Piše: Jovo Vukelić
Cipras je usred Londona 27. juna naglasio: „To je za nas pitanje od najvećeg značaja. Mermer Partenona (Akropolja) pripada svetskom kulturnom nasleđu, ali je njegovo jedino prirodno mesto – sam Partenon. Jer, to je mesto gde su skulpture nastale i gde su bile.“
Da odmah objasnimo: Tomas Brus, sedmi grof od Eldžina (1766 – 1841), inače ambasador V. Britanije u Carigradu (Turska) je celu deceniju (od 1802. do 1812) krao iz Grčke basnoslovno vredne umetnine iz prestonice Atine, sa Akropolja (Partenona) i odvozio brodovima u London. Za takav kulturni zločin, zločin protiv čovečnosti nije imao nikakvu dozvolu ni saglasnost nijednog Grka. Takvih dokaza nema!
A ni od Turaka, koji su tada vladali Grčkom.
Treba naglasiti da država Grčka i grčki državnici i zvaničnici već decenijama traže da im Perfidni Albion vrati oteto nacionalno kulturno blago, ali se vlasti Britanije oglušuju o te zahteve bez valjanih argumenata. Kao što su to uradile 2004/2005 uoči Olimpijskih igara u Atini. Britanci tvrde da su grčko nacionalno blago stekli na pravan i legalan način.
Da li će se i ovog puta oglušiti o zahtev Ciprasa?
Mnoge zemlje sveta se zgražaju ovakvim ponašanjem Britanije, koja krši sva osnovna prava jedne države ili zemlje na sopstvenu imovinu i njeno posedovanje i raspolaganje. Nasuprot Rezoluciji UN iz 2015.
Tomas Brus pokrao simbole helenske, evropske i svetske civilizacije.
Tomas Brus, navodni ljubitelj umetnosti je pod izgovorom brige o čuvanju kulturnog blaga angažovao kamenoresce iz susednih zemalja i krenuo da reže, seče, unakažuje najlepše i najvrednije bareljefe i frizove sa Akropolja, sa zgrade Partenona i to najčuvenijeg vajara Stare Grčke genijalnog Fidije!
Taj kulturni zlikovac (još ga je slavni DŽordž Gordon Bajron u jednoj svojoj pesmi ovekovečio kao odvratnog vandala) činio je to čak desetak godina i odneo je brodovima veliki deo friza dužine čak 80 metara.
Mermerne gromade činele su friz, metope i statue sa zabata Partenona, i kamenih reljefa iz atinskog hrama Nike Apteros.
Odnošenje oko polovine friza, metopa i skuptura sa zabata je bila suluda odluka koju je na licu mesta doneo Eldžin i neki njegov diletant, kapelan Filip Hant, koji je privremeno bio i Eldžinov sekretar tj. zastupnik u Atini. Ova dva grabežljiva i beskrupulozna otimača, uz to velike neznalice su nestručno pakovali ove kamene blokove u drvene sanduke pa su ih često oštećivali. Amateri u umetnosti, a eksperti u krađi pakovali su grčke umetničke svetinje u obične drvene sanduke, transportovali ih do luke Pirej, i odatle brodovima ka engleskim lukama. Samo poremećenim umovima to je moglo da padne na pamet!
Na kraju, kao da su se i grčki antički Bogovi naljutili na britanske divljake i lopove pa su im brod pun ukradenih umetničkih statua i bareljefa potopili. Užasna šteta je tada dodatno pričinjena. Ali, lopovima to ništa nije smetalo. Nastavili su svoju bezumnu, vandalsku, necivilizovanu krađu i krenuli da vade pokradeno blago sa dna grčkog mora. I dodatno ga oštećuju i uništavaju!
