Srbija - istorijski prijatelj, sused i nekadašnji saveznik Rumuna i Rumunije - životno je zainteresovana za geopolitičku stabilnost te ogromne teritorije sa kojom deli rečnu i kopnenu granicu.

Ujedinjuju nas i zajednički interes u miroljubivom rešavanju pitanja manjina: statusa autohtonih Vlaha i Cincara u Srbiji, etničkih Rumuna u Vojvodini i serbske manjine u Rumuniji.

Ali, da bismo nepristrasno sagledali i doneli istorijski pravedan sud o gore navedenoj etničkoj zavrzlami, moramo se vratiti u dalju i bližu prošlost, ukazuje Srđan Novaković na početku svog rada o Srbima, Vlasima i Rumuniji od Vladislava do Nikole, koji je objavljen u Zbornik „Anatomija rumunske politike”.

U radu je, između ostalog, ukazao da se u tumačenju i oblikovanju srpsko-rumunskih sadašnjih i budućih odnosa mora povesti računa o više događaja i ličnosti, odnosno procesa koji su deo prave, a ne izmišljene i falsifikovane istorije.

Piše: Srđan Novaković

Pođimo od 1948, pravih razloga jugoslovenske „izdaje“ ruskog bloka i geopolitičke slike posle Drugog svetskog rata.

Razlog nije bio ideološki, vezan za „kult ličnosti“ Staljina, već je Srbija bila još previše industrijski, demografski i geopolitički jaka - najviše zbog jakog istorijsko-kulturnog nasleđa i veza sa ruskim i slovenskim ćiriličnim svetom. Zato su ubrzano stvarane veštačke nacije i parčan serbski duhovni prostor: pretvaranjem Stare Srbije (Maćedonije) u čokalijski bugaraško-arbanaški vilajet novojezika, Bosne u latinizovani „socijalistički“ sandžak i Crne Gore u rasrbljenu udbašku enklavu. Najšira „autonomija“ (sa pravom veta u odnosu na užu Srbiju!) za Vojvodinu i arbanašenje Kosmeta biće ozvaničena Ustavom iz 1974.

Nezavisne „raspuštenice“ Kraljevine SHS - Hrvatska i Slovenija - značajno su proširene. Podelile su Istru, Sloveniji je pripala Bela (Serbska) Krajina a dojučerašnjoj Endehaziji potvrđuju se Slavonija, Baranja, Žumberak, Dalmacija, Lika, Banija, Kordun, Dubrovnik i sva ostrva u Jadranu. Ličnim požrtvovanjem krajiških Srba (kojima je Statuto Valahorum 1630. podario vlašku državnost u okviru Austrije), sprečava se izbijanje „socijalističke“ Novohrvatske na Zemun i pripajanje dobrog dela Srema. Međutim, Srbija je postala poprište pokolja i pogroma starosedelačkog obrazovanog sloja, od Sremskog fronta pa do masovnih grobnica „klasnih neprijatelja“ diljem svog etničkog prostora, od serbske Atine (Vojvodstva) pa do gorštačke Sparte (Svetog Save Zete i Hercegovine).

Sve strateške fabrike su preseljene u Hrvatsku i Sloveniju, a u Brozoslaviji se uvodi kroatokomunistički novogovor „svetog“ Josipa Radnika i njegovih izmećara Kardelja, Bakarića, Krajačića, Đilasa, Leke i Krcuna.

Postojali su i Staljinovi projekti stvaranja snažne balkanske konfederacije Jugoslavije, Rumunije i Bugarske, po uzoru na moćnu ČSSR (Čehoslovačku) - satelita SSSR (ćirilično-slavjanske imperije bratstva naroda).

To postaje noćna mora za one koji rade na evakuaciji i reorganizaciji najznačajnijih nacista iz Nemačke, NDH, Malorusije i Bele Rusije, Baltika i Skandinavije.

Suština nacizma je prepoznatljiva i tada i sada: rasistički rat protiv Slovena svim sredstvima i (prema svim britanskim kolonijalnim principima) zavade i najsurovije pljačke prirodnih bogatstava.

Vatikan, kum oba svetska rata u kojima je stradalo stotinak miliona Slavjana, imao je ogromne interese u svom balkanskom dvorištu. Krah fašizma i linčovanje Musolinija nisu ugrozili vekovne planove papstva za osvajanje svetske vlasti i latinizaciju preostalih slovenskih „šizmatika“ i „bizantinaca“. Paganski rimski kultovi engleskog plaćenika Dučea, itekako su pogodovali misionarskom i kolonijalnom širenju na Istok lažne papske vere u Čovekoboga jezuitskih vojski i inkvizitorskih mučitelja poput Pavelića, Stepinca, Bandere ili Kunceviča.

