Piše: Eduard Limonov
Za mene, bitka 7. jula uveče na stadionu u Sočiju me je podsetila na vojnu operaciju. Užasan, nemilosrdan tempo, uvođenje rezervnih igrača u borbu, iscrpljujuće čarke- sve je kao u ratu. Samo bez prostrelnih rana. Patnja, ipak, nije pobegla. Posebno onda, kada je hrvatski golman ležao sa pocepanim mišićima u svom šesnaestercu. (Osim ako se nije pretvarao…).
Verujte meni, matorcu koji je učestvovao u nekoliko ratova (uzgred, dva puta sam ratovao protiv Hrvata, poslednji put 1993. godine, u današnjnoj Hrvatskoj, a tadašnjoj Republici Srpskoj Kninskoj Krajini), na stadionu u Sočiju 7. jula odigrana je epizoda rata.
Ne znam, kako su Srbi gledali naš ruski boj sa Hrvatima, budući da su njih rano izbacili iz prvenstva, ali verujem da ga je gledala cela Srbija. I svi su se nadali našoj pobedi. Međutim, mi nismo pobedili, a Srbi su, ja pretpostavljam, bili ne samo razočarani, već i povređeni.
Ko je mogao da sumnja da će se Hrvati tako silno i vešto boriti na fudbalskom terenu – ja svakako ne. Oni su se pokazali kao ozbiljni protivnici u ratovima u gradu Vukovaru i Kninskoj krajini devedesetih godina, i to ne reprezentativci Hrvatske, već njihovi očevi, druga generacija. Kada sam se ja borio tamo, ovi današnjni fudbaleri su se i dalje ljuljali u kolevci.
Ali posle meča sam konstatovao da je njihov duh isti onakav, nepokolebljiv, neumoran, baš kao i duh njihovih očeva i dedova. Još od 11. veka, pod kontrolom austrougarskog vojvodstva, ovo slovensko pleme se nalazi pod uticajem nemačkog duha. Zli Adolf Hitler ih je pohvalio na sledeći način: „Od svih slovenskih nacija, Hrvati su prvi koji zaslužuju germanizaciju.“
Zaslužili su do te mere da su svojom okrutnošću pokazanom u Drugom svetskom ratu Hrvati zastrašivali Nemce, a tek i njihove saveznike Italijane. (I Italijanske divizije su bile tamo, blizu, preko puta Jadrana). Italijani su bili šokirani Hrvatima. Štaviše, i Nemci su bili užasnuti hrvatskim rabotama.
Ta strašna Nezavisna država Hrvatska (čija zastava je bila ista, kao i danas- šahovnica! I ista ta zastava se vijorila u Moskvi, đavo je odneo!) se proslavila svojim krvavim nacionalističkim odredima- „ustašama“. Između ostalog, na njenoj teritoriji je postojao logor smrti, Jasenovac, gde je ubijeno milion i dvesta hiljada Srba, Jevreja i Roma. A tamo gde sam ja ratovao bilo je nekoliko logora za decu, jedini koji su postojali na svetu. Logore za decu nisu imali čak ni hitlerovci.
Hrvatski lideri su umakli Nirnberškom sudu, a Vatikan je u tome pomogao, jer oni su katolici. Vođa NDH Ante Pavelić je umro mirno u Madridu 1959. Opšte je poznato da je desetak katoličkih sveštenika bilo na čelu logora smrti. Vatikan je zaštitio svoje. Hrvatski rukovodioci nisu bili optuženi za zločine protiv čovečnosti, utekli su. Verovatno se i šef Jugoslavije, Josip Broz Tito, tajno protivio uspostavljanju „Nirnberškog suda za Balkan“.
„Prošlost je prošlost“. Da, postoji takva izreka, međutim, nepravilna je, jer potrebno je pamtiti prošlost da bi se razumela sadašnjost. Ja, evo, ne mogu da shvatim kako se Gari Kasparov (prezime oca Vajnštajn) udostojio ovih dana da uzme hrvatsko državljanstvo. Gari, oni su uništavali Jevreje u Jasenovcu, a šta si ti? Možda ga je privukla šahovnica na zastavi i to je sve? Ali, ne može to tako, nije on dete-kreten.
