Ovu priču možda je najbolje započeti rečima Dobrice Ćosića: ’’Nema danas srpskog pisca koji je kod publike toliko omiljen koliko je omiljen Momo Kapor. Od kelnera do generala, od taksista do naučnika, od domaćica do balerina, od đaka do profesora, svi čitaju Momu Kapora.’’

Teško detinjstvo, ratna tragedija i uspomena na majku

Momo Kapor rođen je 8.aprila 1937.godine u Sarajevu, a njegovo rano detinjstvo obeležila je tužna priča. U aprilu 1941. nad Sarajevom su se pojavili nemački avioni, a jedna bomba udarila je direktno u kuću u kojoj su se skrivale njegova majka i baka, držeći četvorogodišnjeg Momu u naručju. Kuća je sravnjena sa zemljom, bomba je usmrtila njegovu baku i majku, koja je Momu zaštitila svojim telom i tako nastradala, kada joj je jedna od greda sa razrušenog krova pala na kičmu i usmrtila je. Tog kobnog dana nastradalo je još četrdeset ljudi koji su se krili u istoj kući, kao i malo mače koje je Momo u trenutku udara držao u naručju. Preživeo je samo on. O majci je kasnije Kapor znao vrlo malo, o njoj se retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi čitavog života. Tragediju koja ga je zadesila u detinjstvu, kasnije tokom života potiskivao je bežeći u svoj šareni umetnički svet, okupan vedrinom i duhovitošću koja ga je krasila i u njegovim poslednjim danima života. 

Burni gimnazijski dani i početak blistave karijere

U svojoj autobiografskoj knjizi “Ispovesti” Kapor je duhovito pisao o tome kako je bio toliko loš đak da su ga, verovali ili ne, u sedmom razredu na godinu dana izbacili iz svih škola u Jugoslaviji! Nakon osnovne škole upisao je Treću mušku gimnaziju u Beogradu, odakle je takođe bio izbačen zbog prevelikog broja izostanaka i loših ocena, pa ga je otac premestio u Prvu mušku gimnaziju u Sarajevu, u kojoj je sedeo u istoj klupi kao Ivo Andrić. Po završetku gimnazije, školovanje je nastavio na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, gdje je 1961. godine diplomirao sa izuzetno visokim prosekom. Jednom prilikom rekao je kako njegov otac, inače veoma strog i prek čovek, do poslednjeg dana bio nezadovoljan njegovim izborom, pa je još tokom studija pokušavao na sve načine da ga odvoji od slikartsva ne bi li se predomislio i upisao arhitekturu, ali u tome nikada nije uspeo.
Veliku popularnost kod publike Kapor stiče objavljivanjem knjige ‘’Beleške jedne Ane’’, 1972. godine. Do 1984 napisao je čak 15 knjiga (Foliranti, Provincijalac, Una, Zoe…), veliki broj novinskih tekstova, televizijskih i filmskih scenarija. Pisao je za NIN, Politiku, Bazar, Jugolavija eksport i mnoge druge časopise. Kapor je jedan od retkih slikara i pisaca u istoriji srpske umetnosti. Pored njega, ta dva talenta su negovali još Đura Jakšić i Mića Popović. Kapor je bio nešto poznatiji kao pisac, i to kao najtiražniji pisac stare Jugoslavije, čiji su tiraži bili više od 100.000 primeraka. Kao slikar je najviše izlagao po svetu, a svega nekoliko puta u domovini. Književna dela Mome Kapora odišu lakim stilom, jednostavnim i jasnim konstrukcijama rečenice, ali i jakim, svevremenim porukama. Maestralno je umeo je da uvuče čitaoce u način razmišljanja svojih likova, tako da se sa njima svako može vrlo lako poistovetiti.

Beograd, grad koji ima dušu

Kapor je bio veliki romantik koji je perom, četkicom i neponovljivim šarmom ispisivao najznačnije stranice boemske, ali i kulturne hronike Beograda. Voleo je taj grad. Jednom prilikom, u svom prepoznatljivom stilu, u farmerkama i teksas košulji podvrnutih rukava, u društvu vina i cigarete u ruci, na pitanje šta bi voleo da bude u drugom životu kada bi verovao u reinkarnacij odgovorio je: ‘’Ponedeljak – tada počinje zbivanje, tada sve počinje, počinje svet.’’ Svom voljenom Beogradu ostavio je jedinstvenu vrstu putopisa ‘’Skitam i pričam’’, u kojoj je slikovito pokušao da objasni šta se dešava čoveku koji sam stoji na uglu i posmatra kako užurbani život pored njega prolazi. Živopisno je opisao život naše prestonice, usavršivši tehniku “gluvarenja” i učinivši da svako ko čita ovo njegovo delo istinski oseti ritam i damar Beograda.
-Postoji u beogradskim letnjim večerima jedno međuvreme, između pet i sedam, koje je nemoguće izdržati u kući. Kroz otvorene prozore osluškujete uznemireni grad, žamor njegovih toplih trotoara: kuckanje potpetica, mladi smeh, dovikivanje i zvižduke – dopire vam do ušiju onaj tako posebno mazni beogradski akcenat, pun nagoveštaja, lenjih obećanja i neke pritajene obesti. Za mene, Beograd je najlepši baš u tim časovima, dok je veče još nepotrošeno, a nada da će se nešto izuzetno dogoditi poklanja očima poseban sjaj u sumraku, a telima uzbudljive kretnje gradskog baleta kome je koreografija poziv na ljubav.’’

Boemski život, duge kafanske noći i prijatelji

Kapor je bio jedan od posljednjih pravih srpskih boema, obožavao je muziku, vino i dobro društvo, pa je često duge noći provodio u kafani sa svojim prijateljima, o čemu je kasnije pisao kratke priče i crtao ilustracije. “Trougao“ su tada redovno posećivali poznati glumci, pevači, pisci i druge javne ličnosti tog vremena, tako da praktično nije bilo osobe iz kulturnog miljea sa kojom Kapor nije delio kafanski sto. Najbliži prijatelji su mu bili Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Danilo Kiš, Emir Kusturica i Dule Savić, a veoma blizak bio je i sa glumicom Radom Đuričin. 

Supruga LJiljana, najveća piščeva ljubav

Sa suprugom iz prvog braka, Anom Pjerotić, Kapor ima dve ćerke. Ipak, ljubav njegovog života, koja je uz njega bila u najtežim životnim trenucima, bila je druga supruga LJiljana, sa kojom je proveo 30 godina. Ona je nakon njegove smrti osnovala Zadužbinu “Momo Kapor” . NJihova ljubav bila je nesvakidašnja, jaka i puna anegdota. Ona bi mu često pozirala dok bi slikao, pa tako posmatrajući neke od Mominih slika često možete uočiti lik koji podsjeća na njegovu suprugu. Bila mu je neizmerna podrška u svemu što je radio. Kada je oboleo od kancera grla, a kasnije počeo i da gubi vid, ona mu je čitala.

- Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao sam za ruku jednu stjuardesu, naravno LJiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donose srpske novine u NJujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već 11 godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. LJiljana je od mene mlađa 20 godina, ali kada ja budem imao 100 godina, ona će imati 80, pa se razlika neće primetiti. Ona je, ustvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon - govorio je Moma o životu sa LJiljanom.

Kapor je umro u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji, a sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.

Najlepše misli o životu i sreći

“Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser.”

“Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.”

“Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”

Izvor: Pravda