Piše: Jovo Vukelić

Ostalo je, na nesreću sledbenika NDH dovoljno dokaza.

Srpski patrijarh German izrekao je svojevremeno značajnu misao: „Moramo da praštamo ali da ne zaboravljamo!“

Rimokatolički zlotvori Srba bi hteli da zaboravimo, zato decenijama zatiru tragove…

I čemu se posle svega danas nadaju rimski Papa, Vatikan i Rimokatolička crkva uopšte, pa i pomesna crkva u Hrvatskoj?

Misle li da će Srbi zaboraviti preklane pretke?

Nadaju li se da će Srpska pravoslavna crkva, njeni vernici Srbi zaboraviti na masovne zločine ustaške Nezavisne države Hrvatske počinjene u Drugom svetskom ratu nad Srbima?

Nadaju li se zaista rimski kardinali i biskupi da je moguć normalan život dva naroda, Srba i Hrvata, i danas i u budućnosti, i pripadnika dve vere bez izvinjenja Pape, Rimokatoličke crkve i crkve u Hrvatskoj?

Nadaju li se da će Srbi zaboraviti logore i stotine hiljada nevino ubijenih sunarodnika na stratištima i u koncentracionim logorima  Jasenovac, Jadovno, Jastrebarsko, Prebilovce i desetine drugih… gde su Srbi bezrazložno masovno mučeni i ubijani, gde je sproveden nesporni genocid nad njima?

Misli li Papska stolica da će Srbi zaboraviti? Misle li da smo preumljeni u protestante ili da smo postali anacionalni, da nismo pravoslavni vernici, Pravoslavci?! Pa Rimska kurija šalje sada čak i državne sekretare Vatikana… da ispipaju kod Srba globalista, ali i kod ekumenista (ekumenizam je religijski globalizam, religijsko „poravnavanje“ s ciljem da svi budu u „jednoj veri“, ali, naravno, sa papom na čelu), ateista, anacionalista, neokumunista i internacionalista mogu li i dalje pritiskati, podmetati, varati kako bi Papa stigao u maticu svih Srba, u Srbiju?

Misle li u Vatikanu i Rimokatoličkoj crkvi da ćemo zaboraviti svoje žrtve, svoje preklane pretke? Da smo „primitivni, prosti, glupavi, nedostojni“, da smo ipak niža rasa iako smo Sloveni (kao i Hrvati, ako oni nisu ustanovili da su Eskimi). Ali Srbi su uglavnom ostajali pravoslavni! Tu je izgleda najveći i dalje nerešiv problem za Vatikan, Rimokatoličku crkvu i, na žalost, i današnju zvaničnu Hrvatsku.

Postoje popisana imena većine pobijenih (uglavnom zaklanih Srba, dece, žena staraca, kao i Roma i Jevreja)… od Hercegovine pa preko Bosne do Hrvatske, Like, Srpske Krajine, Korduna do granice sa Slovenijom. To su  stotine hiljada stradalih Srba, Jevreja, Roma, a i antifašista, komunista, socijalista, internacionalaca svih nacija (Čeha, Slovaka, Mađara, Slovenaca, Italijana…)

Prema nezavisnim izvorima, podacima Američkog muzeja holokausta, ustaše su u NDH (Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj) ubile 330.000 – 390.000 Srba. Po procenama nemačkih okupatora, oficira i dimplomata, ubijeno je do dva puta više Srba.

Na primer Hitlerov izaslanik Herman Nojbaher je pisao: “Kada glavne ustaše tvrde da su ubili jedan milion pravoslavnih Srba (uključujući bebe, decu, žene i starce), to je po mom mišljenju preterivanje. Na bazi dokumenata koje sam ja dobio, procenjujem da je ubijeno 750.000 nezaštićenih ljudi.”

Utvrđen je, dokazan broj ubijenih, popisana su imena i prezimena o broju ubijenih Srba, Roma, Jevreja i sa jugoslovenske i sa srpske strane, ali uradili su to i strani istoričari i istraživači, Instituti i Memorijalni centar „Simon Vizental“

Dr Srboljub Živanović, profesor Londonskog univerziteta, antropolog svetskog glasa i član Međunarodne komisije stručnjaka o Jasenovcu ističe:

„Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu, u kojoj nije bilo ni Srba ni Hrvata, niti bilo koga sa teritorije bivše Jugoslavije, utvrdila je da su Hrvati, samo u Jasenovačkom sistemu logora smrti ubili nešto preko 110 000 dece - od odojčeta do 14 godina starosti. U taj broj nisu uračunata nerođena deca izvađena iz trbuha gravidnih majki. Predsednik Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu je bio tada američki profesor Dr Brnard Klajn“.

