Na aerodromu u Beogradu sam se našao sa ostalim članovima delegacije koja je išla u Donjeck. To su bili učesnici borbe za odbranu Kosova i Metohije 1999. godine. Oni su na Berićev poziv trebali da održe predavanje na Donjeckom Narodnom Univerzitetu i gostuju u medijima gde bi govorili o NATO agresiji na Srbiju. Prvo što su spomenuli je da im je želja da vide grobove dva legendarna komandanta, Givija i Motorole.
U delegaciji iz Srbije koja je putovala u Donjeck bili su komandant 549. brigade general Božidar Delić, dobrovoljac iz Osetije i pripadnik 549. motorizovane brigade Albert Andiev, pripadnik 125. motorizovane brigade koji je kao redovni vojnik proveo čitavo bombardovanje na Košarama Đorđe Bojović i pripadnik 125. motorizovane brigade koji je kao dobrovoljac izgubio ruku na Košarama Dejan Petković.
Heroji odbrane Kosova i Metohije tokom svog boravka u Donjecku preneli su podršku srpskog naroda narodu Donbasa, ukazalisu da je Ukrajina postala žrtva istih centara moći koji su uništili Jugoslaviju i ohrabrili našu rusku braću da izdrže u svojoj borbi. Šta su heroji sa Košara i Paštrika poručili mladima u Donjecku saznajte OVDE. Kako je u medijima DNR-a odjeknula ova poseta pogledajte OVDE.
Univerzitet koji smo posetili, prelepi i uređeni centar Donjecka, parkovi i kafići prepuni omladine gotovo da su nas naterali da zaboravimo da je na samo nekoliko kilometara od nas linija fronta na kojoj vreba smrt od ukrajinskih snajpera i artiljerije koja se čula svake noći našeg boravka u gradu. Krvavi rat koji se skrivao iz lepih fasada u centru, hiljada ruža posađenih u parkovim, crkava sa zlatnim kupolama, baštama restorana, svake večeri je ubirao nove žrtve, ubijene i ranjene. Ukrajincima je bilo svejedno da li će ubiti vojnika ili civila, a dokaz tome je i najpotresniji spomenik koji smo videli nadomak fronta, a koji možete videti OVDE.
Odlazak na groblje u Donjecku bio je povratak u surovu relnost rata, podsetio nas je kojom cenom je plaćeno sve lepo što smo videli u gradu predhodnih dana. Vladala je potpuna tišina, na samom početku groblja, pored prvog spomenika stajala je devojka, kada je videla da mu prilazimo udaljila se. Pred sobom smo videli lik Mihaila Tolstiha Givija, nasmejanog kakav je bio u intervjuima medijima, dok je iza njega stojala mapa teritorije u čijoj odbrani je poginuo.
U trenutku su mi kroz glavu prošla dva snimka Givija, jedan dok činovima hrani ukrajinske „kiborge“ koji su zarobljeni nakon oslobađanja Donjeckog aerodroma i drugi na kome hladnokrvno daje intervju dok ublizini padaju komadi betona i čelika od ukrajinskog bombardovanja. Heroji odbrane Kosmeta prilaze da celivaju spomenik, Dejan Berić ne uspeva da zadrži suze...Sve predrasude koje sam imao o snajperistima kao hladnokrvnim izvršiocima svog posla su pale u vodu nakon posete Donjecku i susretu sa njim koji bi zaplakao dok studentima govori o svojim palim saboricima ili dok stoji među spomenicima na ovom groblju. Suze nije zadržao ni drugi snajperista u našoj grupi, Albert Andiev kome je samo nekoliko dana pre našeg dolaska u Donjeck poginuo prijatelj i zemljak iz Osetije i komandant bataljona u DNR-u Oleg Mamaiev.
U sledećem redu nalaze se grobovi još tri oficira DNR, Novakov, Sidorov i Gulakov.
Zatim dolazimo do Motorolinog groba, spomenik je isti kao Givijev i slika Arsena Pavlova Motorole sa šlemom kao na snimcima sa oslobađanja Donjeckog aerodroma. Setio sam se Motoroline šale kada je sa svojim pripadnicima snimao videa podrške Siriji na kojima je na sebe stavljao obeležja Sirijske armije zbog čega su mnogi u Ukrajini poverovali da se pridružio SAA.
Na jednom od snimaka oni su jurišali kroz šiblje uz uzvike Alahu ekber što je bilo dovoljno da se ukrajinski mediji upecaju i objave kako je otišao na Bliski istok. Junak sa smislom za humor. I on je položio svoj život u odbrani DNR-a baš kako je na spomeniku i naslikano, Motorola ispred Donjeckog regiona.
U sledećem redu nalazio se spomenik Andreev Vitalia. Vitali je pre rata bio uspešni preduzetnik, držao je lanac prodavnica dečije garderobe. Kada su fašističke horede neobanderovaca počele da jurišaju na Donbas, on i supruga su zaključali radnje i postali dobrovoljci. Vitali je upravljao oklopnim vozilom koje je pogpodila granata, oni koji si se nalazili u njemu su poginuli. NJegova supruga i dalje je aktivni borac DNR-a, odbila je svaku ponudu da bude prebačena u štab ili pozadinu.
Komandant Oleg Mamajev, Dekijev i Albertov prijatelj, nije sahranjen na ovom groblju, porodica je želelau skladu sa običajima, da ga sahrani u Osetiji. Venac sa njegovog kovčega, u bojama zastave Osetije, postavljen je na spomenik žrtvama ukrajinske agresije, nadomak Muzeja velikog otadžbinskog rata u Donjecku. Bilbordi sa likom Mamajeva istaknuti su u čitavom Donjecku, gde će heroj dobiti i svoj spomenik.
Motorola, Givi i Mamajev samo su najprepoznatljiviji u armiji hiljada heroja palih za pravdu u borbi protiv zla. Nažalost, njima i dalje pristižu nova pojačanja zato što Ukrajina ne poštuje Minski sporazum.
Nakon obilaska groblja, heroj sa Košara, Đorđe Bojović rekao je da DNR više poštuje svoje junake od Srbije.
- Hteo sam da obiđem mesto gde su heroji borbe za slobodu DNR-a sahranjeni. To je bila ujedno i čast a i prilika da se uverim kako se Narodna Republika Donjeck odnosi prema svojim palim herojima. Žao mi je što heroji nemaju takav odnos i poštovanje i u našoj državi – konstatovao je Bojović.
Ratni vojni invalid Dejan Petković kaže da bi voleo da je upoznao Motorolu i Givija kao žive ali da je velika čast biti i na njihovom grobu jer su oni simboli borbe za slobodu Donbasa.
- Oni su veliki heroji i u Srbiji, bila bi nam veća čast da smo ih upoznali žive,ali i obilazak njihove večne kuće nama velika čast. Zahvalan sam i Dejanu Beriću što je inicirao ovu posetu, i što svojim junaštvom ali i čojstvom na najbolji način predstavlja Srbe u ovom ratu koji su izazvali isti oni koji žele da i Srbija nestane – rekao je Petković.
Dok se vraćamo ka gradu razmišljam o srpskim vojničkim grobljima na Kajmakčalanu i u Srbiji i Republici Srpskoj, o žrtvama koje smo i Rusi i mi dali i koje dajemo da bi odbranili svoju slobodu, zemlju i pravoslavlje.
Devedesetih front je bio u Jugoslaviji, danas je stigao do Donbasa. Da li ćemo ih ovde pobediti, da li će Donbas biti Staljingrad NATO-a?
Slava i hvala svima koji su dali živote u borbi protiv zapadnog zla.
Kako je DNR osvetio svog heroja pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda/Igor Marinković
