Piše: Miša Đurković
Želim da vam se zahvalim za čast i privilegiju da vam se danas obratim na vašem tradicionalnom skupu. Počeću od ovog svetog i mučeničkog mesta na kome se danas nalazimo.
Manastir Krušedol je uprkos brojnim mukama, razaranjima, paljenjima i poharama preživeo svojih prvih petsto godina, te i danas sija svojom lepotom, dostojanstvom i istorijom. U njemu su sahranjeni brojni srpski vladari, crkveni velikodostojnici i drugi veliki ljudi koji su se kao i naš narod kroz istoriju stalno nalazili u seobama i borbama.
I Krušedol je, kao i vi, dugo bio prečanin i krajišnik da bi tek kad je napunio 400 godina postao deo svoje majke Srbije. Iz toga treba naučiti da su i vekovi poput trena, i da ako budemo dostojni i ako Gospod da, dočekaćemo da i drugi prečanski i krajiški krajevi takođe budu deo jedne naše srpske države.
Ove godine, braćo i sestre, obeležavamo razne godišnjice. Mnogo će se pričati o Prvom decembru i stvaranju jedne mnogonacionalne tvorevine koja nama kao narodu nije mnogo dobra donela. Štaviše, kako jedan moj prijatelj reče, kad kažu Jugoslavija ja prvo pomislim na Jasenovac.
No Srbi ove godine imaju veliku i važniju godišnjicu koja će se proslaviti 25. novembra. Tada se navršava sto godina od kada je na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i drugih Slovena doneta odluka o prisajedinjenju Vojvodine Srbiji. Tada je i Krušedol postao deo Srbije i taj datum nema nikakve veze sa 1. decembrom i formiranjem Jugoslavije.
Nažalost, zbog interesa evropske geopolitike Srbi su 1918. uterani u zajednicu sa brojnim narodima koji tu zajednicu nisu želeli. U tom preduzeću Srbi su jedini počeli da gube svoj identitet i da ga menjaju nekim novim nadnacionalnim, jugoslovenskim da ne kažem evropskim.
Kad su se geopolitičke okolnosti promenile, i kad nova konstelacija sila više nije imala potrebe za tom državom, ona je preko noći ukinuta. Srbi su se našli ostavljeni, zbunjeni, izdani, prinuđeni da ponovo teškom mukom otkrivaju svoje nasleđe, probleme i zaveštanja.
Danas, osim u Srbiji i Republici Srpskoj, Srbi žive raštrkani u nizu okolnih državica, često u svojevrsnom aparthejdu bez osnovnih prava, stalno izloženi verskoj i etničkoj asimilaciji i pritisku da nestanu.
Iz toga smo naučili da za nas pravde ima samo tamo gde nam je oružje jako i gde sami možemo da je zadobijemo. Tamo gde nismo imali snage da oružjem odbranimo kuće - više nas nema. Zato ću ja danas, braćo i sestre, govoriti o oružju i vojsci.
Kada sam u februaru boravio u Banja Luci da bih održao Sretenjsku besedu, imao sam priliku da obiđem nekoliko za nas svetih mesta. Najpre sam obišao selo Drakulići u kome su ustaše za samo jedan dan 7. februara 1942. godine isključivo hladnim oružjem pobile skoro 2700 ljudi. Imenom je u crkvi popisano 2317 njih. Obišao sam i školu u kojoj je istog dana fra Filipović, ili fra Sotona, sa svojim saradnicima preklao Radojku i još 51 srpsko dete izvedeno sa časa.
Tako je prolazio moj narod kad nije imao svoju državu i snagu da se odbrani.
Zatim sam obišao drugo sveto mesto, spomen sobu Vojske Republike Srpske koja se nalazi u kasarni „Kozara“. Na lepo postavljenoj izložbi posetilac može da vidi ceo ratni put Vojske RS, njene uniforme, insignije, sve generale, ratne trofeje i ratne barjake svih jedinica. No na zidu stoji preko 22000 imena poginulih koji su svoje kosti ugradili u temelje Srpske. Zahvaljujući njima i činjenici da je moj narod tamo imao oružja i snage da se odbrani, njihovi potomci žive slobodno, zovu se Srbi i mogu slobodno da kažu ko su i šta su.
Da narod nije ustao i da nije uspeo da se odbrani - danas Srba na prostorima Bosne i Hercegovine više ne bi bilo.
Godine 2006, suprotno odredbama Dejtonskog sporazuma, Vojska RS je ukinuta. No ne samo da je ostalo sećanje na nju i njen časni ratni put, već su srpski oficiri i vojnici i sada aktivni u jedinicama zajedničkih borbenih formacija, sa visokom svešću o tome odakle potiču i šta bi u eventualnim sukobima bio njihov zadatak.
Još važnije, u ličnom posedu kod Srba u Srpskoj nalazi se i dalje više nego dovoljno oružja da se za ne daj Bože zaštiti i svoja kuća i cela Srpska.
Vojska Republike Srbije, iako Srbija nije - bar nominalno - pod stranim protektoratom, već dugo je pod nadzorom stranih sila koje su pre dve decenije bombardovale našu državu. Pod njihovim pritiskom i nagovorom pre sedam godina nažalost ukinuto je redovno služenje vojnog roka.
To je jedan od najjačih dugoročnih udara na našu tradiciju, moral i borbenu spremnost. Već je sedam generacija prvopozivaca ispušteno, ostali su bez osnovne vojničke obuke i potrebnog znanja da štite svoju zemlju.
