Piše: Slobodan Samardžić
Najveći problem predsednika države, koju pred našim očima pretvara u nedržavu, jeste loša vremenska dinamika njegove propagande. Ta propaganda trebalo je da sledi uporednu dinamiku postepenih činova predaje i postepene anestezije domaće javnosti. Takva uporedna dinamika, sada se to jasno vidi, nije se ostvarila. U svojoj idealnoj zamisli, anestezija javnosti trebalo je da bude postignuta do momenta kada Vučić bude primoran da otvori karte i da narodu saopšti da se Kosovo mora priznati. Do trenutka otvaranja karata bilo je moguće ubeđivati ljude u to da vlasti nikada neće priznati nezavisnost Kosova i da takav naum nema nikakave veze sa procesom normalizacije odnosa. Naprotiv, takvu vezu navodno nalaze samo najcrnji unutrašnji neprijatelji. Ali, da bi se ta priča održala bilo je neophodno da Srbija do 2018/19. zatvori sva poglavlja u pregovorima o pristupanju EU, da se privreda vidno razvije, da standard ljudi stvarno poraste, da se otvore mnogi koridori auto- i železničkog saobraćaja, da se znatno smanji korupcija, da pravosuđe bude efikasnije, da medijske slobode budu veće i mnogo što-šta, što bi pretežnoj većini stanovništva (tako su mislili) ostavilo ubedljiv utisak da je Kosovo dato za nešto opipljivo.
Sve to se, međutim, nije dogodilo. Zato je u novoj fazi ubeđivanja da se Kosovo neće priznati nastupila zaglušujuća propaganda uspeha na svim poljima, kojom je sada trebalo simulirati onu zamišljenu uporednu dinamiku. Ali, karte u vezi priznanja nije bio vlastan da otvori Vučić, već krčmar koji nije dozvolio da se račun pravi bez njega. Novembra prošle godine, samo što je doleteo iz Brisela, Vučić je prvi put jasno rekao da se obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa sa Kosovom mora potpisati. Naglašavamo da je to rekao prvi put, zato što je to krio od javnosti više od tri i po godine od kako su se on i Dačić vladinim dokumentom obavezali da Srbija prihvati takav dokument (januar 2014). Od kada je doleteo (novembar 2017) do danas (početak jula 2018) kreće nova faza delovanja na srpsku javnost. I ona ima svoju evoluciju: od toga da taj dokument (sporazum) nije priznanje Kosova, do toga da Srbija na Kosovu nema ništa i da bi trebalo da budemo zadovoljni kada bismo dobili samo jedan metar teritorije.
Ovu fazu totalne propagande karakteriše odsustvo bilo kakve unutrašnje logike Vučićevog nastupa. On sve češće koristi figuru o predaji Kosova od strane prethodnih vlasti (od oktobra 2000), pri čemu bezuspešno krije činjenicu da je u predavanju mnogih delatnosti srpskih organa u pokrajini prednjačio on uredno ispunjavajući Prvi briselski sporazum. Jednog dana kaže da će uprkos opštem raspoloženju u javnosti da ne treba žuriti sa sporazumom i da je bolje prihvatiti zamrznuti sukob on ipak požuriti ne bi li spasao mir i stabilnost. Posle nekoliko dana istupa dijametralno suprotnim stavom da će narod na referendumu doneti krajnju odluku. Uvređen saopštenjem Narodnog pokreta Otadžbina iz Kosova i Metohije, stavlja predsednika tog udruženja Slavišu Ristića na stub srama sa devizom „drš`te lopova“, tovareći mu upravo ono što je njegova vlast uradila u pokajini. Srbe iz pokrajine koji mu oponiraju naziva kriminalcima iako svi znaju da je kriminal, posebno na severu, procvetao od kako su nasilno ugušene srpske opštine i ugašene sve stranke koje su svoje centrale imale u Beogradu. I tako dalje.
Ukratko, Vučić svoju raniju finu propagandu prevare unapređuje u agresivni verbalni brlog bez bilo kakvog obzira prema elementarnim činjenicama. On, zapravo, sa terena ubeđivanja prelazi na teren verbalnog siledžijstva i svima poručuje – baš me briga šta mislite o tome šta ja kažem.
Posle svega, Vučiću danas niko ne veruje. Ali, ovo u Srbiji ima jedan drugačiji efekat od normalnog: niko mu ne veruje, ali mnogi ne prestaju da ga podržavaju. Ta okolnost čini da Vučiću može da iz svoje javnomnjenjske perverzije i dalje vuče političku korist. Danas u Srbiji ima više kategorija ljudi koji skupno spadaju u tu množinu koja je svesna istine, ali nema problem sa javnim neistinama podržavajući vođu u njegovom slobodnom verbalnom iživljavanju.
Prvo, to su neposredni izvršioci vlasti koju jedan čovek autoritativno alocira iz inostranstva u zemlju. Sledstveno tu spada i čitava nomenklatura (viša politička klasa) po liniji od vrha do poslednjeg lokalnog kraka vlasti.
Drugo, ovde spadaju stranački aktivisti ne samo hegemone stranke, već i niza tzv. koalicionih partnera koji, u zavisnosti od udela u zajedničkom političkom poduhvatu, učestvuju u raspodeli moći i bogatstva.
Treće, dve pomenute kategorije vuku za sobom sopstveni socijalni supstrat koji svoje materijalno stanje, pa i preživljavanje, duguju stanju kakvo je.
Četvrto, Vučićeve govorničke bravure dobro podnose pripadnici naše evropejske kulturne elite koja dobro razume da je njegova politika ultimativnog predavanja Kosova i Metohije osnovni zalog našeg puta u Evropsku uniju i, ni manje ni više, konačne srpske modernizacije.
Peto, sa nešto manje entuzijazma u odnosu na prethodnu kategoriju, i bez eksplicitnog odobravanja, Vučećevu totalnu propagandu dobro trpe i opozicione stranke tzv. evropske orijentacije. Četvrtoj i petoj grupi podjednako je svojstveno razumevanje i prećutno odobravanje da je Vučić jedina politička figura u Srbiji spremna da obavi onaj nedolični posao koji njihovi favoriti nisu mogli. Time i jedni i drugi stoje iza istorijskog paradoksa da naš put u EU najviše zavisi od Vučića i njemu sličnih.
I šesto, Vučiću ne veruju ali ga iracionalno prihvataju svi oni koji imaju strah od goreg, recidiv straha koji je nastao u težim vremenima. Ta vrsta straha permanentno se unosi od 2008. putem zastrašivanja „vraćanjem u devedesete“. Zanimljivo je da su ovu vrstu javnomnjenjske manipulacije od 2012. godine preuzeli i usavršili oni koji su vladali devedesetih godina prošlog veka a današnji režim učinili veoma sličnim onome.
Ako pogledamo ovu obuhvatnu osnovu i društvenu strukturu Vučićevih što izričitih što prećutnih sledbenika, biće nam jasno zašto on ne mora da vodi računa o onome šta govori. Ali, ni taj zbir grupnih benefitarnih podrški nije mu dovoljan da bude siguran u ono šta radi. On zna da za svoju kosovsku politiku nema većinsku podršku u Srbiji i da je neće imati ni kada ga bude priznao. Jedini izlaz iz ovakve situacije je večita vlast.
Vučić više nikoga ne može da prevari, ali nema problema!
Koljač Orić opet preti Srbima. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Analitički forum
