Najnovije

LEONID SAVIN: Multipolarni trenutak

U članku Unipolarni trenutak, zasnovanom na seriji predavanja iz decembra 1990. godine,  održanih u gradu Vašingtonu, Čarls Krauthamer je napisao da se pojavljuje novi svetski poredak u kojem će Sjedinjene države biti jedina supersila. U drugom pasusu, Krauthamer uvodi tri glavne teze o kojima se u to vreme raspravljalo u američkoj političkoj zajednici: 1. porast multipolarnosti (zanimljivo je da on predlaže "umanjeni Sovjetski savez/Rusiju" kao jedan budući pol, čime je predviđen raspad Sovjetskog saveza), 2. slab je konsenzus o spoljnoj politici unutar Sjedinjenih država i, 3. smanjivanje opasnosti od rata u post-sovjetskom dobu. Krauthamer je ove argumente odmah odbacio kao pogrešne, a umesto o njima, govorio je o predstojećem trijumfu unipolarnog sveta pod nespornom dominacijom Sjedinjenih država i njenih zapadnih saveznika. Krauthamer je, ipak, istovremeno bio i rezervisan: “Bez sumnje, multipolarnost će doći za neko vreme. Možda će to biti neka druga generacija ili će se, možda, druge velike sile ujednačiti sa Sjedinjenim državama, a svet će po strukturi podsećati na doba pre Prvog svetskog rata."

Leonid Savin (Foto: Pravda)

Piše: Lenid Savin

Čini se da je taj trenutak stigao. Ali se, za sada, uzdržavamo od preuranjenih izjava i prvo analiziramo na čemu Krauthamer zasniva svoje zaključke, u vezi sa čim je bio u pravu, a gde je pogrešio. Ovakav izlet u istoriju geopolitičke misli podsetiće nas i na metode delovanja Vašingtona.

Krizu u Persijskom zalivu i reakciju Vašingtona, Krauthamer navodi kao primer nepokolebljive američke moći: "U Zalivu, bez Sjedinjenih država, koje vode i prodorne su, podmićuju i ucenjuju, niko se ne meša. Ništa ne mora da se sprovodi: nema embarga, nema "Pustinjskog štita”, nema pretnje silom. Drugim rečima, to nije bilo multilateralno delovanje, kako bi možda izgledalo, već ekskluzivna izmišljotina Sjedinjenih država.  Krauthamer dalje piše: "Američke političke vođe, u velikoj meri, zbog razloga kod kuće, obavezno svoje unilateralne postupke predstavljaju kao multilateralne.” Ovo se očigledno čini kako bi američki građani dali legitimitet onome što se radi, zbog njihove vere u demokratiju.

Krauthamer, ipak, odmah postavlja i pitanje: koliko dugo Sjedinjene države mogu imati svoju unipolarnu prednost? U tu svrhu, potrebno je razmotriti teorije opadanja i imperijalnog preopterećenja. Ovde Krauthamer uvodi neke brojke - Sjedinjene države troše 5,4% BDP na odbranu, dok su ranije trošile skoro dva puta više, a planira se smanjenje na 4% do 1995. godine. Međutim, Krauthamer dodaje da "američki pad u grupu drugorazrednih država će se dogoditi ne zbog inostranih, već zbog domaćih razloga.". Da zapamtimo ovo.

Razmatrajući ravnotežu između američke unutrašnje i spoljne politike, Krauthamer predlaže da je “greška posmatrati američka stremljenja u inostranstvu bilo kako drugačije, nego kao odliv njene ekonomije… To što se Sjedinjene države uključuju u mnoge događaje u inostranstvu je od suštinskog značaja, kao jedan od stubova američke ekonomije. Sjedinjene države su, kao i Britanija ranije, komercijalna, pomorska nacija, kojoj je potreban otvoreno i stabilno svetsko okruženje u kome će uspeti.” Kasnije dodaje da su Sjedinjene države zainteresovane da zadrže unipolarni status, ali je pitanje da li će Amerikanci tako nešto podržati.

Ovde vidimo dihotomiju između interesa političke elite i običnih Amerikanaca, poreskih obveznika. Sâm Krauthamer napominje da se američki izolacionizam “čini logičnom, Bogom-danom spoljnom politikom Sjedinjenih država”, zbog geografije i istorije osnivanja Sjedinjenih država, a bio je i motivisan željom za udaljavanjem od intriga i sukoba Starog sveta.