Treba li se prisećati koji narod oni predstavljaju, ti tvrdoglavi momci, sa kojima smo mi igrali 7. jula? Mislim da je Čerčesovu (selektor ruske reprezentacije prim. prev.) trebalo objasniti pred meč s kim igraju, naši bi onda igrali ljutito i zasigurno bi pobedili. Sumnjam da je Čerčesov objasnio našoj reprezentaciji, moguće je da ni on sam ne zna, ipak je on trener fudbala, a ne istorije. Ali sve u svemu, nije trebalo takvu reprezentaciju dovoditi na rusko prvenstvo.
Šta? Mislite da je današnja Hrvatska bezopasna turistička država sa jeftinim nekretninama i mirnim stanovništvom? Jeste li sigurni? Ja nisam. Zato što sam ja ratovao sa njima, a vi niste? Upravo zato.
Oni su odsekli Srpsku Kninsku Krajinu (srpsku enklavu koja se nalazila na kamenitoj visoravni oko Knina, u centru Hrvatske) 1995. godine, zabijajući se tamo jakim armijskim grupacijama. A Srbi su tamo živeli od 15. veka! To je, u stvari, bilo etničko čišćenje. Desetine mojih srpskih prijatelja je nestalo u Kninskoj Krajini. A tamo je ukupno „nestalo“ nekoliko stotina hiljada ljudi. Hrvati su se još jednom neslavno potvrdili kao žestok, neumoljiv i fanatičan narod tokom devedesetih za vreme građanskog rata.
Dzjuba, Akinfejev i Fernandez su se borili kao lavovi. Oni su u glavama imali tolernatnost i internacionalizam, i prijateljstvo među narodima, pre svega. U svakom slučaju oni nisu dokazali suprotno. Niti su pokazali suprotno. Mlitavi Hrvat Modrić se nosio kao đavo. Šta li su on i njegovi drugovi Hrvati imali u glavi, kad su nas pobedili? Ništa dobro, ispostavlja se. Da u Rusiji niko ne bi bio u iluziji, oni su odmah stavili do znanja – odbrambeni igrač Hrvatske, Domagoj Vida, je našao vremena i da snimi klip posle: „Slava Ukrajini, ajde ajde!“, viče Vida i dodaje: „Ova pobeda je za Ukrajinu.“ Pa…Kad su ga pitali zašto baš Ukrajina on objašnjava rečima: „Ovo je za moje prijatelje iz Ukrajine!“
Zatim ide još bolje. U ružičastom dresu na meču u VIP loži prisustvovala je predsednica Hrvatske, pedesetogodišnja dama po prezimenu Grabar-Kitarović. Sedela je, ograđena od premijera Rusije Medvedeva šefom FIFA Đanijem Infantinom, koji je, uzgred, nasmešen za svaku priliku. Ova žena je sa 17 godina otišla u SAD i, po apsolutno pouzdanim tvrdnjama, tamo je zavrbovana od strane CIA, pa je, kao kraljicu u šahu, upravo Amerika uporno pomerala ka mestu predsednice.
Na koricama knjige Egona Bergera „Jasenovac- logor smrti u Hrvatskoj“ tuce mladih hrvatskih vojnika (baš u godinama hrvatskih reprezentativaca) poziraju fotografu kako ručnom testerom odsecaju glavu srpskom mučeniku. Odsecaju glavu! Šta ti, koji su pozvali Hrvatsku kod nas na prvenstvo, znaju o Hrvatskoj i Hrvatima? Moskva je slavila svoj poraz i faktički pobedu Hrvatske čitavu noć sa 7. na 8. jul. Naravno, shvatam ja da je pobedio sport, ali ipak…
Suviše smo mi dobri prema njima.
Rusi pokazali svojih šest oružja koji ih čuvaju od trećeg svetskog rata. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari, Novi Standard
