Tragikomično izgleda njegovo upinjanje da nam novim lažima objasni zašto zaslužuje mesto u istoriji, kada je u njoj odavno poznat kao politički Baron Minhauzen. Vučić je zaista prešao granice svih totalitarnih režima baziranih na mitomaniji i bukvalno pretvorio u realnost ono što je pre njega bila samo upozoravajuća literarna fantazija. U neskladu sa zdravim razumom, a u skladu sa samim sobom, Vučić nam poručuje da se u politici „ne može pobediti lažima“. I to onaj Vučić, koji je na vlast upravo došao istresajući džakove sa lažnim pokradenim izbornim listićima i koji nakon toga nastavio da pobeđuje pre svega istim takvim lažima i širenjem straha, kaže za Danas Boris Tadić , bivši predsednik Srbije i predsednik Socijaldemokratske stranke.

Kako biste danas opisali Srbiju u kojoj živimo, da li je to podeljena zemlja?

– Od podeljenosti društva još je veći problem ogromna asimetrija vlasti i opozicije. Ta asimetrija je svake godine uvećavana nakon 2012. godine i nju oslikava i uzrokuje činjenica da su sve stranke vlasti ujedinjene oko jedne i da je vlast personifikovana u jednom čoveku, dok je opozicija razjedinjena i nema svog lidera, već ga šest godina menja od izbora do izbora. Dakle, s jedne strane imamo Vučića, koji vlada uz pomoć ogromne stranačke infrastrukture koja proporcionalno dostiže obim SKJ, a s druge opoziciju koja sama sebi puca u noge u višegodišnjoj kampanji protiv same ideje opstajanja političkih stranaka, gurajući sebe u strukturu pokreta, tj. nestranački sistem organizovanja koji ama baš nikako ne može da parira Vučićevoj infrastrukturi. U tome vidim ključni razlog za ovakvo stanje u Srbiji, jer da nije tako, odavno bismo stvorili šansu za promenu. Uostalom, samo tako i nikako drugačije smo i pobeđivali u prošlosti.

Koliko takvoj podeli doprinose provučićevi mediji?

– Provučićevi mediji ne doprinose odlučujuće ovakvom stanju, jer oni, obraćajući se Vučićevim glasačima, uglavnom ubeđuju ubeđene. Ovakvom stanju više doprinose deklarativno nezavisni i opozicioni mediji, jer su oni ti koji pomeraju tas na vagi i koji utiču na sliku opozicije u glasačkom telu. U tom je ujedno i ključna razlika između ovog vremena i vremena pre 2000. – tada je slika političke scene Srbije bila crno-bela, a sada je zamenjena sivom zonom koja samo Vučiću odgovara, jer se u njoj sve relativizuje, pa čak i značaj uverenja i status elementarne istine koji su ključni u politici građanskih stranaka. Tadašnja opozicija je uspela da prevaziđe unutrašnju borbu za mesto lidera razumevanjem prioriteta pobede nad Miloševićevim autokratskim režimom. Lider je bio onaj ko je mogao da donese pobedu, a ne onaj koji je to žarko želeo. Opozicioni mediji su bili saveznici u toj borbi, dok su danas više kritičari opozicije nego vlasti. Režimski i opozicioni mediji kao da egzistiraju u različitim realnostima i dok su Vučićevi mediji u autokratiji, opozicioni mediji funkcionišu po pravilima po kojima bi trebalo da funkcionišu mediji u uređenim državama. To jeste možda poštovanje novinarskog kodeksa, ali je istovremeno opasno ignorisanje realnosti u Srbiji u kojoj režim demokratiju slama svakog dana.

Kao bivši predsednik Srbije kako gledate na to što sadašnji predsednik neistomišljenike naziva političkim ludacima i neznalicama?

– Vučić dlaku menja, ali ćud ne. To je odraz ne samo njegove lične nepristojnosti, već i poimanja političke kulture. Od njegove lične nepristojnosti, mnogo je veći problem što takvim ponašanjem ruši temelje demokratije i ostavlja pogubnu kulturološke matricu svojim naslednicima. Vučićevo vreme je vreme pomeranja granica dozvoljivog i to je posledica koja će nadživeti i njegov mandat. Ne vređa me lično kao jednog od onih kojima upućuje takve uvrede, kao što mene nije vređalo ni ranije kada su mi kao predsedniku upućivali pretnje smrću i linčom, ali me vređa kao građanina i bivšeg predsednika Srbije, jer naša država je prošla dug i mukotrpan put izgradnje demokratije i kao predsednik smatrao sam da je reforma političke kulture preduslov svih drugih reformi. Sa Vučićem je naša politička kultura unazađena do pretpolitičkog i preddržavnog vremena. Ni Milošević, pa čak ni Tito se nisu tako javno obraćali političkim protivnicima i privatizovali predsednička obraćanja, jer su čak i oni bili svesni značaja očuvanja javne političke kulture kao opštedruštvenog standarda, bez obzira na to kako su se iza kulisa ophodili prema političkim protivnicima. Srbija ne pamti predsednika koji je građane svoje zemlje nazivao kretenima ili ih svakodnevno obaveštavao kad je ustao, a kada zaspao i koliko je hrabar i kako ništa ne jede. Srbija takođe ne pamti ni predsednika koji je od dve privatne televizije napravio javne servise, na kojima se diktatorski obraća gotovo svakodnevno. Takav primitivni način izgradnje kulta ličnosti nije imao ni Tito.

U prilog priči o izdajničkoj opoziciji ovih dana je jedan beogradski dnevni list objavio da je opozicija dobila 100 miliona evra za rušenje Vučića?

– Ne mogu da govorim u ime celokupne opozicije, ali u svoje ime i ime stranke koju vodim mogu reći da sam za takvo nešto čuo samo iz medija. Međutim, ono što svakako mogu reći u ime cele opozicije da je Vučić još 2014. pod izgovorom mera štednje drastično smanjio budžetska sredstva za političke organizacije, sa ciljem da fizički ugasi opoziciju, a time i politički demokratiju u Srbiji. Teorijama zavere o basnoslovnim finansijama opozicije prikriva ne samo tu istinu, nego i upravo basnoslovnu finansijsku moć njegove stranke i privatnog kružoka.

Vaše opozicione kolege tvrde da vlast neprekidno kreira atmosferu straha i haosa samo zato što na red dolazi predaja Kosova?

– Vučić ni ne ume da vlada drugačije nego kreiranjem atmosfere straha i haosa i nevezano za kosovski problem. Ali u ovom slučaju to je svakako krajnji i suštinski razlog, jer je obećanje o predaji Kosova bio i ključni razlog njihovog dolaska na vlast i međunarodne podrške oličene u onoj čuvenoj čestitki koja im je stigla iz Brisela nekoliko sati pre kraja izbora. Međutim, iza kulisa tog kvazipatriotskog haosa, na putu ka potpunoj predaji Kosova, dešava se opasan proces kriminalizacije i pljačkanja Srbije. Patriota Vučić i patriotska oligarhija oko njega će i nakon vlasti biti finansijski obezbeđena, pa će i gubitak vlasti biti irelevantan, jer će u međuvremenu prigrabiti drugu vrstu moći. Zato Vučić konstantno govori o tome kako su drugi uvećali imovinu ulaskom u politiku, iako je još kao Miloševićev ministar dobio od države luksuzni stan. Uostalom, ako je istina to što Vučić priča, zašto vladajuća većina odbija svih ovih godina predlog Zakona o poreklu imovine koji je podnosila Socijaldemokratska stranka i koji sam i lično predložio u predsedničkoj kampanji 2012. godine?

Zbog čega kažete da predsednik Kosovo i sva druga otvorena pitanja upotrebljava radi opstanka na vlasti? Kažete i da ga zanima samo mesto u istoriji?

– Mesto u istoriji ga zanima zato što sanja kult svoje ličnosti, a ne zbog stvarnih postignuća. A Kosovo svakako nije deo takve ambicije, već deo ispunjavanja obećanja datog pre 2012. Samo što on pokušava da tu činjenicu sakrije svrstavajući „kosovski čvor“ u druga svoja „istorijska postignuća“ poput Beograda na vodi. A u jednom u istoriju može da uđe samo kao onaj ko je zarad vlasti predao i ono što ni u ratu nije izgubljeno, a u drugom kao onaj ko je zarad profita domaćih i stranih ortaka unakazio pravnu državu i izgled Beograda.

Koliko dugo Vučić može da kalkuliše po pitanju Kosova i šta mislite da će biti njegov krajnji odgovor?

– Dok on i njegovi međunarodni partneri ne ocene da je javnost dovoljno spremna i dovoljno ravnodušna prema svemu nakon godina orvelovskog ispiranja mozga i siromašenja. NJegov odgovor će biti isti onaj koji je dao u vidu obećanja pre dolaska na vlast 2012.

Može li Vučić sopstveni izlaz oko Kosova da pronađe u referendumu?

– Verovatno pre u nekoj vrsti izbornog referenduma, sa namerom da izbornoj pobedi da snagu referendumske. U pribavljanju takvog legitimiteta stečenog u nefer izbornim uslovima se već izveštio.

Evidentno je da Vučiću narod veruje i pored toga što tvrdite da je on čovek koji nema uverenja?

– Tu se ne radi o verovanju Vučiću već o sledbeništvu egzistencijalno ucenjenih građana. Zato što Vučić ne upravlja ostvarenim rezultatima i postignućima, već strahom građana koje je prethodno njegov režim osiromašio i učinio lakim metama za prinudno glasačko telo. Rok njegovim lažima je davno istekao, ali ljudi ne glasaju za njega gledajući njegova uverenja, već gledajući kako da sačuvaju i tu bednu egzistenciju na koju su svedeni. Lako je i bez uverenja upravljati ljudima koji su fokusirani isključivo na puko preživljavanje. Vučić se, međutim, takvim legitimitetom hvali, čega bi se svaki pristojan čovek stideo.

Koji odgovor opozicija može da ponudi na ovu , kako je često nazivate bahatu vlast, kad ne može da se dogovori ni oko nekih zajedničkih ciljeva?

– Još pre više godina sam predložio ujedinjenje opozicije i moj odgovor u tom smislu se nikada nije promenio, niti sam ikada napuštao pregovore koje smo u više navrata vodili na tu temu. To je pitanje za one koji jesu i koji i danas uslovljavaju i privatizuju to rešenje.

Vi ste predlagali formiranje velike demokratske unije, a sada Dragan Đilas nudi okupljanje oko njegovog saveza. Da li je to i za vas prihvatljivo?

– Osnovna ideja nam je svima zajednička i nije sporna. O svemu ostalom bi trebalo da razgovaramo za zajedničkim stolom, kao što sve vreme predlažem, a ne preko medija.

Protiv „nepotrebnih“ koalicija

Predsednik DS Zoran Lutovac smatra da je prihvatljiv i savez sa Dverima i nekim drugim patriotskim opcijama koje su protiv EU?

– Mislim da bi sa svim istinski opozicionim strankama trebalo da razgovaramo o borbi za demokratske principe i fer izborne uslove, ali da je koalicija sa strankama koje su antiEU i sa kojima ne delimo ključna strateška i vrednosna opredeljenja nepotrebna, komplikovana i opasna.

Nemačka kategorički protiv podele Kosova! Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Danas