Krauthamer spominje još jednu mogućnost - daleko "sofisticiraniju" i "ozbiljniju" školu međunarodnih odnosa, školu realizma, koja insistira na nacionalnim interesima. U tom smislu, on tvrdi: "Međunarodna stabilnost nije datost nikada. To nikada nije norma. Kada se postigne, to je proizvod samosvesnog delovanja velikih sila, a posebno najveće sile, što su sada, a biće i u doglednoj budućnosti, Sjedinjene države. Ako Amerika želi stabilnost, moraće je stvoriti. Komunizam ... je prilično mrtav. Ali će se stalno pojavljivati nove pretnje koje narušavaju naš mir." Prva i najveća među ovim pretnjama, ispostavlja se širenje oružja za masovno uništenje. Prisutni su i pojmovi kao "neposlušne države" i "propale države", iako Krauthamer govori samo o jednom tipu države - "Državi oružja", a tu se spominju  Irak, Severna Koreja i Libija. Po njegovom mišljenju, da bi država postala “država oružja”, zemlja samo treba da razvije vlastitu industriju, a iz toga će se pojaviti dodatni interesi, koji bi mogli biti u sukobu sa interesima drugih zemalja. O ovome se ne raspravlja direktno, ali je jasno zasnovano na kontekstu. Krauthamer piše:

Sa usponom Države oružja, ne postoji alternativa suočavanju, odvraćanju i, ako je potrebno, razoružavanju država koje brbljaju i koriste oružje za masovno uništenje. I nema nikog drugog da to radi, osim Sjedinjenih država, a njima će se pridružiti onoliko saveznika, koliko će podržati nastojanje. Alternativa ovakvom glomaznom i teškom intervencionizmu - alternativa unipolarnosti - nije stabilan, statički multipolarni svet. To nije svet iz 18. veka, kada se zrele sile poput Evrope, Rusije, Kine, Amerike i Japana nadmeću za poziciju u igri naroda. Alternativa unipolarnosti je haos.

Zato Krauthamer smatra da multipolarnost nije moguća, ali je bilo sličnih istorijskih prilika i, čak, multipolarnost može pomoći u stvaranju nepokretne stabilnosti (iako se o ulozi Japana u 18. veku i ulozi Sjedinjenih država, može raspravljati).

Sledeći Krauthamerov članak na istu temu se pojavio dvanaest godina kasnije, pod naslovom "Ponovno razmatranje unipolarnog trenutka". Počinje sa istom tezom kao i ranije, pitajući se, da li će se Sjedinjene države suočiti sa propadanjem? Krauthamer tvrdi da je treća epizoda američke unipolarnosti stigla uz pretnje ratom, koje upućuju neposlušne države u posedu oružja za masovno uništenje. Važno je napomenuti da je ovaj članak objavljen godinu dana nakon terorističkog napada u NJujorku i neposredno pre američke invazije na Iraku (koja je izvedena bez sankcija UN i bez podrške evropskih partnera). Krauthamer piše: "Američka nadmoć nije prošla nezapaženo. Tokom devedesetih godina prošlog veka, uglavnom su Kina i Rusija osuđivale unipolarnostu u povremenim zajedničkim saopštenjima. Kako je počinjao novi vek, svi su govorili o tome. Francuski ministar inostranih poslova je za Sjedinjene države rekao da su, ne supersila, nego hipersila." Drugim rečima, mnogim zemljama se nije svidela američka nadmoć, a to se videlo tokom bombardovanja Srbije i okupacije Avganistana – to su bili pokazni ratovi na daljinu u kojima je čitav svet video nove oblike američke moći.