Raduje i to što i danas prof. dr Srboljub Živanović, najveći živi srpski stručnjak, antropolog, po pitanju stradanja Srba u Jasenovcu i šire, znajući za takva nastojanja pojedinaca na svim stranama u sadašnje vreme, svuda aktivno radi da spreči minimalizaciju broja srpskih žrtava.

U knjizi Istorija holokausta Roma (2008,. Politika ad) autora Rajka Đurića i Antona Miletića objavljena su puna imena i prezimena 17.960 Roma ubijenih u koncentracionom logoru Jasenovac tokom postojanja ustaške NDH, uz još 5.273 romske do kraja neimenovane žrtve, stradale u Jasenovcu. Ukupno je reč o 23.233 stradala Roma, koji su bili dovedeni u logore sa teritorija Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore.

Hrvatska (NDH)  je jedina država na svetu koja je imala koncentracioni logor za decu – Jastrebarsko.  

Jastrebarsko je najveće stratište srpske dece, a koliko ih je ubijeno dobro zna i Vatikan. Sve je u njihovim arhivama. Manastir gde su deca bila zatvorena su posećivali Alojzije Stepinac i drugi tadašnji crkveni velikodostojnici.

Prema verodostojim izvorima i dokumentima ( i iz hrvatske štampe iz Drugog svetskog rata). Hrvati su, uz pomoć muslimana, ubili oko 110.000 srpske dece! A ponavljamo, ukupan broj ubijenih Srba u ustaškim pokoljima iznosi više stotina hiljada.

Zašto u Jasenovcu stoji natpis „Za dom spremni“

Umesto da dostojanstveno, pošteno i hrabro kleknu, i mole za oprost najtežih ljudskih grehova koji mogu da se učine - država Hrvatska dozvoljava da se u Jasenovcu – simbolu stradanja i svakog zla nad Srbima, Jevrejima i Romima (Ciganima) ponovo u današnje vreme pojavi ustaški natpis pod kojim su klani, ubijani, masakrirani, mučeni: „Za dom spremni“.

A pomesna crkva u Hrvata na čelu sa Božanićem ćuti!!!

Ovakvo nekorektno držanje Rimokatoličke crkve koja decenijama ne želi da se oglasi i jasno ogradi od pomenutih zločina ustaške NDH iz doba Drugog svetskog rata utiče i na loše današnje odnose Hrvatske i Srbije i Hrvata i Srba.  To  je glavni uzrok ovakvog fašističkog i genocidnog natpisa danas na ulazu u logor holokausta Jasenovac. Tako je predugo ćutanje o zločinima iz Drugog svetskog rata uticalo i na oružane sukobe i građanski rat 90-tih godina prošlog veka na području bivše SFRJ.

Ti novi sukobi i zločini  počinjeni u ratu između Srba i Hrvata dodatno su zatrovali komšijske odnose i povećali mržnju i netrpeljivost između dva naroda. Stvoreno je novo nepoverenje, koje se ne smanjuje jer se hrvatska javnost i dalje obmanjuje pričom o srpskim agresorima. Pa se time opravdavaju novi zločini koji su počinjeni u najnovijem etničkom proterivanju Srba, kada su stotine hiljada Srba (250.000)  proterane iz Hrvatske.

Umesto da Rimokatolička crkva pruži ruku izvinjenja, pomirenja i traži pred Bogom i Srbima oprost grehova - ona nastavljaju dvoličnu, neiskrenu politiku kojoj je glavni cilj vekovima širenje njihove vere, jeresi na istok. Kao što vidimo po posledicama, u svakodnevnoj praksi pomirenja nema, dobrih odnosa nema, ima samo novih incidenata, netrpeljivosti, proterivanja, iskazivanja mržnje prema Srbima u Hrvatskoj, a mlade generacije Hrvata su opsednute mržnjom prema Srbima, prema pravoslavnima.

Manifestuju tu mržnju skoro svaki dan!

Razlog tome treba tražiti upravo u odsustvu dobre volje Rimokatoličke crkve i predvodnika Vatikana (onih koji navodno propagiraju „pace e bene per tutti” (mir i dobro za sve u svetu) da pruže ruke pomirenja i izvinjenja svima i da kažu punu istinu.

Hrvatima Vatikan mora da kaže istinu u lice

Hrvatima je potrebno reći konačno pravu istinu o zločinima nad Srbima za vreme NDH. Mora im je reći baš njihov Rim, Vatikan koliko god im to teško bilo da čuju! Treba da im je kaže Vatikan i papa Rimske kurije, „namesnik Svetog Petra“  – autoritet u koga toliko mnogo veruju!

Kad Hrvati  čuju i saznaju  istinu – saznaće je i svi drugi narodi, koji je verovatno ne znaju, na Balkanu i u Evropi. Tek od tada moći će da počne bolji, zdraviji i pošteniji odnos između Srba i Hrvata. 

A morao bi tu istinu o jeresi Vatikan da kaže i sebi u lice!

