Piše: Marinko M. Vučinić
Ovo su dve izjave predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića koje na najočitiji način pokazuju kako on shvata i razumeva srpsku istoriju - koristeći je, kada to njemu odgovara, u najprizemnije politikantske svrhe. U svom, u mnogo slučajeva već dokazanom konvertitskom zanosu, on namerno prenebregava elementarne činjenice koje su pratile naše često tragične odnose s Nemcima i Bugarima.
Ne može se zbog trenutnih ekonomskih i regionalnih interesa na taj način poništavati istorijsko sećanje našeg naroda. Aleksandar Vučić to ne čini samo u ovom slučaju. To je već postao njegov oprobani manir u čestim javnim obraćanjima.
Naravno da niko nema ništa protiv razvijanja dobrih privrednih i političkih odnosa sa Nemačkom i Bugarskom. Ali, zašto je potrebno govoriti o bratstvu tamo gde njega teško može biti jer za to ne postoji elementarno istorijsko opravdanje?
Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić mogao bi lako da proveri stanje, pre ovih svojih neumesnih izliva bratske ljubavi, samo da obiđe krajeve oko Kuršumlije i Prokuplja. Tada bi se njegov konvertitski entuzijazam sudario i suočio s još uvek veoma živim sećanjem na teške zločine i zverstva koje su bugarske trupe izvršile u Prvom i Drugom svetskom ratu.
Slično se može reći i za odnos prema teškom istorijskom nasleđu koje opterećuje nemačko–srpske odnose. Ti odnosi se, i pored najbolje političke volje, ne mogu okarakterisati kao bratski. Za tako nešto jednostavno nema realnog uporišta u našoj političkoj tradiciji i narodnom sećanju.
Ako se Nemci i Bugari na ovakav neodmeren i besmislen način proglašavaju za „našu braću“, a sve u cilju prevladavanja teškog istorijskog nasleđa i pomirenja među narodima, onda se može opravdano postaviti pitanje - ko je sledeći na redu na „bratskoj listi“ Aleksandra Vučića? Albanci, Hrvati, Mađari ili i Austrijanci?
To je u saglasnosti sa suštinom konvertitstva, čije se dejstvo teško može ograničavati, jer ima svoju specifičnu dinamiku koju nam u svojim svakodnevnim istupima demonstrira veliki pomiritelj Aleksandar Vučić. Pritom, on očigledno ne razmišlja kako te njegove reći o „bratstvu Srba, Bugara i Nemaca“ deluju u našem narodu, koji ima svoje istorijsko sećanje vezano za opredeljenje da „praštamo, ali ne zaboravljamo“. A upravo je ovako formulisano „bratstvo“ samo u funkciji prozaičnih dnevno-političkih interesa i nema ozbiljno istorijsko utemeljenje i uporište.
Aleksandar Vučić sada nastupa kao gorljivi i beskompromisni zastupnik ulaska Srbije u EU i zato je sasvim razumljivo njegovo istrajno zalaganje da sebe predstavi kao „faktora mira, stabilnosti i pomirenja na Balkanu“. No, to ne može činiti tako što će na najgrublji način razgrađivati temeljne ideje i opredeljenja naše političke istorije, kao i istorijsko pamćenje našeg naroda.
U tekstu „Vječni lik Gavrila Principa“ Časlav Koprivica ukazao je na protivrečnost i složenost našeg odnosa prema uticaju nemačkog faktora u oblikovanju srpske istorijske sudbine.
„Najzanimljivije od svega je, međutim, to što smo mi Srbi, s obiju strana Drine, uticaje modernizovanja ponajprije i ponajviše primili od onih koji su nam se u osvit XX stoljeća, ne našom odlukom, a ponajmanje krivicom, pojavili kao neprijatelji – a to su Austro-Nijemci. Prema jednoj neobičnoj dijalektici povijesnoga dinamizma, mi smo opšteći s njima učili, ne samo šta znači biti Evropljanin, nego smo se upravo putem toga, i ne znajući za to, zapravo spremali za potonji otpor njima, čak i kada nijesmo znali da će do toga doći, tj. kada nam nije moglo biti jasno da je naše evropeiziranje, pored ostalog, i priprema, štaviše, najbolja moguća, za neminovno dolazeći rat sa (germanskom) Evropom“.
Primenjujući uporno svojevrsni politički i socijalni inžinjering i pri tome težeći da izmeni istorijsku svest srpskog naroda, Aleksandar Vučić sve otvorenije negira osnovne postavke srpskog nacionalnog identiteta i vrednosti naše političke tradicije. On pride i ne krije lako uočljivu nameru da svoje konvertitstvo ispoljava, bez obzira na to da li to znači i pozivanje na nepostojeće bratske odnose, ruženje i nipodaštavanje srpskog naroda kao nesposobnog i nespremnog da prepozna njegova jedinstvena „istorijska“ dostignuća. Ali, ostaje nada da srpski narod još uvek može da prepozna ko su mu pravi i iskreni savezni i bratski narodi.
OVDE pogledajte šta je rekao Amfilohije u današnjem intervjuu.
Izvor: Nova srpska politička misao