Ako su pre terorističkog napada od 11. septembra mnogi i razmišljali o mogućnosti saveza protiv hegemnona, posle ovog događaja, mnogi su počeli da nude svoju podršku Sjedinjenim državama, što je "naglasilo istorijski nedostatak američke unipolarnosti". To se dogodilo zahvaljujući "Američkom antiterorističkom ultimatumu", koji je u suštini bio mandat Sjedinjenim državama za široko rasprostranjenu upotrebu vojne sile. Preventivne operacije su kršile tradicionalne doktrine pravednog rata, što je dovelo do krize unipolarnosti. Prema Krauthameru, ovu unipolarnost je najtačnije definisao šef Pentagona, Donald Ramsfeld, govoreći o Avganistanu i “ratu protiv terorizma” : misija određuje koaliciju. A misiju određuju Sjedinjene države. 

Ovde je važno Krauthamerovo priznanje da je takozvani multilateralizam samo sredstvo "liberalnog internacionalizma" kako bi se Sjedinjene države sačuvale od upadanja u neprijatne situacije u kojima, ako se druge zemlje ne slažu sa pozicijom Vašingtona, mogu "izolovati" Sjedinjene i donositi odluke samostalno. Ako trezveno analiziramo i "multilateralni" pristup Madlin Olbrajt u vreme administracije Bila Klintona, i istu retoriku Baraka Obame i “resetovane” Hilari Klinton, onda je očigledno da su "otvorenost" i "zainteresovanost "Sjedinjenih država samo paravan za nametanje njihovih ciljeva. Sve ovo je postignuto, prema Krauthamerovim rečima "u službi šire vizije: preuređivanje međunarodnog sistema u domaće civilno društvo", tačnije, u službi američkog modela.

Sa ovog stanovišta, nacionalna država se posmatra kao anarhističko nasleđe prošlosti. Prema tome, Krauthamer objašnjava, važno je da liberali ubrzaju eroziju suvereniteta putem novih tehnologija i neometanog kretanja kapitala preko granica. Ali Amerika, kao veliki suveren, mora da se “odomaći”, kod liberala i za liberale, koji osećaju "neprijatnost" zbog nadmoći Sjedinjenih država. Ovo, sa druge strane, postaje izazov i za unipolarnost, jer se nadmoćni pol neizbežno rastače međunarodnim sporazumima, međuzavisnostima i novim pravilima.

Krauthamer ovde ukratko prikazuje raspravu između dve škole međunarodnih odnosa – liberalizma i realizma  - u smislu "papir ili moć" – na primer, sporazumi ili pretnje upotrebom sile. Krauthamer usput podseća čitaoca na pitanje multipolarnosti i, zapravo, protivreči sebi. U prethodnom članku je govorio prilično pozitivno o multipolarnosti, da je nekada postojala i možda se i pojavi ponovo, ali se sada taj ton potpuno promenio. On piše: "Multipolarnost je u sebi pokretna i nepredvidiva. Evropa je vekovima uvežbavala multipolarnost i zaključila da je nestabilna i krvava. To je dostiglo vrhunac 1914. godine, katastrofalnim raspadom pažljivo uravnoteženih sistema saveza, da je Evropa tražila trajno ukidanje multipolarnosti u političkoj i ekonomskoj uniji. Odustajući od multipolarnosti u regionu, krajnje je čudno hteti je za čitav svet.”

Prototipovi multipolarnosti su do 20. veka, zapravo, postojali na više mesta pored Evrope. Pre dolaska evropskih kolonizatora u Aziju, Afriku i u obe Amerike, postojali su slični sistemi sa posebnim mehanizmima provere i ravnoteže, koji se razlikuju od evropskih normi. Štaviše, evropske države su se razvile u paradigmi racionalizma i prosvetiteljstva, što Krauthamerov argument čini neuverljivim. Međutim, ako prepoznamo autorov zapadnocentrični način razmišljanja i sklonost američkih politologa ka dvostrukim standardima, Kruthamera možemo i razumeti. Štaviše, priroda ovog obrta se može objasniti i interesom mnogih zemalja tokom ovog perioda, da razvijaju multipolarnost (ne samo Kine i Rusije, već i "levo usmerenih" u Latinskoj Americi, osnivanje Afričke unije u julu, 2002. godine).