Srbija i dalje ima ozbiljnu oficirsku tradiciju, dobre oficirske škole i komandni kadar, ali brojno stanje vojske je svedeno na nedopustivo mali broj ljudstva, uglavnom sastavljenog od plaćenih vojnika.
Srbija je napustila svoju svetlu tradiciju naoružanog naroda koji brani svoju kuću i zemlju. Ovo je, draga braćo i sestre, jedan od prvih zadataka: da nateramo naše političare da shvate kako je povratak obaveznog služenja vojnog roka jedan od prioriteta.
Srbija nije Novi Zeland niti Portugalija već je zemlja koja se kao što smo videli 2015. i dalje nalazi u centru svih ključnih dešavanja, na razmeći civilizacija i sukoba velikih sila, u okruženju koje joj tradicionalno nimalo nije naklonjeno. Stranci ponovo pokreću inicijative da mobilišu i protiv nas ujedine naše komšije.
Ova naša zalaganja stigla su do medija, ali i do ljudi koji su u poziciji da o tome odlučuju. Novost je da se počelo sa izradom proračuna o tome koliko bi ceo proces koštao, kako da se obnove rasprodati kapaciteti za smeštaj i obuku, u kojoj formi i na koliko dugo da se makar krene sa delimičnom obukom itd.
Za nauk treba da nam bude to što je nekoliko zemalja u Evropi poput Austrije nedavno obnovilo služenje redovnog vojnog roka.
Drugi važan segment je održavanje kulture naoružanja.
Prošle godine su objavljeni podaci po kojima su Srbi posle Amerikanaca najbolje naoružan narod po glavi stanovnika u svetu. Procene nisu pouzdane, ali brojke se kreću od milion i po do čak tri miliona komada ličnog, trofejnog i drugog oružja. Ovo je, braćo jedna, od stvari koja treba da nas raduje i koju moramo da branimo po svaku cenu. Naime, opet pod uticajem stranaca, i naši organi su počeli da podižu poreze, ali i da uvode restriktivniju politiku posedovanja oružja. Na primer: ko ne dobije dozvolu za novi komad mora automatski da vrati i stari itd.
Ovo mora da se prekine i zaustavi. Stranci imaju jasan zadatak da nakon sakaćenja vojske krenu da nas i privatno razoružavaju. To ne smemo da dozvolimo.
Iako se danas ne puca na Balkanu, mi kao narod moramo da shvatimo da se stalno nalazimo u raznim oblicima rata.
Protiv srpskog naroda se vode razni oblici specijalnog rata koji idu za tim da nam razore porodicu, da smanje broj rođenih, da podstaknu iseljavanje omladine, da nam promene identitet, da nas odviknu od ćirilice, da nas ubede kako smo mi genocidni narod itd.
U Srbiji oko osamdeset posto tržišta udžbenika drže nemačke, slovenačke i hrvatske firme, koje spremaju i prave udžbenike iz kojih se naša deca vaspitavaju.
Postoje stalni pritisci da se uvode novi udžbenici u kojima se broj poginulih u Jasenovcu smanjuje na 60 000, Oluja tumači kao redarstvena akcija, a Srebrenica ističe kao genocid.
Takozvana saradnja sa Haškim tribunalom podrazumeva i uvođenje njegovih presuda u naš obrazovni sistem, što znači da deca treba da uče kako je Srebrenica genocid, kao što se traži da svako osporavanje takve kvalifikacije Srebrenice bude krivično delo negiranja genocida.
Braćo i sestre, ovaj identitetski rat je danas najvažniji rat u koji smo uključeni. On se vodi na svim frontovima, od kuće, preko crkve, do škole, medija, radnog mesta. Ako u njemu pokleknemo i izgubimo, naša deca više neće biti ponosni Srbi već mali janjičari naučeni da mrze svoj narod i svoju istoriju, da se ponovo odriču Srpstva u ime nekakvog evropejstva kao juče jugoslovenstva.
No moramo da znamo da i stvarni oružani ratovi nisu isključeni. Oni su uvek na ovim prostorima izbijali kad bi velikim silama to bilo potrebno.
Englezi i Amerikanci jako dobro znaju da se Evropa najlakše destabilizuje i pali preko Balkana, gde je uvek lako izazvati oružani sukob. Ako im to ponovo bude trebalo - neće oklevati. NJihovi štićenici su više puta u poslednje vreme pretili etničkim čišćenjem Srba sa severa Kosmeta, i presecanjem Republike Srpske na koridoru.
Stoga, braćo i sestre, što bi rekao onaj hohštapler čiji se lažni rođendan slavio na jučerašnji dan, «Živimo kao da će sto godina biti mir, a spremajmo se kao da će sutra biti rat». Trudimo se da najpre budemo dobri ljudi i hrišćani svetosavci posvećeni svojoj porodici, poslu, zajednici, konačno svojoj državi i narodu.
Rađajmo decu. Čuvajmo svoje nasleđe, sećanje na svoju istoriju, svoj rodni kraj, i poreklo i učimo decu da vole svoje, ali i da budu spremni da to i brane.
Založimo se za obnovu redovnog služenja vojnog roka u Srbiji i za obnovu oružanih formacija Republike Srpske, kako bismo, za ne daj bože, bili spremni.
Čuvajmo svoje oružje i budimo spremni da ga upotrebimo.
Posle jugoslovenske zablude, srpski narod se vraća sebi sa obnovljenim ciljem koji su Karađorđe i Obrenovići postavili još pre 200 godina: srpske zemlje oslobođene i ujedinjene.
Šta kaže Dodik o BiH. Kosovu i promeni granica na Balkanu pročitajte OVDE.
Izvor: Fakti.org
