnjičeni u glavnoj ulozi – SAD, Velika Britanija i Francuska. Ovi članovi NATO-a, svesno ignorišući istinske terorističke grupe u Siriji, krive “Asadov režim“ za niz hemijskih napada na civile – bez dokaza i formalne istrage. Da citiramo Tomasa Pejna, kada je govorio o drugačijoj stvari iz mnogo ranijeg doba: “Ovo su vremena koja iskušavaju ljudske duše.“
Možemo dodati da su ovo takođe vremena koja izazivaju ljude da pronađu načine za rešavanje pretnji. Na kraju krajeva, koliko još suverenih država mora pasti pod vlast fanatika koji menjaju režime? Koliko vremena ima dok velika sila promene režima ne stigne na vrata Rusije? Sa NATO snagama koje se neometano kreću ka ruskoj granici, to nisu prazna pitanja. Tako je bilo i u napadima na Siriju od strane SAD, Velike Britanije i Francuske, sa ne tako malom količinom entuzijazma i optimizma, 13. aprila, kad su se susreli sa iznenađujuće uspešnim otporom: prema rečima ruske vojske, sirijske vladine snage, koristeći sovjetske raketne sisteme, uključujući S-200 i Buk, oborile su 71 od 103 rakete koje su lansirale zapadne sile.
Pentagon je odbacio tu tvrdnju.
U međuvremenu, neprijatna pitanja u vezi sa nezakonitim napadom na Siriju ostaju bez odgovora: Na primer, zašto bi ove NATO snage ciljale mesto u blizini Damaska, za koje su navodno verovali da je tamo smešteno hemijsko oružje, i time eventualno oslobodili još više smrtonosnih toksina u vazduh? Štaviše, s obzirom da su inspektori UN-a za oružje trebali da stignu u Siriju sutradan kako bi započeli svoju istragu o navodnom hemijskom napadu, čemu su se SAD i njihovi saveznici nadali da će dobiti od napada u tom trenutku? Možda uništenje dokaza?
Iako niko ne želi da vidi potpuni vojni obračun između zapadnih i ruskih snaga, ne može se poreći da su vojna sredstva već postavljena za takav scenario. U nadi da će suzbiti još jednu zapadnu vojnu nesreću, ovog puta u Siriji, Rusija je upotrebila slojevit sistem odbrane koji se sastoji od mobilnih odbrambenih sistema Pancir-S1 i raketnih sistema S-400.
Pancir, naoružan sa topovima od 300mm koji ispaljuju 5.000 metaka u minuti, predstavlja veoma efikasno oružje protiv niskoletećih aviona, dronova i raketa. U međuvremenu, S-400, koji ima domet od 250-400 kilometara, raspoređen je da zaštiti vazduhoplovnu bazu Hmejmim i pomorski objekat Tartus, i druge delove sirijske teritorije.
Rusija je pokazala svoju sposobnost da obori američke Tomahavk sa sistemom vazdušne zaštite i bez S-400, koji je dopunjen brodskim radarskim sistemima na Mediteranu kako bi locirali i pratili bilo koje rakete ispaljene na Siriju.
I onda su tu borbeni avioni. Počev od početka 2016. godine, super pokretni borac Su-35 je počeo da obavlja borbene misije u vazduhoplovnoj bazi Hmejmim. Ovo je verovatno poslednji avion koji neprijateljski pilot želi da vidi u svom retrovizoru.
“Pokretljivost Su-35 ga čini nenadmašnim borcem,“ ističe vojni analitičar Sebastijan Roblin u The National Interest. “Stelt borac F-35 koji uđe u duel će biti u velikoj nevolji…“
1. marta, tokom godišnjeg obraćanja predsednika, Vladimir Putin je izneo svoju viziju budućnosti Rusije, sa velikim naglaskom na podmlađivanje svih aspekata ruske nacionalne infrastrukture. Međutim, kao što je Libija naučila 2011. godine, održiva, živahna infrastruktura ne znači ništa bez čvrste vojske da je brani.
Putin je započeo podsećanjem publike da je to zbog SAD koje su 2002. godine izašlel iz Sporazuma o antibalističkim raketama što je primoralo Rusiju da brzo isprati veliki broj odbrambenih projekata. Jedan od tih projekata je “Sarmat“ raketa, koja je opremljena širokim spektrom moćnih nuklearnih bojevih glava, uključujući hipersonične, i najsavremenije načine izbegavanja raketne odbrane.“
Ruski lider je naglasio da Sarmat “praktično nema ograničenja dometa.“
Putin je tada govorio o drugom sistemu, pod nazivom “Kinžal“ koji takođe putuje hipersoničnom brzinom, 10 puta brže od brzine zvuka, koji “takođe može manevrisati u svim fazama svoje putanje leta, što takođe omogućava da prevaziđe sve postojeće i buduće protivavionske i protivrakete sisteme odbrane, isporučujući nuklearne i konvencionalne bojeve glave u dometu od preko 2.000 kilometara.“
Kasnije je Putin otkrio šokantnu istinu iza istraživanja i razvoja ovih oružanih sistema, koji su sada u najmanju ruku izbalansirali strateške razmere između Rusije i Zapada.
“Kao što sam rekao u svom obraćanju Saveznoj skupštini, mi kreiramo najsavremenije sistem oružja. Jedan od tih sistema je kreiran od strane tima veoma mladih naučnika. Pitao sam ih odakle su došli i kako su mogli izmisliti takve stvari. Oni su rekli da su se nakon diplomiranja ujedinili u naučnu grupu i za sedam godina razvili najsnažniji oružani sistem na svetu,“ rekao je Putin tokom sastanka ruske Unije rektora.
Ono što je možda još više iznenađujuće od kratkog vremenskog perioda koji je bio potreban Rusiji da preokrene svoju vojnu situaciju, uz pomoć mladih naučnika, jeste činjenica da je ona sada u stanju da koncentriše svoje budžetske resurse za infrastrukturu i ekonomiju.
Očekuje se da će Putin izdvojiti 10 triliona rublji (162 milijarde dolara) na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i infrastrukturu u skladu sa svojim obećanjem da će nastaviti da promoviše dobrobit ruske srednje klase, koja je ugledala brz rast otkako je Putin došao na vlast 2000. godine.
SAA nastavila sa "razbijanjem džepa" džihadista u južnom Damasku. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: strategic-culture.org
