Piše: Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Pre trideset godina smo kao društvo u proseku bili desetak godina mlađi, natalitet nam je bio značajno veći, industrija nam je radila u tri smene, a stopa zaposlenosti bila je neuporedivo veća u odnosu na danas. Takođe, u tom periodu smo imali dosta veći broj stvarno obrazovanog sveta u rukovodećim organima, a nivo opšte kulture i javnog morala neuporediv sa današnjim. U takvoj atmosferi u kojoj prosečan čovek nije brinuo za dnevnu egzistenciju nije bilo neopravdano pokušati brzo rešavanje kosovskog problema i u tom smislu nije bilo rđavo pozvati narod da se neposredno uključi u taj proces. „Događanje naroda“ tada je bio i izraz svojevrsnih demokratskih procesa nalik na dešavanja u Poljskoj ili kasnije u Čehoslovačkoj. Nažalost, ceo taj poduhvat se makar u odnosu na Kosovo i Metohiju nije završio dobro po nas Srbe i danas smo došli pred novu odluku.
Sada pak, za razliku od vremena pre tri decenije poziv na brzo rešavanje kosovskog problema nije poziv na pobedu, naprotiv to je poziv da se narod suoči „sa bolnim rešenjem“ što je floskula vlasti kojom se maskira reč poraz. Ovaj poziv se ima u narodu i državi iznurenim ratovima, sankcijama, pljačkaškom privatizacijom. Novu olako obećanu brzinu u rešavanju problema Kosova i Metohije imamo u momentu kada je slika prosečnog Srbina takva da je to čovek uplašen za svoju egzistenciju, da ga je sramota od slavnih predaka i da nema autoritet nad potomcima.
Mišljenja sam kako niko nema prava da ovakvog čoveka dovede u poziciju da na bilo kakvom referendumu ili izborima odlučuje između priče o dnevnoj egzistenciji i Kosovu, jer lomovi koji bi se mogli desiti u takvoj odluci mogu biti fatalni. Vlast ukoliko misli o ljudima mora da referendumsko izjašnjavanje organizuje tako da pitanje i sam proces budu takvi da u sebi nose duh novog „događanja naroda“ i homogenizacije oko neke nacionalne pobede. U tom smislu je dobar primer referenduma iz 1998. godine u kome se građani nisu izjašnjavali između boljeg života i Kosova negoli o nečemu što je elementarna pristojnost u suverenim državama, a to je da se ne dozvoljava da se stranci mešaju u unutrašnja pitanja jedne nezavisne države. Danas bi to pitanje moglo da bude: „Da li ste za to da se pregovori oko Kosova i Metohije vrate pod okrilje Ujedinjenih nacija?“, ovako postavljeno pitanje i izvesno plebiscitarna podrška bi homogenizovala narod i dala bi manevarski prostor da Srbija traži, a uveren sam i dobije širu i pravedniju platformu za pregovore od onoga što se danas ima u okviru EU. Takođe, ovakvo pitanje ne bi bilo u suprotnosti sa Ustavom i Rezolucijom 1244, što je jako važno imajući u vidu da oba ta dokumenta štite suverenitet Srbije i predstavljaju potpisane i pečatirane tapije. Uverenja sam kako će u budućnosti tapije imati mnogo veću vrednost od logike „čije ovce tog i brdo“ jer sama Evropa suočena sa milionima migranata teško da će još dugo podržavati logiku da se naseljavanjem nekog regiona stiče pravo da se taj region prisvoji.
Ukoliko pak vlast odluči da na vanredne izbore ili referendum stavlja pitanje koje zadire u teritorijalnu celovitost Srbije, to bi onda bio presedan kakav se ne pamti. Zamislite tu situaciju u kojoj se takmiči vlast (i verujem jedan deo opozicije) koja će narodu objašnjavati da je zbog egzistencije važno pristati da Kosovo dobije stolicu u UN i nas drugih koji ćemo istom tom narodu objašnjavati kako je zbog nacionalnog dostojanstva i slike koju će o nama imati potomci bitno ne pristati na tako nešto?! Zamislite lomove u glavama i srcima ljudi koji bi se odlučivali između dnevne egzistencije i pretpostavke budućnosti u kojima nas se deca i unuci stide pitajući nas gde su Dečani i Gračanica?! Zamislite i dan posle bez obzira kako bi se to izjašnjavanje završilo?! Kako bi izgledao taj dan posle i susret „nas“ i „njih“ i da li bi od tog dana više postojalo srpstvo i Srbija?!
Nema lakog i brzog rešenja za Kosovo i Metohiju, niti ga je bilo 1389. niti 1989. niti ga može biti 2019. Nama je potrebno novo događanje naroda samo sada bez olako obećane brzine. Eto, na Vidovdan rekoh i spasih dušu.
Kako je istoričar Miloš Ković isprozivao Aleksandra Vučića i SNS pogledajte OVDE.