Pod uslovom da se smatra da je Srbima i Hrvatima, Srbiji i Hrvatskoj potreban korektan saživot. Skoro sve što se do sada događa kao da govori  da to Hrvatsku i njene mentore (Vatikan,SAD…) uopšte ne interesuje. I u tome je jedan od glavnih problema.

Ovde je reč o velikoj želji poglavara Rimokatoličke crkve da dođe u posetu toliko „voljenim Srbima i Srbiji“.

Ako je tako onda učinite ono što bi trebalo da je prirodno, normalno: pripremite se, kleknite  i molite za duše ubijenih Srba, idite i u Zagreb i tamo kleknite i molite za oprost užasnih grehova Stepinca  i vaših fratara, i idite naravno u logor u Jasenovcu… Tolike nevine žrtve su to zaslužile!

Vi znate da su deo biskupa, fratara i veliki deo vernika Hrvata počinili zločine prema pravoslavnim Srbima u Drugom svetskom ratu u Hrvatskoj. U čemu bi bila teškoća da u ime svetih ljudskih vrednosti, života, mira i pravde  – Papa učini jedno ovakvo dobro i ispravno delo?

Zar je teško reći: izvinjavamo se Srbima?

Blaženstvo i mir trebalo bi da konačno stignu na ove prostore Balkana.

I dok traje ovaj bal pod „mračnim maskama“ i maskarada svih proteklih decenija oko dolaska Pape  – dostojna najvećih karnevala, u vreme Venecije, stav SPC je, nadajmo se, i dalje : „Nije vreme za posetu Pape Srbiji“.

Za velika dela iskupljenja i istinsku promenu vekovne politike razdvajanja, deljenja prema veri, koju je vodio Vatikan na ovim prostorima, sa ciljem prodora na istok – uvek je trebalo hrabrosti kod predvodnika, poglavara crkve.

Odgovornost Rimokatoličke crkve za počinjene zločine nad Srbima je nesporno ogromna, umešanost dela klera je „neupitna“.

Neraskidivi brak NDH i Stepinčeve rimokatoličke crkve

O isprepletanosti, tesnim vezama  vlasti ustaške NDH i Rimokatoličke crkve svedoče najbolje ovi fakti  iz doktorske disertacije Fikrete Jelić Butić „Ustaše i NDH“:

„Ovi fratri su postali i ustaški funkcioneri.  Svi uz saglasnost i odobrenje Stepinca: Božidar Bralo, župnik u Sarajevu, postao je Pavelićev poverenik za Bosnu; dr Petar Berković, župnik u Drnišu, imenovan je ustaškim poverenikom za kotar Knin; don Ilija Tomas, župnik u Klepcima kod Čapljine, bio je ustaški poverenik u tom delu Hercegovine; dr Dragutin Kamber, župnik iz Doboja, postao je ustaški poverenik za taj kotar; dr Radoslav Glavaš, franjevac iz samostana u Širokom Brijegu, postao je visoki funkcioner u Ministarstvu pravosuđa i bogoštovlja; fra Dionizije Juričev je postao predstojnik Vjerskog odsjeka u Državnom ravnateljstvu za ponovu i osobni Pavelićev kapelan; Vilim Cecelja, župnik iz Zagreba i Stipe Vučetić, župnik iz Ledenice, imenovani su za zamenike Stepinca kao apostolskog vojnog vikara oružanih snaga NDH.  

Tako su sveštena lica Rimokatoličke crkve postala državni službenici ustaške NDH.

Osim njih, isticali su se u podršci ustaškim vlastima: fra Didak Čorić u Jaski, Vilim Nikšić, župnik u Ogulinu, Dragutin Marjanović, kapelan u Slav. Brodu, župnik Martin Gecina u Rečici (kotar Karlovac), don Mate Moguš u Udbini, Antun Žurić, župnik u Dvoru na Uni, Josip Astaloš, župnik u Dalju, fra Ivan Hrstić u Sinju, fra Stanko Milanović u Imotskom, don Jure Vrdoljak u Čapljini, fra Srećko Perić u Livnu, fra Velimir Šimić, Karlo Grbavac i Mijo Čuić u kotaru Duvno, pop Ante Klarić u kotaru Bosanski Šamac, fra Emanuel Rajić u kotaru Gornji Vakuf, Ivan Miletić, župnik u Višegradu i još mnogo drugih pripadnika crkve u Hrvatskoj i BiH.

Zar je posle svega ovoga teško reći: izvinjavamo se Srbima i Srbiji?

Ima li snage sadašnja Rimokatolička crkva za takav jedan preokret, da pokaže iskrenu volju i nameru da se ogradi od zločina, i stvori pretpostavke za dobre odnose u budućnosti.

Pročitajte OVDE kakav je pakleni odgovor Hrvatima stigao od Šešelja?

Izvor: fakti.org