20-07-2018 10:04 Srbija Politika

Slobodan Milošević držao je više meseci posle bombardovanja 1999. Milana Milutinovića u nekoj vrsti kućnog pritvora. Navodno, predsednik Republike bio je kažnjen „pojačanim merama nadzora“, kako je to Služba nazivala, zbog spremnosti da sarađuje sa Haškim tribunalom.

Milošević (Foto: Sinhua)

Milan Milutinović je imao ovlašćenja kao britanska kraljica. Nije mogao da sastavlja vladu, ni da raspusti parlament... Kao što je jednom rekao prvi predsednik Austrije, jedino u šta je on mogao da zabode nos bila je njegova maramica, objasnio je svojevremeno haškim sudijama profesor Ustavnog prava na beogradskom Pravnom fakultetu Ratko Marković.

Ima ozbiljnih indicija da se Milan Milutinović nalazi u nekoj vrsti kućnog pritvora i izolacije, da je pod neprestanom kontrolom porodice na vlasti i da mu je čak i život u opasnosti, izjavio je 1999. Žarko Jokanović iz ND.

Milan Milutinović u sećanju srpske javnosti ostao je upamćen upravo tako – kao zlatna ribica u akvarijumu na Slobinom stolu sa Koraksove karikature.

Prijateljstvo sa Slobodanom Miloševićem još iz studentskih dana pratilo ga je do kraja političke karijere, koja je okončana odlaskom u Haški tribunal. Još sedamdesetih godina, kao ministar za obrazovanje i nauku, učestvovao je u udaljavanju grupe od osam istaknutih profesora sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, da bi nakon dolaska Miloševića na vlast postao ambasador u jugoslovenskom Ministarstvu inostranih poslova i načelnik Uprave za štampu, kulturu i informacije. Već septembra 1989. postao je ambasador SFRJ u Atini, da bi na mesto šefa diplomatije SRJ bio imenovan avgusta 1995. U tom svojstvu Milutinović je bio član Miloševićeve delegacije u Dejtonu, gde je potpisan mirovni sporazum.

Taj niz nastavljen je i kasnije kada je decembra 1997. godine kao kandidat SPS, Jugoslovenske levice i Nove demokratije izabran na funkciju predsednika Srbije. Na istoj funkciji, čudnim spletom okolnosti i igri prestola, ostao je sve do 2002. A sa trona direktno u Hag. Iako je, prema svedočenju savremenika i pisanju uticajnih medija, to na sve načine pokušao da izbegne.

Upravo zbog tog motiva je i upao u hladni rat sa najuticajnijom osobom tog vremena u Srbiji. Onom koju su u to vreme, umesto predsednika Milutinovića, pojedini srpski vojni generali nazivali „vrhovnim komandantom“. Svojim drugom iz studentskih dana. Slobom Miloševićem.

U vreme dok je Srbija vodila (ili bolje rečeno trpela) rat sa najjačom vojnom Alijansom, Milutinović je vodio (ili bolje rečeno trpeo) rat sa Miloševićem koji ga je doslovno držao u nekoj vrsti kućnog pritvora. Upravo tu formulaciju, kućni pritvor, i sam Milutinović pomenuo je u razgovoru sa svojim prijateljima od poverenja, ali i pojedinim koalicionim partnerima. U kompletnu akciju, koja se i posle dvadeset godina krije pod velom tajne, u državi je znalo svega nekoliko ljudi – Milošević i Mira Marković, Rade Marković, Vlajko Stojiljković, sam Milutinović, njegova supruga, kao i Nenad Batočanin, koji je upravo bio i zadužen za sprovođenje mere pojačanog nadzora uz selektivna ograničenja kretanja. Sve to naravno uz usmenu konsultaciju sa Radetom Markovićem.

Sve je počelo tokom bombardovanja 1999. godine, kada je Milutinović svega pet dana pre kraja agresije napustio komandni položaj. Navodno, Milošević je imao saznanja da Milutinović bez njegovog znanja dogovara saradnju sa Haškim tribunalom. I to preko svog kuma, inače diplomate u Hagu. Sve se dešava u trenutku kada se uveliko najavljuju haške optužnice, koje Tužilaštvo iz Haga uskoro i podiže. Optužnica za ratne zločine na Kosovu protiv Milutinovića, Miloševića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića i Vlajka Stojiljkovića podignuta je 24. maja 1999. godine, ali postaje javna tek u septembru 2000. godine, neposredno pred odlučujuće izbore u Srbiji. Moguće je da je problem između dvojice predsednika nastao zato što Milutinović nije postigao dogovor sa Amerikancima o Kosovu.

O saradnji Milutinovića sa strancima i sa Zapadom govori se u knjizi Martija Ahtisarija, gde se navodi da su Ahtisari, Šreder, Širak i Talbot umesto sa Miloševićem hteli sa Milutinovićem da pregovaraju o prestanku bombardovanja.

To je očigledno bilo dovoljno da Milošević Milutinovića uzme na zub. Makar za početak. Priča o Milutinovićevom kućnom pritvoru kratko je zagrmela na srpskoj medijskoj i javnoj sceni, a potom je isto tako munjevito i zataškana. Naime, septembra 1999. šef poslaničke grupe Nove demokratije Žarko Jokanović javno je zatražio formiranje nezavisne komisije koja bi utvrdila da li je predsednik Milutinović sposoban da obavlja funkciju koja mu je propisana Ustavom.

