Piše: Dragan Milašinović
Dabome, već znamo da suština obično leži u tom “ali” …
“… ali, imamo jedan težak, užasno težak uslov a to je da sačuvamo mir i stabilnost “ – nastavio je da obznjanjuje prorok sa najviše glasova na izborima pa, poput Anđela za Zapadnog prozora, pojasnio – “posebno zbog odnosa Beograda i Prištine, to nije lak posao … ali verujem da uz pamet, trpeljivost i strpljenje građana Srbije to možemo da učinimo”. Kraj citata. I kraj nadahnuća.
I kao sa svim drugim proročkim otkrovenjima na ovoj planeti, ni sa ovim se ne polemiše raciom. Veruješ ili ne veruješ. Otuda pitanja poput zašto stojimo u EU redu za 2025., ako “zlatno doba” dostižemo 2018. čuvajući “mir i stabilnost”, ili “da li se “mir i stabilnost” jedne države čuvaju njenim odricanjem od suvereniteta? – svakako nemaju svrhu. Oni koji veruju, verovaće. A naš problem, kao naroda, jeste što se u godinama posle peto-oktobarskog puča namnožila kasta profesionalno verujućih koji veruju u svaku ideologiju i svakog proroka koji, zagledan u budućnost, ne gleda u njihove prste i džepove u sadašnjosti. Shodno tome oni menjaju imena i imidže, proroke i parole, ali u suštini to su jedni isti ljudi. I ta kasta profesionalno verujućih, koji se danas nazivaju “Vučićevcima” (a juče su bili “Tadićevci”, “Đinđićevci”, pa čak i Miloševićevci, poput Dačića), verovaće proroku po kome nosi sadašnje ime i graknuće na Nas da i mi poverujemo u Vučićevo “azerbejdžansko proročanstvo”.
A za one koji ne veruju ili se pitaju kako to da je odjednom za “zlatno doba” uslov “mir i stabilnost” a ne rad, veća proizvodnja ili zaposlenost, kako im je do juče govorio isti prorok, već su počeli dodatni komentari i pojašnjenja iz usta samog proroka i njegovih brojnih telala. Ako niste znali, sada znate da najveći neprijatelj “mira i stabilnosti” nisu apetiti velikih i moćnih za dominacijom i resursima, već “zamrznuti konflikti”. Zašto? Zato što se, pojašnjava nam sam prorok, zamrznuti konflikt uvek može odmrznuti i sve upropastiti. Zato, “zlatno doba” ne može, a bogami i neće, da dođe tamo gde postoji “zamrznuti konflikt”.
A naš zamrznuti konflikt je Kosovo i Metohija! I samo Kosovo i Metohija! “Sandžak” ili status Vojvodine, javilo se proroku u azerbejdžanskom otkrovenju, nisu “zamrznut konflikt”. I zato se Kosovo mora rešiti odmah, ako želimo “zlatno doba” sada i ovde. I zato je prorok, nposredno pre puta u Azerbejdžan, obećao Dejvidu Mekalisteru: “Daću sve od sebe da se izborim protiv stava 80 odsto ljudi koji misle da treba održati zamrznuti konflikt, jer ako bude odmrznut, ne želim da budem odgovoran za novi sukob. Neću donositi odluku protiv našeg naroda. Stabilnost je važnija od svega drugog”
Kakav uvod u azerbejdžansko otkrovenje, ha?
Vezivanje problema Kosmeta sa ekonomskim statusom građana
Nakon potpunog fijaska Vučićeve manipulativne operacije zvane “unutrašnji dijalog o KiM”, srpski vlastodržac se okrenuo novom manipulativnom pokušaju udaljavanja Kosova iz svesti srpskog naroda, predstavljanjem rešavanja “problema Kosova” kao uslova ekonomskog prosperiteta građana Srbije.
Taj pristup nije nov jer je Kosovo od strane Vučića i Dačića već nazivano “balastom prošlosti” koji smeta opštem kretanju napred, ali je takav neodmereni pristup napušten posle izuzetno negativne reakcije javnosti. Sada se predstavljanju srpskog Kosmeta kao smetnji prosperitetu prilazi puno sofisticiranije i određenije, mada uz istu količinu laži i obmana. I gađa se u najbolniju tačku osiromašenog i obespravljenog građanstva, u prazan stomak.
