Piše: Vladimir Kršljanin
Remzi je bio jedan od najbriljantnijih i najpoštenijih Amerikanaca savremenog doba, čovek koji je braneći žrtve američke agresije širom sveta, spasavao obraz i dušu Amerike.
Toj plemenitoj borbi je posvetio poslednjih pet decenija svog života. Mi Srbi smo imali čast da to u punoj meri osetimo i sa razlogom ćemo ga uvek pamtiti kao jednog od naših najvećih prijatelja.
Još za vreme NATO agresije na našu zemlju, Remzi Klark je organizovao društveni tribunal koji je sudio za zločine NATO i tražio njegovo raspuštanje. Sa Slobodanom Miloševićem se sreo i kao sa predsednikom 1999, i kao sa haškim sužnjem 2001. Doputovao je u Beograd i na Vidovdan 2001, na našu molbu, u pokušaju da spreči Slobodanovo izručenje, ali je zakasnio nekoliko sati zbog manevara DOS-ovog ambasadora u Vašingtonu Milana St. Protića, koji je odbio da mu izda vizu. Ipak, Remzi je u podne 29. juna govorio na mitingu ispred Skupštine, koji je organizovao SPS. U Beograd je došao i tužnim povodom 2006. i govorio na sahrani Slobodana Miloševića. Remzi je poslednji put bio u Beogradu na naš poziv 2009, da bi govorio na narodnom mitingu na Trgu Republike povodom 10 godina od NATO agresije. Bilo je prohladno uveče 24. marta 2009. u Beogradu, a Remzi, kome je bilo 82, nije poneo ni kaput ni mantil. Na binu se popeo obukavši dva sakoa, jedan preko drugog.
Divna ljudska skromnost, jednostavnost i toplina, ogromna pravnička erudicija i govornički talenat, uz šarmantni teksaški akcenat, krasili su ga i kao mladog visokog funkcionera u ministarstvu pravde SAD u Kenedijevoj i DŽonsonovoj administraciji, i 1967-1969, kao ministra pravde, odnosno državnog tužioca SAD, ali i zatim kao borca protiv svih američkih ratova, od onog vijetnamskog, do danas, uključujući poslednje tri decenije kao osnivača Međunarodnog akcionog centra i poslednje dve decenije kao kopredsednika Međunarodnog komiteta „Slobodan Milošević“.
Remzi Klark je bio počasni doktor Beogradskog univerziteta i nosilac Sretenjskog ordena 2. stepena.
Bilo je ogromno zadovoljstvo i čast družiti se i sarađivati sa tim nezaboravnim, požrtvovanim i velikim čovekom.
Vašington dao zeleno svetlo Albancima za vojnu bazu! Više o tome OVDE.
Izvor: Pravda