„Lomljenje kičme” Srbiji

Aktivira se uticaj na crvenog malteškog viteza Ambroza da se Srbiji „slomi kičma“ i onemogući pravoslavna konfederacija koja je košmar za Rim. Uz „Trumanova jaja“ i upumpavanje kredita, aktivira se krvavi golootočki cirkus Informbiroa radi odvajanja od tadašnje Rusije i njenog pogubnog upliva: ćirilice i opismenjavanja niščih, nuklearnih tehnologija i neverovatnog naučnog i tehničkog razvoja, egalitarne ekumene bratskih i slavjanskih naroda, mira i oporavka od trockističkog i nacističkog pakla.

Preko moćne unijatske pete kolone, i u Rumuniji Georgi Georgiju Deža se izaziva reakcija na „serbsku bratsku izdaju“ i zaoštrava romanizacija jezika i kulture, uz progon u stepe Baragana svih koji su se izjasnili kao Srbi. Ćirilica, kao drevno pismo kneževina Vlaške i Moldavije, od kojih je i nastala veštačka država Rumunija u drugoj polovini 19. veka, prognana je iz javnog života „Romanije“, serbski nazivi se preimenuju, serbske reči u novorumunskom postaju arhaizmi. Kao i u današnjoj Srbijici, serbski jezik i vlaško-moldavska ćirilica (slična serbskom pismu pre Vuk-Kopitarove bečke reforme) progone se u crkvene bogoslovije.

Aktivira se tobožnja ugroženost Vlaha u Jugoslaviji i forsira nasilna romanizacija i iredenta, serbska imovina u Rumuniji pleni, zatvaraju škole i čitaonice i satire starokalendarsko ćirilično slavjanstvo i pravoverje. Ipak, vlaški korpus biva najzadrtiji bastion Srbstva kao što je vlaška šubara do danas simbol hajdučkog otpora proleterskom rasrbljivanju Srbije i Jugoslavije.

„Jugoslavenska“ istorijska nauka, iz gnojiva kumrovačkih kurseva, ponavlja vatikansku mantru o tobožnjem doseljavanju Serba na „Balkan“ u sedmom veku i navodnom starosedelaštvu i tapiji Vlaha i Cincara (samo kao Rumuna, rimljana) i Ilira (čitaj Šćipetara) na protoevropskim tlu.

Samozvani mudraci SANU danas papagajski blebeću o „romanskom karakteru“ vlaškog jezika i naroda, a ne poznaju ni jednu reč drevnog ili modernog vlaškog! Međutim, još je Jovan Sterija Popović objavio članak: „Reči srpsko-slovenske u vlaškom jeziku poznate“ pobijajući etimologije tadašnjih rumunskih lingvista...

2. Nemačke kraljevske loze Rumunije, Bugarske, Grčke, Jugoslavije

Germanski jezuiti u Rimu bili su raspomamljeni i zbog Bugarske - ćirilične slavjanske države serbskog govornog područja, pod ruskim starateljstvom, geografski blizu Fanara i Carigrada. Naročito kad su Bugarska i Rumunija ostale bez „svojih“ kraljeva nemačke loze (a nisu imali ni kap bugarske ili vlaške krvi, mrzeli su narod i pravoslavnu veru i sprovodili švapsku agendu). NJihov specijalitet je bio da izazivaju rat između „untermenšen“ (podljudi) sa ove i one strane „granice“ podunavskih zemalja.

I pravoslavna Grčka je imala „svog“ švapskog kralja.

A kralj Aleksandar Karađorđević je 1922. oženio „rumunsku“ princezu Mariju fon Hoencolern Zigmaringen. NJen deda po majci bio je vojvoda od Saksen Koburg loze! Tako je već 1925. isposlovala konačnu autokefaliju „Rumunskoj Pravoslavnoj Crkvi“ na starim serbskim teritorijama, uz zaplenu imovine, prisilnu rumunizaciju i brisanje slavne serbske kulturne baštine (san još Franca Jozefa Prvog).

Nemačka kraljica i baba „prestolonaslednika“ sa Dedinja, izgleda da je zakulisno vladala prvom Jugoslavijom i već 1929. ubedila kralja Aleksandra da u SHS kraljevini Jugoslaviji ćirilicu treba ukinuti zvaničnim zakonom! Nakon nekoliko leta, kralja će crnoj zemlji predati ćirilični Bugarin Veličko Dimitrov Kerin Černozemski.

3. Unija i novi kalendar

Novostvoreni rumunski patrijarh Mirona odmah je počeo progon monaštva i sveštenstva koje se suprotstavljalo uvođenju papskog kalendara na razbojničkom „Vaseljenskom saboru“ 1923. pod dirigentskom palicom nezakonitog „patrijarha“ Meletija Metaksakisa.

Kalendarsku jeres, mitropolit Antonije (Hrapovicki) će žigosati kao „besmisleni ustupak masoneriji i papizmu“, a prihvatiće je u načelu Srpska crkva zaslugama delegata Gavrila Dožića i Milutina Milankovića.

Miron 1938. dobija zvanje premijera-regenta (častio ga je nemački kralj Karol Drugi) i pokreće najokrutniji progon svih staroveraca, a najviše Serba vlaško-besarbske krvi koje je slao u logore, strelja bogomoljce i ruši sve starokalendarske hramove, bacajući monahe u manastirske bunare! Da izbegnu smrt, monasi stare vere beže u šume, gde su im pobožni mirjani krišom donosili hranu u pećine.

Rumunija i danas ima „svog“ šokačkog predsednika - saksonca i luterana Johanisa Klausa koji traži ukidanje pravoslavne veronauke u školama i širenje gej „svadbi“.

Nemci i Vatikan su ubeđeni da će od Rumunije napraviti novu Prusku-Ponemčiju-Ukrajinu, koju će na Istoku huškati da ratuje protiv Rusa (zbog Moldavaca), a na Zapadu protiv Serba (zbog Vlaha). Ali, Moldavija (Besarabija) se vraća svojim sarabskim korenima! Uostalom, iz nje je potekao najsnažniji otpor unijaćenju putem „skjaveta“ - papine latinice za Slovene...

4. Majka Stare Evrope

Prostori Vlaške i Moldavije i istorijske serbske zemlje su najstarija civilizacija protoevropljana - starosedeoci imaju genetsku haplogrupu koju naučnici zovu Majkom Stare Evrope, kolevkom Vinče, Starčeva, Lepenskog Vira i Tripolja.

Osim neprocenjivih arheoloških nalazišta, Srbija, Vlaška i Moldavija su i svetske velesile po pitanju antropološkog nasleđa, atavističke muzike i folklora. Po prirodnom bogatstvu i zalihama nafte, gasa, pijaće vode, uglja, zlata, bakra i uranijuma su u evropskom vrhu.

Naše zemlje imaju i dužničko ropstvo: najniži dohodak po glavi stanovnika i ogroman spoljni dug, pa je po njih najopasnija namera nemačkih i belosvetskih poverilaca da lažne dugove pretvore u vlasništvo nad pobrojanim prirodnim bogatstvima pre sloma evropske (nemačke) ekonomije nenaplativih kredita.

Zato Šokci zveckaju oružjem na serbskim i ruskim granicama, naoružavajući Ukrope, Hrvate i Šiptare, a „zakuvaće“ i vlašku čorbu! A tu je NATO raketni štit u „Roumaniji“.

Valja podsetiti i da je najučestalije američko prezime Smit (Šmit), i da su anglosaksonci najčistija germanska rasa - „britanska“ kraljevska dinastija Vindzora je promenila ime tokom Prvog svetskog rata 1917, jer su oduvek bili Saksen-Koburg Gota Hanover...

5. Doba Vlada Besaraba i Nikole Čaušeskua

Širom Rumunije transnacionalne kompanije izvlače gas iz škriljaca, izazivajući pobune očajnog življa zbog zauvek zatrovane zemlje, bez pijaće vode. Prirodno, narod se nostalgično seća „diktature“ Vlaha Nikole Čaušeskog.

On se nadahnjivao vlaškim vojvodom Vladislavom Basarabom Zmajevićem. Vojvoda je odrastao u turskim mučionicama. Otac Vladislav Basarab Drak (Zmaj) ga je dao kao zalog na vernost sultanu Muratu Drugom. Vlad se posle tragične pogibije oca i brata Mirče, sa dopuštenjem sultana, 1448. vraća u Vlašku i dobija titulu kneza Vlaške pod nadimkom Drakuljea (sin Draka-zmaja, Zmajević).

Papski krstaš Janko Hunjadi ga proteruje u Moldaviju, kod ujaka Bogdana Drugog, ali se vraća na presto 1456. (pošto je odrubio glavu Vladislavu Drugom Danestiju koji je pustio da katolički Sasi bagatelno crpe rudno bogatstvo i zelenaše). Jača državu oslanjajući se na narod i ukida feudalne obaveza. Od Trgovišta pravi prestonicu vlaškog vojvodstva i osniva Bukurešt, a zemlju oporavlja.

Slama Sibinje - papske vitezove tevtonce, Sase i germanske lihvare-trgovace. Nabija na kolje par hiljada ljudi zbog zelenašenja i nepoštenog iskorišćavanja rudnog bogatstva Vlaške. Preostale švabe progoni, a Turcima ne dozvoljava prodor u Vlašku. O njegovim podvizima protiv Turaka svedoče zapisi u ćitabama o „šumi nabijenih (Turaka) na kolac“ i „Noći Strave“ kad je vlaška konjica udarila na sultanov šator da bi ga pogubila, seče nekoliko desetina hiljada Turaka, ali sultan izmiče, a sam Vladislav biva posečen.

Odrubljenu glavu Turci stavljaju u med i šalju za Stambol, gde ju je sultan redovno pokazivao kako bi odagnao strah janičarima i pašama...

Što se blagostanja tiče, u njegovo vreme poreza nije bilo, podelio je svima zemlju i prava, primio je serbske izbeglice od turskog i madžarskog zuluma, a vlaški i banatski narod i sada sa uzdahom pominje epohu Drakulja, kada se voda sa javnih česmi ispijala iz zlatnog lončića (pahar, stakan), privezanog zlatnim lancem (lanc)…

Pljačka i krađa je bila retkost - Vlad se najverovatnije nadahnuo čuvenim zakonikom cara Stefana Dušana Nemanjića.

Vlad je bio i jedan od najvećih ktitora Hilandara i Svete Gore, zajedno sa carem Dušanom Silnim i carem Ivanom Vasiljevićem „Groznim“.

Vlad je možda bio i prvi izumitelj narodne vojske, slobodnih vojnika okupljenih u četama po potrebi - što je možda pri stvaranju carske opričnine imao još jedan slavni car serbske krvi - Ivan Vasiljević Strašni, izdanak najblagorodnijih serbskih plemićkih loza Dejanovića i Jakšića (njegova baka po majci Ana Jakšić Glinska je poreklom iz Nadlaka, blizu rodnog Arada grofa Save Tekelije, doživotnog predsednika i dobrotvora Matice Serbske). I njegova kruna je bila u obliku krznene šubare sa draguljima i krstom na vrhu.

Veličina Vladislava Basaraba je uporediva sa žrtvom Miloša Obilića i nadahnjivaće kroz vekove buduće zmajeve Stevana Sinđelića i Crnog Đorđa.

 Ali vratimo se u bližu prošlost, Vladisavljevom epigonu, „zlom tiraninu“ Nikoli Čaušeskom ( uvek sa vlaškom šubarom na glavi!) koji je svoju opustošenu zemlju uzdigao na nivo samodovoljne i moćne države, sa visokom stopom naučnog i kulturnog razvoja, jakom poljoprivredom i ogromnim stočnim fondom, naftnom i gasnom industrijom (kolos Petromar sa čak sedam platformi u Crnom moru), države koja je proizvodila 120.000 automobila godišnje, izvozila savremeno naoružanje, sklapala 17.400 kamiona godišnje, štancovala tenkove i borna vozila, imala divovska brodogradilišta Galati i Kostanca (treća po obimu luka u Evropi!), fabrike traktora, avione, imala snažnu armiju i mornaricu sa 288 plovila (a sada - nijedno!), besplatno i kvalitetno školovanje i zdravstvo, jevtinoću usluga i punu zaposlenost, opasnu tajnu službu Sekuritate… Istopolni blud je kažnjavan sa jednom do pet godina robije, za puku propagandu ovakvih odnosa pretila bi kazna od jedne do pet godina kazamata.

Ovaj „zaostali tiranin“ je dalekovido 1971. posetio Kinu i Severnu Koreju i oduševio se kineskom kulturnom revolucijom i programom Kim Il Sunga koji je predviđao samodovoljnost i nezavisnost nacija - a sa osloncem na vojnu moć, toliko da je sva njegova dela dao da se prevedu na rumunski jezik.

Otplatio je sve državne dugove Zapadu marta meseca 1989. i referendumom zabranio dalje zaduživanje zemlje, odlučno odbacio Gorbačova i njegove „reforme“, te se, zajedno sa Moamerom Gadafijem i Betinom Kraksijem, zalagao za stvaranje moćne razvojne banke koja bi povoljno finansirala siromašne države.

Streljan je na papski Božić 1989. u nekadašnjoj prestonici srednjevekovne Vlaške Vladislava Basaraba Trećeg - Trgovištu.

Dan pred egzekuciju, „engleska“ kraljica Elizabeta Druga Saksen Koburg Gota Hanover (udata Batenberg) je demonstrativno vratila najznačajnije rumunsko odličje, koje joj je lično Nikola Čaušesku uručio prilikom državne posete.

Posle njegovog ubistva, spoljni dug zemlje je uzleteo do sadašnjih fantastičnih 90 (i kusur) milijardi evra, a svako nostalgično podsećanje na period Šubare iz Skorničeštija biva zakonski sankcionisano.

Ali, biće još Drakulja i Obilića“.

Rad je objavljen u zborniku „Anatomija rumunske politike”

Nebo i more Crne Gore od sada će čuvati NATO, više o tome OVDE.

Izvor: fakti.org