Piše: Pepe Eskobar
U kontekstu beskonačne ,,Rusijagejt“ sage, sve snažnijih američkih sankcija, ,,Skripalj“ šarade (koja je, uzgred, potpuno nestala iz zapadnog medijskog ciklusa), kao i ozbiljne eskalacije u Siriji – nasuprot rusko-iransko-turskom pokušaju mirovnog procesa u Astani – ratni kabinet je neizbežna opcija za Kremlj.
Još pre četiri godine je bivši vojni oficir Jevgenij Krutikov, kolumnista Vzgljada, otkrio šta predstavlja ruske crvene linije za SAD i NATO: Ukrajina, Gruzija, Finska, Švedska, ,,neprijateljske akcije u Litvaniji i Poljskoj“ protiv enklave Kalinjingrad i navigacije u Baltiku i konačno (ali ne i najmanje važno) – Arktik, koji ,,predstavlja idealnu bazu za pokretanje prvog napada, bilo nuklearnim ili visoko preciznim, strateškim, nenuklearnim oružjem“.
Međutim nova i apsolutna crvena linija je Sirija – što je nedavno podvuklo rusko ministarstvo odbrane: bilo koji napad na ruske efektive ili osoblje će izazvati razoran odgovor. Još važnije od toga, najsavremenija ruska raketna tehnologija koju je Putin predstavio u svom istorijskom govoru prvog marta postavlja ozbiljna pitanja za američku pomorsku imperiju.
Ruski vojni izdaci su u 2017. opali za 20 odsto i sada iznose 66,3 milijarde američkih dolara, sudeći po izveštaju koji je ove nedelje objavio Stokholmski međunarodni institut za istraživanje mira (Stockholm International Peace Research Institute – SIPRI). Ovo je bilo prvo smanjenje za gotovo dvadeset godina.
Uporedimo to sa kombinovanim troškovima 29 članica NATO u 2017: 201 milijarda dolara. Da i ne pominjemo relativno stabilne američke vojne izdatke, koji već drugu godinu zaredom dostižu šokantnih 610 milijardi dolara. A SIPRI kaže da će i ova suma biti prevaziđena usled ,,modernizacije konvencionalnog i nuklearnog naoružanja“.
Međutim, suština ovog pitanja od sada nadalje nije u ogromnoj nesrazmeri između ruskih i NATO/američkih vojnih budžeta, nego u činjenici da Moskva može serijski da štancuje hipersonične rakete, i to brzo i jeftino, u poređenju sa kapacitetima Pentagona da pravi milijarderski skupe nosače aviona.
Ruski analitičari su potvrdili za Ejža tajms da se radi na stvaranju ,,Stavke“ – što u prevodu znači čvrst, koherentan kolektiv posvećen stvaranju pragmatičnih rešenja u okolnostima ratne ekonomije, i to na svim frontovima. To podrazumeva ekstremno tesnu koordinaciju između Kremlja, ministarstva odbrane, Generalštaba, svih agencija bezbednosnog sistema i ruskog vojno-industrijskog kompleksa.
Sergej Sobjanin, trenutni gradonačelnik Moskve, ima prilično dobre šanse da postane novi premijer. Idealni kandidat za vojno-industrijski kompleks bi bio ministar odbrane Sergej Šojgu, pa čak i trenutni zamenik premijera Dmitrij Rogozin. Ali je praktično sigurno da će Putin, usled kompleksnih unutrašnjih razloga, odabrati Sobjanina.
Američke sankcije su odlučujući faktor. Rogozin se našao pod sankcijama 2014. godine. Šojgu i Sobjanin nisu pod režimom sankcija – za sada. Posledično, sreća počinje da okreće leđa trenutnom premijeru Dmitriju Medvedevu.
Nije tajna da se u najvišim krugovima moći u Rusiji duže od decenije odvija epska bitka između evroazijskih suverenista – koji podržavaju Putina – i atlantističkih integracionista – koji podržavaju Medvedeva. Evroazijski impuls je usmeren ka multipolarnom svetu i evroazijskoj integraciji (Novi put svile, Evroazijska ekonomska unija). Atlantisti streme ka tome da Zapad prihvati Rusiju kao ravnopravnog partnera – što je sada praktično nemoguć scenario.
Atlantisti totalno kontrolišu ruske banke i finansije, uključujući i centralnu banku. U svakom praktičnom smislu, ruska ekonomija funkcioniše po Vašingtonskom konsenzusu (set od deset smernica ekonomske politike koje su za ekonomski devastirane države sastavile vašingtonske institucije – MMF, Svetska banka i američko ministarstvo finansija, prim. prev.). Iz perspektive evroazijskih suverenista, ovo je najveća pretnja stabilnom, nacionalističkom sistemu, sa ekstremno popularnim Putinom na njegovom vrhu.
Putin u javnosti konstantno podržava Centralnu banku Rusije i ekonomski tim oko Medvedeva. Ovo ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo. Analitičari govore Ejža tajmsu o ozbiljnim kritikama protiv njih na svim glavnim ruskim TV kanalima. Prema tome, definitivni test nakon proglašenja ,,Stavke“ biće pitanje eventualnog političkog udara na Centralnu banku Rusije i saveznike Medvedeva. Nije preterano reći da su očekivanja visoka koliko i za svetsko prvenstvo u junu.
Paralelno sa jačanjem geopolitičke igre u Moskvi, evroazijske integracije ostaju na vrhu liste prioriteta, što se pokazalo i krajem aprila u Šangaju, tokom diskusije na poslednjem samitu Valdajskog kluba, fokusiranoj na koordinaciju ruskih i kineskih strategija za izgradnju ,,Velike Evroazije“. To naravno uključuje i zaobilaženje američkog dolara u bilateralnoj trgovini, jačanje Šangajske organizacije za saradnju i učvršćivanje simbioze u kojoj je Kina konzument, a Rusija proizvođač dobara.
Analitičari Sergej Karaganov i Ju Bin se, na primer, slažu o onome što je Karaganov opisao kao ,,unilateralni rat Zapada protiv Kine i Rusije“. Izranja konsenzus o tome da je prelomno vreme za oblikovanje multipolarnog novog svetskog poretka u narednih 10 do 15 godina. Praktično istovremeno, a takođe potpuno ispod radara zapadnih medija glavnog toka, predstavnici ne manje od 71 države sastali su se na Krimu na četvrtom godišnjem Međunarodnom ekonomskom forumu u Jalti.
Ovo je jedno od glavnih biznis okupljanja Rusije, zajedno sa Istočnim ekonomskim forumom u Vladivostoku, Investicionim forumom u Sočiju i Međunarodnim ekonomskim forumom u Sankt Peterburgu, koji će biti održan u maju.
U februaru 1945, Vinston Čerčil, Frenklin Ruzvelt i Josif Staljin su se sastali na Jalti kako bi stvorili posleratni svet – koji je na kraju bio uokviren Hladnim ratom. Sada, u uslovima Hladnog rata 2.0, Rusija pozicionira Krim kao čvorište debate o globalnoj saradnji, i to sa sve ganc novim, milijardu dolara vrednim, međunarodnim aerodromom i krimskim mostom, koji se proteže 19 kilometara preko Kerča, a otvara za saobraćaj krajem maja – celih šest meseci pre roka.
Eto kako izgleda ,,ruska agresija“.
Hrvati mogu udariti na Srbe, a SAD sprema krvavi džumbus. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Asia Times, Novi Standard
