Piše: Miroslav Lazanski
Da nam stražu ne bi držali podoficiri od 46 godina života, da nam livade na aerodromu ne bi kosili poručnici, kancelarije usisavali kapetani, a vojne magacine čuvali vojnici po ugovoru...
Srbija, zbog veličine svoje teritorije i broja stanovnika, jednostavno ne može sebi dozvoliti luksuz potpuno profesionalne vojske i ono što je na planu reformi vojske učinjeno od 2000. godine pa do 2012. bio je promašaj. I nisam jednom o tome pisao upravo na ovim stranicama od 2000. do 2012. godine.
Setimo se samo onih stalnih i gotovo histeričnih insistiranja o „civilnoj kontroli vojske”, kako se o tome trubilo u medijima odmah posle 5. oktobra 2000. Setimo se svih stručnjaka, analitičara i korifeja vojne misli, koji su o civilnoj kontroli vojske talambasali po svim medijima kao o spasonosnom rešenju za sistem odbrane Srbije.
Pa su dovođeni čak i stranci da nama, neukima u Srbiji, objasne šta je to „civilna kontrola vojske”. Pa su jedan britanski i jedan holandski general dovedeni u Generalštab kao savetnici za reformu armije. Ovaj drugi se više bavio nabacivanjem zgodnih devojaka svojim drugarima iz Holandije, što mu nešto i ne zameram.
Dok je Britanac hteo da uđe na godišnju analizu borbene gotovosti svih jedinica vojske Srbije. Sreća, pred vratima sale, gde je bila ta analiza, zaustavljen je.
Nije slučajno što se neke utakmice prvenstva sveta u fudbalu igraju upravo u Kalinjingradu, smatra Lazanski, više OVDE.
Izvor: Politika