Počelo je tihim, ali jasnim, Vučićevim najavama da bi zapadni investitori (pre svega nemački) mogli povući svoje investicije, ako Srbija ne prihvati njihove stavove o Kosovu, koje je za njih “već završena stvar”, što možemo tumačiti ili kao glupost ili kao svesno obmanjivanje javnosti, jer takva opcija jednostavno ne postoji, niti je iko na Zapadu razmatra u ovom trenutku. Baš kao ni nekakve sankcije ili intervenciju. Kosovo je jedino uslov za nastavak evro-integracija, koje svakako donose više štete nego koristi, čak i ekonomski.
Tu vidimo jedno, najblaže rečeno, evidentno nesaglasje. Evropski predstavnici sve češće ukazuju na to da 2025. nije godina do koje Srbija može postati njena člnica, a novi evropski globalistički moćnik Emanuel Makron otvoreno dovodi u pitanje i dalje proširenje unije uopšte. No, pritisci za “rešavanje odnosa sa Kosovom” rastu, pri čemu se insistira na hitnosti. To, sa aspekta nekih evropskih zemalja, koje su odabrale da zbog Kosova selektivno pogaze međunarodno pravo pa se sada suočavaju sa posledicama, može biti razumljivo budući da se nepriznavanje Kosova kao države od nekih članova EU ispoljava kao izvor sve većih nesuglasica unutar “evropske porodice”, ali nejasno je zašto na hitnosti insistira Vučić, koji nema baš nikakvog racionalnog razloga da žuri po tom pitanju. Ni političkog, ni socijalnog, ni istorijskog, ni nacionalnog… Nikakvog! Ako Vučićevu nebulozu o bauku “zamrznutog konflikta” odbacimo kao politički besmislenu, što i jeste, ostaju nam kao motiv jedino lični razlozi. Slušajući naredbodavne tonove koji se upućuju Srbiji vrlo je verovatno da je Vučić negde nekome obećao odgovarajuće rešenje u određenom roku i da taj rok ističe. Otud njegova žurba.
Pošto se boji posledica, jer zna šta treba da uradi, Vučić je već najavio da će konačnu odluku doneti narod, što podrazumeva organizovanje referendumskog izjašnjavanja. NJega će u svakom smislu, naravno, opredeliti vlast pa je u tom smislu kampanja već počela. Sa jedne strane najava ozbiljnog povećanja penzija kao prvog koraka u “zlatno doba” koje počinje sada i ovde, a sa druge “azerbejdžansko proročanstvo” koje nam govori šta je uslov da to “zlatno doba” ostane i opstane koliko je najavljeno. U protivnom …
Penzije i Kosovo
Da će se nešto lepo desiti srpskim penzionerima najavili su oni koji su im obično donosili loše vesti – predstavnici MMF-a. Nakon četvorogodišnje pune podrške Zakonu kojim su penzije smanjenje i velike hvale Vučiću za hrabrost zbog takvog koraka, oni su naprasno okrenuli ćurak i preporučili da se Zakon ukine. Može biti da ih je to zaista donekle iznenadilo, ili da su se vešto pretvarali, tek Vučić i Brnabićka su u prvom trenutku odbacili ovu mogućnost. Kasnije su naravno pristali. I tako je u Politici, neposredno posle Vučićevog azerbejdžanskog otkrovenja osvanula sledeća vest:
“Finansijski paket koji je lansirao predsednik Aleksandar Vučić i kojim će penzionerima do kraja godine biti povećana primanja koštaće budžet 35 milijardi dinara, što je oko 300 miliona evra, nezvanično saznaje „Politika”. Više od dve trećine tog iznosa, odnosno 25 milijardi dinara, biće potrošeno da se penzionerima čije su penzije 2014. godine smanjene vrati ono što je oduzeto.
Ostatak od 10 milijardi dinara biće iskorišćen da se penzionerima sa primanjima nižim od 30.000 dinara povećaju penzije. Takvih je čak 1.184.997 i oni će tokom sledećeg kruga povišica, koji se očekuje do kraja godine, dobiti povećanje od pet odsto. Na njih se ukidanje Zakona o privremenom umanjenju neće odnositi. Na današnji iznos penzija, tokom sledećeg kruga povećanja, računaće se procenat uvećanja od pet odsto.
Na preostalih 532.257 penzionera odnosiće se ukidanje Zakona o privremenom umanjenju penzija. I oni će, samo po osnovu vraćanja onoga što im je oduzeto, sledeće godine, u odnosu na ovu, dobiti povećanje penzija od 5,5 do 24,8 odsto.
Kako kažu naši nezvanični izvori, njihove penzije neće se dodatno uvećavati, jer će povišice već dobiti po osnovu ukidanja Zakona o privremenom umanjenju penzija.“
Dakle, Vučić je, a ne Vlada kako bi trebalo, lansirao “penzionerski paket” istovremeno kad i svoju viziju o “miru i stabilnosti” i potrebi “trpeljivosti i strpljenja građana Srbije”. Ako neko misli da je ova podudarnost slučajna neka mu bude.