Krauthamer dalje otkriva svoju poruku: "..glavni cilj je održavanje trenutnog, stabilnog i relativno spokojnog međunarodnog sistema sprovođenjem, održavanjem i proširenjem sadašnjeg mira. Oblik realizma za koji se ja zalažem – neka bude novi unilateralizam - jasan je u svojoj odlučnosti da samosvesno i samouvereno rasporedi američku vlast, težeći tim globalnim ciljevima." Dakle, za razliku od izolacionističkog realizma, ovaj pristup predlaže da Sjedinjene države sprovode, ni manje ni više, globalne ciljeve u Evropi, Aziji, Africi, Južnoj Americi i po svetskom okeanu.

Ali, da se prisetimo šta se zapravo dogodilo u periodu 2002-03. godine. NATO pakt je zvanično pozvao Bugarsku, Latviju, Litvaniju, Rumuniju, Slovačku i Sloveniju da se pridruže savezu; država Jugoslavija je prestala da postoji i preimenovana je u Srbija i Crna Gora; američke trupe su okupirale Avganistan i Irak; Izrael je sproveo kaznene misije nad  Palestincima; na ruskom i tursko tlu dogodili su se brojni teroristički napadi; na post-sovjetskom prostoru događa se niz obojenih revolucija, nakon što je nova vrsta državnog udara isprobana u Jugoslaviji. Mora da je ovo za Krauthamera "stabilnost i relativno spokojstvo". Ironično, ali bo to zaista moglo biti tako za Sjedinjene države, jer su svi ovi događaji odigrali uz neposredna ili prikrivena ohrabrenja iz Vašingtona i izvan granica Sjedinjenih država (izuzev terorističkog napada 11. septembra 2001. godine, koji do danas ostaje predmet ozbiljnih rasprava). Održavanje ove unipolarnosti podrazumeva i očuvanje postkolonijalnog nasleđa i njegovu veštačku podelu sveta na prvi, drugi i treći svet, što dalje znači i nemilosrdnu eksploataciju prirodnih resursa zemalja nesposobnih da učinkovito brane svoj suverenitet od transnacionalnih korporacija, predatorske politike Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke i, naravno, pravo Sjedinjenih država da pod lažnim izgovorom vojno intervenišu u drugim zemljama. Kao što je dobro poznato, koncept "Odgovornost za zaštitu" je testiran početkom devedesetih u Jugoslaviji, 1994. godine na Haitiju 1994. godine i, 1999. godine, kako bi se odvojilo Kosovo i Metohija.

Prema Krauthameru, Sjedinjene države treba da “uvode demokratiju, čuvaju mir i deluju kao nosilac ravnoteže i donosilac krajnjeg rešenja”, a “države će sa nama sarađuvati, pre svega zbog sopstvenih interesa, ali i zbog potrebe i želje da gaje dobr odnose sa svetskom supersilom”. Drugim rečima, države i nemaju drugi izbor.

Iako Vašington na sličan način koristi i unilateralni i multilateralni pristup kako bi sproveo svoje interese, postoji temeljna razlika između ova dva pristupa, koju Krauthamer primećuje i postavlja je kao pitanje: "Šta da radiš ako te Savet bezbednosti, ipak, na kraju ne podrži?” Kao što dobro znamo, čak i nakon što je Savet bezbednosti UN blokirao rezoluciju Sjedinjenih država o Iraku, Sjedinjene države su delovale kako im je bilo zgodno. I pre nego što je ovo stvarno postalo tako (podsećamo da je drugi Krauthamerov članak objavljen nekoliko meseci pre invazije na Irak, 2003. godine), on je verovao da je unipolarni trenutak već postao unipolarna era.

Te se u članku zaključuje:

Novi unilateralizam se otvoreno i bez stida zalaže za održavanje unipolarnosti, kako bi Sjedinjene države u doglednoj budućnosti ostale nenadmašno nadmoćne. Budućnost unipolarnog doba zavisi od toga da li Sjedinjenim državama upravljaju oni koji žele da zadrže, uvećaju i iskoriste unipolarnost za unapređivanje, ne samo američkih, nego i globalnih ciljeva, ili Sjedinjenim državama upravljaju oni koji žele da odustanu - bilo dozvoljavanjem da se unipolarnost raspadne dok se oni povlače u Tvrđavu Amerika, ili prebacivanjem tereta postepenim prenošenjem vlasti na multilateralne institucije kao naslednike američke hegemonije.

Krauthamer stoga ponavlja da će izazovi unipolarnosti doći ne od spolja, nego iznutra. 