– Ima ozbiljnih indicija da se predsednik Srbije Milan Milutinović nalazi u nekoj vrsti kućnog pritvora i izolacije, da je pod neprestanom kontrolom porodice na vlasti i da mu je i život u opasnosti – izjavio je tom prilikom Jokanović na konferenciji za novinare. Nešto kasnije izvori bliski Predsedništvu Srbije rekli su agenciji Beta da Milutinović „redovno obavlja svoje radne dužnosti“ i da oni koji to žele mogu „svaki dan da ga vide kako dolazi i odlazi na posao“. A celokupnu priču javno je demantovao i tadašnji portparol SPS Ivica Dačić.

Ubrzo potom, Prvo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu predložilo je pokretanje istrage protiv Jokanovića kako bi se utvrdilo da li je počinio krivično delo širenja lažnih vesti zbog izjava o predsedniku Srbije. Povodom optužbi za verbalni delikt, Nova demokratija upozorila je da je u pitanju veoma opasan presedan u kojem se političkim liderima sudi zbog političkih izjava, umesto da se, kao što je i glasio predlog ND, formira parlamentarna komisija. Međutim, ovaj slučaj nikada nije dobio sudski epilog.

Paparaco lov ispred Predsedništva

Mediji su se kratko uzdrmali sve dok reporteri tadašnjeg „Glasa javnosti“ nisu obavili pravi mali paparaco lov u Pionirskom parku, kada su čekali i dočekali da uslikaju Milutinovića kako odlazi sa svog radnog mesta i u pratnji obezbeđenja ulazi u službeni automobil. To je bio krunski dokaz da je sa Milutinovićem sve u redu, da je predsednik slobodan čovek, a samo novi povod da se ponovo pokrene polemika o Milutinovićevom statusu fikusa u političkom životu.

Razlika između dvojice predsednika Miloševića i Milutinovića je u tome što je prvi bio na čelu najveće partije, a Milutinović nije imao tu političku potporu.

Zato nikad nije bio centralna politička figura, ocenjuje profesor Ratko Marković.

- Reporteri „Glasa“ tvrde da se predsednik „brzim koracima i nasmejanog lica“ spustio stepenicama Predsedništva i ušao u službeni crni „mercedes“. Na objavljenoj fotografiji ne vidi se, doduše, onaj karakteristični, široki Milutinovićev smešak, tako da je teško zaključiti u kakvom je trenutno raspoloženju predsednik Srbije. Dežurna ekipa „Glasa“ stajala je očito prilično daleko od zgrade Predsedništva, tako da nije bilo prilike ni za predsednikovo karakteristično obraćanje novinarima (kad je dobro raspoložen): „Što ste se nagurali, je l’ igra mečka“. Bez obzira na nedostatak dodatnih informacija o raspoloženju predsednika Srbije, fotografijom sa naslovne strane „Glasa“ bar donekle je demantovana aktuelna čaršijska priča, a zatim i tvrdnja Žarka Jokanovića – napisao je tada Nenad LJ. Stefanović u jednom nedeljniku i dodao:

– Po socijalistima, Milutinoviću život za sada ugrožava samo visok krvni pritisak i suvišna kilaža zbog koje sve teže staje u svoja omiljena maturska odela koja i dalje uporno nosi. To što je Jokanović u nekom političkom salonu ili na nekoj svadbi pokupio priču o „zarobljenom predsedniku“ i odmah je pretočio u zvanično saopštenje, bez ikakvih dokaza, odavno spada u manir srpske opozicije „važno je da se pleše“.

Iako u takve mere retko ko i danas, posle punih 20 godina, želi da poveruje, s obzirom na Milutinovićevu političku i državničku reputaciju, o ovome su pisali i uticajni evropski mediji. Pre svega, naravno, oni britanski.

Tako je ugledni britanski list „Gardijan“ septembra 1999. godine pisao kako kruže glasine da je najuži krug Miloševićevih saradnika zabrinut za svoju budućnost, kako zbog Haškog tribunala, tako i zbog toga što se nalaze na evropskoj crnoj listi.

– Evropska unija je zabranila ulazak u zemlje članice za oko 300 jugoslovenskih zvaničnika. Na toj listi se nalazi i Milutinović. Ironično, svoju predsedničku kampanju vodio je pod sloganom „Srbija i svet“ pisao je tada „Gardijan“, dodajući da Milutinović nije izlazio u javnost nekoliko nedelja:

– Beogradske novine su prenele da se nalazi u bolnici zbog visokog pritiska.

U istom članku Britanci prenose i izjavu Nebojše Čovića, tadašnjeg lidera Demokratske alternative: „Navodi o Milutinoviću moraju da se provere. Međutim, postoje indikacije da je to tačno i da je još nekoliko ljudi iz iste partije u sličnoj situaciji“.

Zanimljivo je da je tri godine kasnije, tačnije februara 2002. godine Bi Bi Si objavio da postoje informacije kako bi Milutinović mogao da svedoči protiv svog bivšeg šefa, ali da bi u tom slučaju to „skupo naplatio“.