Britanski muzej nastao na pljački umetničkih dela iz sveta
Tako je uglavnom pljačkom i krađom umetničkog blaga koje su u kontinuitetu vršili visoki britanski zvaničnici, ambasadori, navodni istraživači, arheolozi, guverneri, vicekraljevi u Indiji, ministri… nastajao deo po deo sadašnjeg Britanskog muzeja. Tako da je taj Muzej čuven najviše po otetim, ukradenim umetničkim delima iz celog sveta.
Egipatska zbirka je pokradena, Grčka isto, kao i Rimska, da ne nabrajamo dalje. Nema relevatnih dokaza da su Britanci dela kupovali, a više je nego jasno da je u ono vreme vladao princip jačeg koji je Britanija koristila u svim oblastima života, pa je shodno svojoj opštoj praksi i umetnička dela širom sveta otimala.
Kako je 2009. godine pisala „Politika“ (sa izložbe „Ukradena istorija”, u Helenskom fondu za kulturu u Beogradu) najpoznatiji slučaj je neovlašćeno prenošenje delova Partenona u Veliku Britaniju, koje je 1801. godine i kasnije organizovao lord Eldžin:
„To je slikovit primer prakse koju danas zovemo krađa (ili lepše rečeno izmeštanje umetničkih dela iz zemlje porekla) a koja postoji odavno, još iz vremena velikih kolonijalnih sila. Međutim, iako je još 1970. Unesko usvojio „Konvenciju o merama zabrane i sprečavanja nezakonitog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara”, ratifikovanu u 109 zemalja sveta, pljačka se nesmanjenom žestinom i dalje događa na prostorima Iraka, Kambodže, Grčke, Kipra, Italije, Turske“…
Nikos Cicimelis, savetnik za kulturu u Helenskom fondu, ističe: „Većina antikviteta na tržištu umetničkih dela nezakonito je iskopana i prokrijumčarena iz matičnih zemalja. Svaki antikvitet je istovremeno istorijsko svedočanstvo i njegovim izmeštanjem iz konteksta svi smo na gubitku jer nikada nećemo saznati njegovo pravo poreklo, namenu i istorijsku podlogu neophodnu za dalje tumačenje. I ne samo to, na taj način nestaje naše istorijsko pamćenje, nema samospoznaje, nema znanja o tome ko smo i odakle potičemo.“
Cilj ove važne izložbe priređene širom evropskih prestonica bio je da se preispituje uloga velikih muzeja širom sveta u protoku ukradenih antikviteta kroz umetnički prostor. Iako su veliki muzeji naširoko kritikovani zbog prisvajanja tuđeg blaga, nova pljačkanja u Africi, Aziji i Latinskoj Americi postala su sve razornija zbog rasta cena na tržištu umetničkih predmeta.
Etika muzeja na Zapadu tema je koja je trenutno veoma aktuelna jer se, u mnogim slučajevima, upravo muzeji nalaze na kraju lanca nezakonite trgovine umetničkim delima, što samu njihovu delatnost stavlja pod znak pitanja. Podsećamo, veliki muzeji, posebno Britanski nastali su na otimanju, pljački vrednih kulturnih i umetničkih dela iz drugih zemalja.
Zahtev sve većeg broja zemalja glasi: Englezi vratite oteto!
Iste 2009. godine u Atini je otvoren veličanstveni Muzej antičke umetnosti (naravno veliki deo zbirke nedostaje.
Grci su priredili veliku svetkovinu, kakve dugo nije bilo u grčkoj metropoli, tom rodnom mestu evropske umetnosti, demokratije i mudrosti. Otvoren je novi muzej antičke umetnosti na Akropolisu, jedan od najlepših u Evropi. Desetine evropskih predsednika i premijera, kulturna elita „starog kontinenta“ okupila se na slavlju koje je zajedničko, evropsko (samo Britanaca nije bilo!).
Supermoderna zgrada koštala je 130 miliona evra. A u njoj, na zidovima, u eksponatima, svuda opomena i zahtev britanskoj kraljici i vladi u Londonu da se odneto vrati.
O tome iz Atine piše Milan Lazarević i ističe: „Zamislite da niste bili u kući kad je pukla cev i nastala poplava, nanevši velike štete. Komšija, da bi spasao neke vredne stvari, koje su mu se sviđale, odnese to kod sebe da pričuva. Vi se vratite, tražite te stvari natrag, on vas najpre ignoriše, pa onda ucenjuje kao što već bogatiji i jači umeju. I onda, kada posle mnogo godina uspete da uspostavite nekakvu ravnopravnost i kada bi pravo i pravda trebalo da konačno pobede, moćni sused se seti da su te stvari već toliko dugo kod njega da nema smisla vraćati ih natrag! A i pokazalo se, uostalom, da vi sasvim dobro možete bez njih… I tako dalje, i tako odneto postane – definitivno ukradeno i oteto. Upravo to se dogodilo Grcima s Britancima koji su im odneli iz Atine veliki deo nacionalnog, kulturnog blaga“.
Tadašnji grčki ministar kulture Antonis Samaras je, otvarajući muzej, apelovao: „Otimanje ovih dela je ne samo zločin protiv Grka nego i protiv celog čovečanstva, uključujući i Engleze. Na ovaj istorijski dan pozivamo celi svet: pomozite nam da dobijemo natrag mramorno blago kome je ovde mesto. Jedno od objašnjenja zašto nam ne vraćaju statue bilo je da nemamo adekvatan prostor u kome bi ih smestili. Od danas ni to objašnjenje više ne važi“.
Dimitrios Pandermalis, direktor muzeja je komentarisao: „Sada se može videti koliko je varvarski bio taj čin, pola su ukrali i veliki deo uništili“.
Britanci: statuama je kod nas dobro
A Britanci, oni i tada, kao i dva prethodna veka, ističu da ništa neće vratiti…
Britanski muzej je zvanično saopštio „da je statuama kod njih dobro i da ih tu posetioci mogu sagledati u kontekstu drugih eksponata iz celog sveta. I da zato nema smisla vraćati natrag te kipove koji su kod njih toliko dugo… Da dodamo: A to što su u Grčkoj bile dve hiljade godina, od nastanka Fidijinog remek dela, to nije važno. Možda je za Britance njihovih dvesta godina duže od 2.000 grčkih godina. Možda!?
Grke posebno ljuti i raniji predlog Britanskog muzeja da im statue privremeno vrati, a da se Grčka odrekne prava na njih i prizna da sada pripadaju Britaniji.
Zanimljiv je detalj koji novinar Zvonko Šimunec otkriva 2012. u „Večernjim novostima“: „ Obeležen kao „antički varvarin“ lord Eldžin biva utamničen u Francuskoj, a po povratku na Ostrvo čitavu deceniju se pogađa sa vladom, čiji je ambasador bio, iskamčivši na kraju bednih 35.000 funti za blago neprocenjive vrednosti (za toliko novca je prodao Britanskom muzeju ukradena umetnička dela). Samo finale navodne „civilizacijske misije“, srozano na manir pijačnog pogađanja, najbolje karakteriše istinske Eldžinove motive. Najnovija „londonska bomba“ glasi: „Fidijino delo pripada celom svetu, pa nema značaja gde se nalazi!“
Britanski stav je u suprotnosti sa Deklaracijama Evropskog parlamenta i Generalne skupštine UN o povratku i restituciji kulturne baštine u zemlje nastanka. Englezi se, tipično za njih, i dalje prave Englezi.
Merkuri: Kada se friz vrati u Grčku ja ću se ponovo roditi
Grci strpljivo čekaju da im se vrati blago, za koje je čuvena Melina Merkuri, pred smrt rekla: „Ono čini našu suštinu, naš ponos, temelj našeg helenizma – kada se vrati u Grčku, ja ću se ponovo roditi“.
U centralnoj galeriji Akropoljskog muzeja, površine 3.200 kvadratnih metara, visokoj 7,5 m, dominiraju rekonstruisan Fidijin friz, metope i skulpture sa Partenona. Originalni friz, koji prikazuje svečanu povorku velike Panatineje, najveće svetkovine u čast zaštitnice grada, boginje Atine, bio je sačinjen od 115 blokova, dug 160 metara i visok nešto više od jednog metra.
Eldžin je, da ponovimo, oteo pola tog jedinstvenog friza i deo oštetio.
Šta se nalazi na otetim mermernim pločama?
Fidija je sa učenicima isklesao 378 ljudskih figura, više od 200 životinja, uglavnom konja u pokretu i upregnutih u kočije. Pored takoreći kompletne žrtvene ceremonije, ritualnih darivanja poklona boginji Atini, sa leve i desne strane prikazano je i 12 bogova sa Olimpa.
Grci su namerno drugim tonom osenčili prilikom rekonstrukcije ono što je ukradeno. Uočljiva je razlika između belih gipsanih površina, koje nedostaju, i tamnijih nijansi originalnog mermera autentičnih blokova sa Partenona.
Od sačuvanih blokova 50 metara je u muzeju, oko 80 metara u Londonu, jedan blok se nalazi u Luvru.
A neki fragmenti sa Partenona su bili u muzejima u Palermu, Vatikanu, Beču i Minhenu, ali su vraćeni Grčkoj.
Zanimljiv je i tužan detalj da ima fragmenata gde je telo konja u Atini, a glava u Londonu, ili su gornji delovi skulptura tu gde pripadaju, a donji tamo gde nikako ne bi trebalo da budu.
Pitanje vraćanja otetog ne zastareva
Čak i jedan engleski putnik Federik Daglas, koji je 1813. godine video u Atini Eldžinov zločin na delu „čudio se bestidnosti te ruke koja se usudila da skloni atinske skulpture skinute sa Partnenona koje je Fidija postavio pod Periklovim nadzorom“.
Nestručna demontaža friza (bareljefa) sa Partenona na Akropolju smatra se najvećim aktom vandalizma ocenjuje dr Renata Samardžić i s pravom daje ironičan, sarkastičan naslov svom naučnom radu „Šta je civilizacija učinila varvarstvu“.
Da osorna i prepotentna Britanija vrati ukradeno blago nije pomogla ni Rezolucija UN o povratku kulturnih dobara u zemlje porekla (iz 2015.), doneta na predlog Grčke.
Svoj glas protiv ovog divljaštva Britanca Eldžina digao je i pisac Viktor Igo u svom eseju „Rat rušiteljima“ iz 1832. godine.
O tome dr Samardžić kaže: „Prenošenje partenonskih skulptura u Englesku uzdrmalo je identitet kulturne tradicije grčkog naroda, pošto je reč o simbolu helenske, evropske i svetske civilizacije. Prema ekspresiji Viktora Igoa, Eldžinovo ime tu kob da i dalje podseća na Partneon“.
Da zaključimo: ukupno je Grcima ostala jedva polovina umetničkog blaga iz Partenona. Pitanje vraćanja ne zastareva ni posle dva veka od drske pljačke.
Ostaje za sav civilizovan svet ključno pitanje: Da li će 80 metara Fidijinog friza i 19 skulptura ikada stići na Akropolj, da li će britanski varvari vratiti ono što je tuđe, što nije njihovo?
Ceo ovaj slučaj je reprezentivan primer na kojem se vidi razmera bahatosti Engleza. I pored toga što je Grčka u NATO, EU, što pripada nekom savezničkom miljeu, Englezi je smatraju svojim legitimnim plenom i tako se ponašaju prema Grčkoj i Grcima sve vreme.
I danas i pre 200 godina, a što je najgore - tako nameravaju i da se prema svima ponašaju i ubuduće.
Osim pitanja koja su u ovom tekstu otvorena, otvara se još jedno, suštinsko pitanje – dokle će svet trpeti tiraniju Engleza?!
Izvor: fakti.org