Da se vratimo sumiranju. Krauthamer je delimično u pravu da je unipolarni režim zavisio od američke političke elite. Nedostatak jasnog konsenzusa te elite, rastući jaz između težnji američkog naroda i korporativnih interesa establišmenta koji se sve vreme oslanja na globalizam - sve to je dovelo do fenomena populizma i pomoglo Donaldu Trampu da pobedi, sa delimično izolacionističkim sloganima.

Krauthamer nije bio u pravu kada je paničio zbog širenja oružja za masovno uništenje. Za gotovo 20 godina, stvarna ravnoteža u ovoj sferi se praktično nije promenila. Jedino je DNR Koreja povećala svoje vojno-tehnološke moći, do nivoa, koji je izazvao panične reakcije u američkim vojnim i političkim krugovima. Da još napomenemo kao važnu odluku rukovodstva Ruske Federacije da rasporedi trupe u Siriji, kako bi pomogla u borbi protiv terorizma.

Era unipolarnosti nije stigla. Unipolarni trenutak je, na žalost, dugo trajao, skoro dve decenije. Ali, to nije bila era. Krauthamer je ispravno tvrdio u svom prvom članku, da će multipolarnost stići sa sledećom generacijom. Zaista, ako pratimo kriterijume kojima se utvrđuju izazovi sa kojima se suočavaju Sjedinjene države, prema dokumentima, kao što su Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija nacionalne odbrane, Sjedinjene države se sada suočavaju sa konkurencijom, u odnosu na određene sile koje su nam poznate u multipolarnim deklaracijama Rusije i Kine. Iran i DNR Koreja su, takođe, otvoreno osporili unipolarnost, a Vašington ih je svrstao u klub “neposlušnih država”. Tokom proteklih nekoliko godina, sve je više studija koje ukazuju na to, da Sjedinjene države gubi status globalnog centra moći, pred pojavom multipolarnosti. 

Zato možemo da kažemo da je Krauthamer pogrešio tvrdeći da će unipolarnost biti ugrožena u Sjedinjenim državama. Pretnje su uvek dolazile spolja i, u različitim uslovima, bilo u nastajanju ili zamrznutim, i predviđale odgovarajuće prilike za promenu nacionalnih strategija. Naravno, brojne zemlje su iskoristile prvu priliku da izbegnu kontrolu Vašingtona. Ovi slučajevi se imenuju na različite načine – kao "oportunizam", "prelazak na aktivni antikolonijalni nivo”, "traženje novih rešenja" ili "reakcije na postupke Sjedinjenih država" - u zavisnosti od ideološkog okvira i škole međunarodnih odnosa koja se koristi za tumačenje.

Ono što je važno razumeti je da unipolarnost zauvek nestaje.

Čak i ako globalisti iz Demokratske partije uspeju da zamene Trampa, njihova strategija će se vrteti oko toga kako da uruše suverenitet kao takav, uključujući i suverenitet Sjedinjenih država. A, onda će morati da se suoče sa sopstvenim poreskim obveznicima, koji su se jasno opredelili birajući Trampa. Štaviše, imajući u vidu uvećane moći drugih zemalja, globalisti će morati da naprave ozbiljne ustupke. Malo je verovatno da će moći da postignu iste rezultate koje su imali tokom uspona unipolarnog trenutka u vreme Klintona ili kasnijim pokušajima Obamine administracije da uvede multilateralizam. Poverenje u Sjedinjene države je, na ovaj ili na onaj način, već u potpunosti poljuljano - posebno zato što novoobjavljeni dokumenti, još jednom, čitavom svetu otkrivaju prljave metode Stejt departmenta. To je snažan argument za pooštravanje odnosa Vašingtonom - i, kako bivši saveznici više vole nove saveze, ravnoteža snaga će se značajno promeniti u svim regionima širom sveta.

Sada smo se našli usred multipolarnog trenutka. Naš zadatak je da multipolarni trenutak pretvorimo u eru multipolarnosti.

Specijalni popust za knjige autora iz Međunarodnog evroazijskog pokreta pogledajte OVDE.

Izvor: Geopolitica.ru

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

Bonus video

Intervju sa predsednikom SNP Naši Ivanom Ivanovićem.

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA