Istog dana počelo je ubrzano spremanje za polazak i naređenje za pokret je ubrzo stiglo. Naša komanda je odlučila da se podelimo u dve grupe i da u dva dana izađemo sa Kosova. Pozvan sam u komandu jer sam puteve na Kosovu dobro poznavao.
– Moco, ideš sa prvom grupom. Natovari pokvarenu nivu na jedan kamion i budi na čelu kolone, odmah iza malog auta u kom je poručnik, glavnokomandujući kolone. Ne očekuje se nikakav napad na vas, ali nije iključeno da do toga može da dođe. Ne upuštajte se u borbu sem ako nemate drugog izlaza. Naređenje je da se ne puca bez obzira na provokacije usput. Priština je već puna Šiptara. Zapamti, ne ulaziti u borbu ni po koju cenu. Ni sa Šptarima, a pogotovu ne sa stranim trupama ako ih sretnete negde.
Klimnuo sam glavom pokazujući da sam razumeo sve i otišao da spremam sa ljudima opremu i vozila koja će krenuti za Niš. Da, rekao sam da sam razumeo, ali u stvari tek sada nisam ništa shvatao. Kako da ne pucam ako pucaju na mene, kako da ne pucam ako vidim NATO ili tamo nekog koji je došao sa oružjem na moju, srpsku zemlju?! Ma šta je bre sve ovo, komešalo se padobrancima kroz glavu. Koji je ovo cirkus zaboga?! Znali smo da sve to nije došlo iz naše komande, nikada to naši oficiri ne bi nama rekli a da nisu morali. Dobili su naređenje da bude tako i to odozgo iz genarlštaba, od salonskih i nalickanih generala. „Tako znači“, komentarisali smo, „predajemo im Kosovo“. Nismo bili baš potpuno sigurni u to, ali tako je izgledalo. Kako drugačije kad smo svi odlazili povijenog repa sa naređenjem da ne smemo nikome ništa. Pa možda su nas i zbog toga ostavili zadnje jer su znali da padobranci neće nikada ništa uraditi bez komande i naređenja. Ako je rečeno da se ne puca, oni će to poštovati bez obzira koliko se ne slagali sa tim. Naređenje je naređenje i tačka, drugačije ne može dok se ne naredi.
Kolona kamiona na čelu sa malim džipom polako se zaputila ka Nišu. Sve cirade sa kamiona su skinute. Oružje je bilo spremno sa metkom u cevi. Zolje i bombe na dohvatu ruke. Padobranci su ipak bili oprezni i spremni da se upuste opet u borbu ako bude trebalo, i ako imaju striktna naređenja. Svesni da su već sami na Kosovu sigurno neće dozvoliti da svi izgube glave. Neće se vratiti nijedan ako treba, ali se nikada neće predati.
Približavali smo se Prištini i na putu su se već mogle videti manje grupe Šiptara kako se okupljaju. Vojska je otišla i oni su polako počeli da se pojavljuju. Sve ih je više kako se približavamo gradu. Na ulazu u grad već postaje napeto. Okupljene grupe nam upućuju pogrdne reči, psuju srpsku majku i prete rukama. Ipak, padobranci ostaju mirni i ne reaguju. Dolazimo do raskrsnice gde se skreće levo ka naselju Vranjevac i dalje uzbrdo ka Podujevu i Nišu. Mali džip već je na raskrsnici kad mi se učinilo da je zastao. Odmah sam iza njega sa kamionom. Šta bi, zašto staje? – pomislih u momentu, dodadoh gas i izađoh i ja malo na raskrsnicu da vidim o čemu se radi. Naselje Vranjevac je bilo puno Šiptara, bilo ih je i na ulici i na trotoarima, videlo se i neko borbeno vozilo. Nisam znao kakve je planove imao poručnik, ali sam se ipak preko radio-veze razvikao: „Napred, napred kroz gužvu!“. Prištinu sam dobro poznavao i znao sam da ako odemo desno nemamo više mogućnosti da se vratimo na put za Niš. Morali bismo da se nekuda okrećemo, a to bi napravilo veliku zbrku i možda bi neki od kamona i zaostao. Uostalom, bili bismo i laka meta. Međutim, poručnik je nastavio levo pravim putem, direktno u masu ljudi. „Gas, gas!“, vikao sam preko stanice. DŽip ulazi u masu koja ga opkoljuje, ali se, ipak, kreće dalje ne zaustavljajući se. Dodajem gas prilazeći mu potpuno blizu, ne dozvoljavajući da masa uđe između vozila i tako nas odseče jedne od drugih. Cev puške mi je naslonjena na prozor, levom rukom vozim, a desna mi je sa kažiprstom na obaraču. Doduše, ne primećujem da Šiptari imaju oružje, ali svestan sam činjenice da neko može lako da opali iz pištolja. Nisam siguran šta bi se desilo ako bi pogodili nekog od padobranaca. Svima sam rekao da ne reaguju, ali verovatno bi nastao pakao. Pokušavam preko veze da dam do znanja svim kamionima da ne pucaju bilo šta da se desi. Ne znam koliko su me čuli ili razumeli jer niko nije odgovarao. U jednom momentu sam bacio pogled u stranu. Prolazim pored stranog borbenog oklopnog vozila. Vidim vojnik na vrhu sa teškim mitraljezom, cev okrenuta prema meni i mom kamionu. Primećujem englesku zastavu, znam da su to Gurke, njihove specijalne jedinice. Već sam potpuno izjednačen sa oklopnim vozilom, sreće mi se pogled sa tim engleskim vojnikom. Čini mi se da u njegovim očima vidim nešto. Ne liči mi na strah, više mi deluje kao paničan pogled. Vojnik je verovatno svestan trenutka i činjenice da je samo jedan metak dovoljan, sa bilo koje strane, pa da nastane potpuno ludilo i pucnjava na sve strane, koju on verovatno ne bi preživeo. Ne znam zašto, ne znam šta me je nateralo, ali sam desnom rukom pustio pušku i šaku podigao u visinu glave. Postavio sam ruku u znak vojničkog pozdrava i sa dva prsta dodirujući svoju crvenu beretku pogledao vojnika pravo u oči. Nisam ni primetio da sam potpuno usporio. Gurka je dobro video moj gest, odjednom je spustio cev mitraljeza nadole i otpozdravio mi istim gestom.
Kasnije sam čuo od padobranaca koji su bili iza da više nije podizao cev mitraljeza. Verovatno je shvatio poruku da nemamo nameru da započinjemo sukob. Iz te gužve i mase ljudi ipak smo uspeli da se bez problema probijemo. Nastavili smo put ka Nišu. Do Podujeva smo i dalje bili oprezni, a onda smo ušli na teritoriju na kojoj više nije bilo nikakakve šanse da se bilo šta dogodi. Poslednja vožnja padobranaca u kosovskom ratu se polako bližila kraju. Doduše, mi ne bismo bili mi kad bi sve teklo po loju, te nam se jedan kamion pokvari u putu i morasmo da ga zakačimo štanglom za drugi i tako nastavismo put ka našoj bazi. Sa mnom u kabini kamiona je sedeo i jedan od poručnika. Imao je velike probleme i trpeo ogromne bolove bubrega. Na njegovu nesreću, dobio je napad bubrega baš pred Prištinom i samo bog zna kako je sve izdržao. Ipak je kroz Prištinu držao pušku u rukama spreman da se bori za svoj život i život svojih vojnika padobranaca.
OVDE pogledajte šta kaže šef misije OEBS o situaciji na Kosovu i Metohiji.
Izvor: knjiga 63. trenutak večnosti