No, ono na šta ovde želim da skrenem pažnju jeste da se najavljena povećanja očekuju krajem ove i početkom sledeće godine, otprilike kada nam se najavljuje da se mora naći “kompromisno rešenje” za Kosovo, pri čemu niko ne govori šta se pod “kompromisom” podrazumeva. Takođe, građani Srbije su već puno puta iskusili da svako Vučićevo povećanje bude realno poništeno poskupljenjima strateških proizvoda koji se prenose na čitavu oblast potrošnje. Poskupljenja struje, goriva, mesa itd. u odgovarajućem procentu u trenu učine besmislenim bilo kakvo povećanje penzija i plata u javnom sektoru, a dodatno osiromaše ostale građane.
U manipulativne poteze najave “zlatnog doba” svakako treba računati i roditeljske dodatke za tri i više deteta, koji su sigurno neodrživi na duži rok i mnoga druga obećanja koja već slušamo ili ćemo ih slušati u narednom periodu.
Suština svih tih obećanja biće takva da će uvek u njihovoj pozadini lebdeti potreba rešavanja “zamrznutog konflikta”, “očuvanja stabilnosti”, “pomirenja sa Albancima” i slične neodređene floskule, kao uslov prosperiteta koji nas čeka ukoliko budemo “trpeljivi i strpljivi” kako se nada Vučić u svojoj azerbedžanskoj objavi. Zvuči žalosno i jadno ali već sada je jasno da će tih 5 % najavljenog povećanja penzija i najava ukidanja dalje otimačine od penzionera (o povratku otetog nema ni govora) biti u službi odricanja vlasti od Kosmeta. Moramo biti spremni da to prepoznamo u nastupu medijske mašinerije koji je upravo pokrenut Vučićevim “azerbejdžanskim vizijama” i da ne dozvolimo da ova laž oblikuje naš odnos prema Kosovu i Metohiji. Jer, neće biti boljeg života bez Kosova
…
Umesto zaključka ili vizije lažnog proroka
Sasvim je jasno da Vučićeva najava “zlatnog doba” koje upravo počinje nema osnovu u realnim ekonomskim pokazateljima, niti u postojećim privrednim trendovima, već predstavlja još jednu manipulativnu operaciju. Deo tog paketa je i dolazak mega-trend pulena Siniše Malog, koga je Vučić u svojim vizijama očigledno video kao čuvara budućih ekonomskih čudesa, umesto ozbiljnog ekonomiste Dušana Vujovića, koji sebi nije dozvoljavao da se utapa u Vučićeve nadriekonomske istupe. Mali sigurno hoće.
A ekonomija, bez obzira što koristi matematičke operacije, nije tako egzaktna nauka. Recimo nominalno povećanje primanja može biti praćeno stanacijom ili čak padom realne kupovne moći, ako država to želi. Da to ilustrujemo pogledajmo par podataka sa zvaničnog sajta Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija:
U julu 2017. godine vrednost prosečne potrošačke korpe u Srbiji iznosila je 69.511,12 dinara, a prosečna neto zarada 48.101,00 dinara, odnosno pokrivala je 69 odsto potrošačke korpe. U istom mesecu (julu) 2016. prosečna potrošačka korpa iznosila je 67.143,82 dinara, a prosečna neto zarada 46.280,00 dinara, što znači da je takođe pokrivala 69 odsto potrošačke korpe. U februaru 2018. godine, što je poslednji podatak na sajtu, cena potrošačke korpe iznosila je 70.169,50 din., a prosečna neto zarada 47.819,00 dinara, odnosno 68 odsto potrošačke korpe. Dakle, uprkos redovnih “povećanja” penzija i plata u javnom sektoru od kojih je pravio medijske spektakle realna kupovna moć zaposlenih je u periodu 2016-2018. stagnirala ili opadala. Zar mislite da će sa najavljenim povećanjem biti nešto promenjeno u ovom trendu? I ko nam to garantuje. Vučić? Siniša Mali? Ana Brnabić?
Otuda je najava “zlatnog doba” iz dalekog Azerbejdžana samo još jedna vizija lažnog proroka koja ima za cilj dekodiranje Kosovskog zaveta u nacionalnoj svesti srpskog naroda.
Čepurin otkrio šta je istina o ruskom zalaganju za podelu Kosmeta, a više o tome saznajte OVDE.
Izvor: Anfor.org
