"Kada bi čovek živeo samo jedan dan, bilo bi dovoljno vremena da oseća krivicu kao da je iza njega već 50 godina života. Kada jedan narod postoji više od hiljadu godina, strada, ali bez prestanka ostavlja civilizacijske tragove i velikom svetu velikodušno liferuje careve, naučnike, umetnike, bankare, sportiste, biznismene, milijardere i što više to čini u njegovom završnom računu njemu ostaje sve manje. Da li je onda naše stradanje koristilo najviše drugima, a najmanje nama? Nema sumnje, jer smo pristali na to i u vlastito knjigovodstvo od velikog devetnaestog veka u dvadesetom uglavnom upisivali bankrote jedan za drugim. I što je gore od te stvarnosti, danas živimo bez svesti o tom istorijskom brodolomu. Nismo osvestili naše državne tragedije i na vlastitu istoriju škiljimo poluzatvorenim očima.
"Ako se koristimo jezikom fudbala, srpski narod je u dva svetska rata zabio spektakularne golove, a odmah iza ratova pucao sam sebi u vlastitu mrežu. Ipak, i za divno čudo, za sve to vreme nismo uspeli da uništimo tradiciju čija nas trasa vodi ka korenu našeg identiteta, Vidovdanu, i vremenima za koje smo optuženi da ih slavimo kao gubitnici, a da za mit o Kosovu nemamo dovoljno dokumenata. Danas kada obeležavamo sto godina od završetka Prvog svetskog rata, bićemo krivi pošto obeležavamo pobedu. Krivica nije bačena na naša ramena samo za daleku istoriju. Ona je večno tržište naših neprijatelja koji su do juče govorili sve najgore o Jugoslaviji, a odnedavno rado govore o regionu.
"Uprkos istini da malo ko od naših predaka u našoj novijoj istoriji nije želeo ujedinjenje Južnih Slovena u jednu državu i malo ko od nas danas nije sentimentalan prema vremenu zajedničkog života, te Jugoslavije su nastale upravo posle Prvog i Drugog svetskog rata i velikih gubitaka. Nastajanja tih Jugoslavija i iščeznuća stoje na zajedničkoj krivici, ali su, nažalost, potvrde onoga o čemu piše naš veliki istoričar Milorad Ekmečić. Nisu te Jugoslavije opstale jer su nametnute odozgo i nije njihovo rođenje proisteklo iz stvarne potrebe naroda i kultura koje su činile tu zajednicu. Da li je onda državnost koju smo uneli u dve Jugoslavije bila zamrznuta sve do raspada Titove Jugoslavije!
"U krugu koji je zatvorilo vreme kraja Prvog i kraja Drugog svetskog rata, srpski narod stoji zatvoren neraščišćenim računima dve istorijske pojave! NJihova paradoksalna povezanost stoji u osnovi podvojenosti srpskog naroda. Josip Broz, kaplar austrijske vojske, poražen je u Prvom svetskom ratu od srpske vojske gde je Draža Mihailović stajao u stroju pobednika. Na kraju Drugog rata Josip Broz je veštim kretanjem između Staljina i Čerčila, nadigrao rojalističkog pukovnika Dražu Mihailovića. Na kraju ga i pogubio, za grob mu ne znamo, a sebi obezbedio večno stanište u srcu srpske prestonice. Da li je to srpska velikodušnost, sklonost ka običajnom poimanju života, ili pristanak na krivicu koja nam je uspešno nametnuta!
"Opšte prihvaćena ideja da su ideologije prevaziđene i da svetom vlada nadideologija srpskom narodu nije dozvoljena - da se ova anahrona pojava ukine i čitav narod ratosilja nesreće nije moguće - a upravo je nameću oni koji su patentirali ideju da su fašizam i komunizam ista stvar. Pojava koja zadire duboko u suštinu čitave kulture ostala je najuspešnije primenjeni model - zavadi pa vladaj. Čak se oseti i na repertoaru naših restorana i javnih mesta gde je jedna vrsta pesama dobrodošla a druga zabranjena!
"Da li je moguće da tržište krivice tako dobro radi u slučaju našeg naroda? Koliko smo krivi prema sebi i svom nasleđu, najbolje govori i ovaj dan. Trebalo je da prođe petsto godina pa da otkrijemo zagrljaj braće Sokolović, spomenik Makariju i Mehmed-paši Sokoloviću, čija pojava stoji nasuprot tvrdnji i ideji da nema rata dok ne udari brat na brata, da stoje iznad istorije naše ljubavi prema mržnji i uništava stereotipe o nepodnošljivosti komšije prema komšiji inovercu.
"Kao u najbolja vremena i doba cara Konstantina, kada je gradio veliki grad i imao smisla za umetnike i njihov rad, tako i mi danas, zahvaljujući Miloradu Dodiku i njegovom vođenju Republike Srpske, te dobroj saradnji sa Republikom Srbijom, možemo da realizujemo projekte koji će služiti našem i drugim narodima da sude o našim dobrim namerama. Meni je zbog uloge vašeg domaćina pripala uloga da se bavim istorijom, pa s tim u vezi i nemogućim pretpostavkama. Imam jedan predlog koji verujem da stoji ko kuća i to ne ona koju smo sagradili nasred puta i koju su tako uspešno rušili u svakom pohodu na istok. Ta ideja je kao munja sevnula na jednom putovanju, kao, uostalom, i pre dve godine slika o spomeniku braći Sokolović. Posle svih, društava, prijateljstva koje smo ostvarili sa drugim narodima, vreme je, sestre i braćo, da osnujemo društvo srpsko-srpskog prijateljstva. Govorim ovo sa punom svešću o težini zadatka.
"Ako se složimo sa prvim predstavnikom, biće teško sa drugim. Jer, kakvi smo to mi Srbi ako bi se dvojica lako nagodila. Treba se nadati da se, ako ih uskladimo, ne okume, biće onda svašta. I što je gore, valja naći tog drugog, jer to udruženje srpsko-srpskog prijateljstva, ne možemo bez dvojice. Kako se dogovoriti. Sito i rešeto bi on morao da prođe. Te, je l' završio fakultet, ima li dovoljno staža, da mu nije lažna diploma, što onako gleda, što nosi zulufe, što je onako sagnut, kako stoji sa lovom, ko će mu biti blagajnik, je li ženjen, hoće li nas pokrasti, glava mu je velika, da li je partizan ili četnik, kako stoji sa krivičnim gonjenjem..."
Izvor: Večernje Novosti
