Film je osvojio više nagrada, između ostalog nagradu za najbolji film festivala u NJujorku (više OVDE), kao i najbolji dokumentarac na filmskom festivalu u Arizoni.
Kako ste počeli da snimate film o srpskom snajperu u Donjeckoj Narodnoj Republici?
U jeku konflikta u Ukrajini 2015. godine, završavala sam filmsku školu i tražila priču za svoj diplomski film. Donbas je bio u centru tenzija između SAD i Rusije, dve zemlje u kojima sam odrasla, i prirodno, bila sam zainteresovana za to što se događa. Da bih dobila priču, prvo sam otišla u zapadnu Ukrajinu, stranu koju podržava NATO i SAD. Onda sam otišla na istok Ukrajine, koju podržava Rusija. Tada sam upoznala Dekija i odmah bila zaintrigirana njegovom pričom i radoznala zašto je napustio Srbiju da se priključi pro-ruskim pobunjenicima. Isprva, Deki nije hteo da radi sa mnom. Bio je ubeđen da sam američki špijun i bilo je potrebno dosta vremena da zadobijem njegovo poverenje.
Preko dve godine sam putovala između NJujorka i DNR. Živeći u vojnoj bazi sa pobunjenicima na kraju sam dobila pristup prvoj liniji fronta. Radila sam sa jednim snimateljem ili snimala sama. Moj cilj je bio da se uklopim sa vojnicima da bih uhvatila pravu realnost konflikta.
Na setu ste bili u prvim linijama fronta, rizikovali svoj život. Berić je čak ranjen tokom snimanja. Da li je ikada bilo trenutka kada ste razmišljali da prestanete sa snimanjem zbog opasnosti?
Deki me je uvek vodio na mesta na frontu gde je rizik bio podnošljiv, iako sam uvek tražila da idemo na rizičnija mesta da bih dobila bolje snimke. Verovala sam mu i pratila njegova uputstva. Kad bi rekao "trči" ja bih trčala, kada bi rekao da se sagnem ja bih uradila tako. To je bio jedini način da ostanem živa. Na neki način razvili smo međusobno poverenje: on mi je poverio svoj život i ja njemu moj.
Dejan Berić je prikazivan kao terorista u ukrajinskim i zapadnim medijima, ali u vašem filmu vidimo emotivnog i iskrenog čoveka koji otvoreno govori o svojim osećanjima, porodici, ratu. Da li se plašite da će film biti optužen za propagandu DNR?
Sigurna sam da mnogi na Zapadu vide film kao rusku ili propagandu DNR i ne žele da ga gledaju. Ali za one koji su videli film postalo je jasno da nisam imala nameru da bilo kome ispiram mozak. Moj film je o čoveku, ne o politici.
Da li ste iznenađeni uspehom filma?
Vrlo sam iznenađena njegovim uspehom u SAD. Mislila sam da će Evropa biti mnogo otvorenija. Ipak, u SAD je prikazan na 12 festivala, osvojio nekoliko nagrada. A u Evropi je samo jedan festival prihvatio film.
Šta kažu Amerikanci koji su ga videli, da li je promenio njihov pogled na rat u Donbasu?
U SAD su kritike odlične! Amerikanci vole ovaj film. Shvataju ga kao priču čoveka koji ima misiju u životu. Iako vide Dekija kao teroristu, razumeju zašto radi to što radi.
Kako je moguće da film još uvek nije prikazan u Srbiji?
Volela bih da prikažem film u Srbiji, ali nije bilo nikakvih ponuda za distribuciju. Film nije napravila velika holivudska produkcija sa vezama preko celog sveta. Ja sam ga producirala nezavisno. Zato je teško naći ljude u Srbiji koji bi pomogli da se prikaže. Ako znate nekoga, uputite ga na mene.
Kada će srpska publika moći da vidi "Rat snajperista"?
Film je dostupan na onlajn platformama Gugl Plej i Vimeo od 26. juna.
Šta vam je bio glavni cilj kada ste pravili ovaj film?
Pravljenje ovog filma bio je izazov u pogledu objektivnosti. Moj glavni cilj bio je da ga prikažem u Rusiji i SAD. Da bih to postigla, morala sam da napravim ovaj film politički neutralnim i prikažem priču iz Dekijevog ugla. Takođe sam morala da se odvojim od karaktera i igram ulogu američkog novinara koji postavlja provokativna pitanja. Za sada je film dobro prihvaćen u obe zemlje i to je, po mom mišljenju, moj najveći uspeh.
O premijeri filma "Rat snajperista" u NJujorku čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
