Do trenutka dolaska belih kolonizatora u Severnu Ameriku, tamo su živeli indijanski narodi na različitim nivoima društvenog i tehnološkog razvoja. Jedni su živeli plemenskim sistemom i bavivili se sakupljanjem plodova i lovom, dok su drugi stvorili jake pred-državne zajednice, savladali poljoprivredu i podigli infrstrukturu.

Jedan od najmoćnijih i ratobornih naroda bio je Čeroki. U početku su bili protiv Britanaca (prvo sami, pa zajedno sa Francuskom), a zatim su bili u savezu sa Britancima i borili se protiv Amerikanaca. Tokom 1790. godine imali su niz pobeda nad SAD, ali nakon početka Napoleonovih ratova, izgubili su podršku evropskih sila i sklopili mir sa Amerikancima, ustupivši im Tenesi i Kentaki, ali zadržavajući druge ogromne teritorije u savremenim jugoistočnim Sjedinjenim Američkim Državama.

Početkom XIX veka, Sjedinjene Države su kupile teritoriju Luizijane od Francuske, koja je formalno pripadala području moderne Oklahome - divlja zemlja zapadno od Misisipija. Vlasti u SAD-u imale su ideju da proteraju "necivilizovane" Indijance, koji odbijaju da usvoje njihov način života i prihvate evropsku kulturu.

Međutim, takozvanih "Pet civilizovanih plemena" - Čeroki, Čikaso, Čoktav, Kriki i Seminol - bili su u posebnom položaju. Oni su prepoznati kao "suverene nacije" sa najširim pravima. NJihovi predstavnici su masovno prihvatali hrišćanstvo, angažovali se u poljoprivredi i školovali svoju decu. Jedan od vođa Čerokija - poglavica Sekvoja, čak je razvio i alfabet za svoj narod.

Put suza

Ali belih naseljenika je dolazilo sve više i više, i počelo je da ih iritira susedstvo sa Indijancima, čak i ako su "civilizovani". Snage da se efikasno suprotstave amerikancima na kraju XVIII veka, kod Indijanaca na jugoistoku više nije bilo, jer je belih komšija bilo previše.

Vrhovni sud SAD u sporovima između vlasnika zemlje i belih kolonizatora počeo je da donosi jedno za drugim rešenje, vođen još srednjovekovnom "doktrinom otkrića", prema kojoj zemlja, na koje su stizali beli doseljenici, pripada "onome koju je otkrio", a teritorije naseljene Indijancima, podrazumevano se smatraju njihovom-kolonizatorskom. Američki sudije su tvrdile da "proviđenje ne bi dovelo anglosaksonce na obale Severne Amerike, ako kontinent ne bi trebalo da pripada njima".

Već 1830. godine obećanja koja je Vašington dao "civilizovanim plemenima" potpuno su zaboravljena.

Predsednik Endrju DŽekson je cinično izjavio: "Drago mi je da mogu da saopštim Kongresu da velikodušna vladina politika, koja se provodi skoro 30 godina u pogledu preselenja Indijanaca, dolazi do njenog sretnog kraja".

28. maja 1830. godine stupio je na snagu Zakon o preseljenju Indijanaca koji je usvojio Kongres i potpisao predsednik. Obećao je da će dati starosedeocima koji bi pristali da razmene "istočne" delove zemlje za "zapadne", u jednakim delovima, finansijsku kompenzaciju za neugodnosti.

Istovremeno, američki političari licemerno su tvrdili da je kontakt sa civilizacijom destruktivan za Indijance i da ih treba zaštititi od nje.

U praksi, sve je izgledalo sasvim drugačije. Zakon je postao pokriće za žestoku  nasilnu deportaciju. Indijancima  jednostavno nisu ostavili pravo da žive na plodnoj zemlji na istočnom delu kontinenta.

Na severu, pokušaji preseljenja za Misisipi tzv. neecivilizovanih Indijanaca, naročito Sijuksa i Foksa, rezultirali su ratovima, nakon čega su legitimni vlasnici američke zemlje bili razbijeni i prinuđeni da pristanu na preselenje.

Što se tiče "civilizovanih" plemena, najaktivniji otpor protiv napadača pružilo je pleme Seminol. Od 1814. do 1858. imali su tri punopravna rata sa američkom vojskom. Na kraju, većina Indijanaca je bila primorana da se preseli u Oklahomu, ali nekoliko stotina se povuklo u neprohodne močvare centralne Floride, te su tamo vodili gerilsku borbu, sve dok Vašington nije shvatio da je borba protiv njih mnogo skuplja, nego da ih ostave na miru. Nakon završetka Drugog svetskog rata, većina Seminola na Floridi uspostavila je kontakte sa saveznom vladom.

Čeroki, iako nisu započeli aktivna neprijateljstva, nisu hteli dobrovoljno da se presele. Potom je 1835. američka vlada napravila fiktivni ugovor sa grupom Indijanaca, koja nije imala ovlaštenja da govori u ime Čeroki naroda. Kao odgovor, pleme je prikupilo 13 hiljada potpisa tokom peticije, osuđujući falsifikovanje, te su peticiju poslali u Vašington. Međutim, američki predsednik je ratifikovao falsifikat i poslao trupe na pleme Čeroki. Indijanci su oterani u koncentracione logore, a potom su bili prisiljeni da se povuku u ravnice zapadno od Misisipija.

Kriki su pokušali da uzmu oružje, ali su ubrzo poraženi od američke vojske i primorani da se presele. Čoktav i Čikasav su smatrali da je otpor uzaludan te su se povinovali volji Vašingtona.

Prilikom deportacije, Indijancima nije bilo dozvoljeno da sa sobom ponesu stvari. Veliki deo puta oni su prešli peške, a masa ih je umrla od hladnoće i bolesti. Tako je od 20 hiljada Čoktava tokom pohoda umrlo njih oko četiri hiljade, od 23 hiljade Krika, umrlo je oko tri i po hiljade, a od 22.000 Čerokija, prema nekim izveštajima, umrlo je do osam hiljada ljudi. Sam proces prisilnog proterivanja predstavnika "Pet civilizovanih plemena" zapadno od Misisipija je u istorijskoj literaturi nazvan kao "Put suza".

U početku, Indijanci su zaposeli skoro čitavu teritoriju današnje Oklahome (naziv je predložen 1866. od strane predstavnika Čoktav plemena i znači "Crveni narod" ). Ali, u toku građanskog rata, većina Indijanaca podržala je Konfederaciju (7860 ljudi stalo u redove njene vojske), a nakon rata su kažnjeni za tu svoju poziciju. Veliki deo teritorije im je oduzet. Od 1889. do 1895. godine, vlasti SAD su sprovele niz "potera za zemljom" na bivšim indijskim zemljama, a kada su teritorije koje su ranije dodeljene Indijancima, zaposeli belici koji su uspeli da dođu do nje - "prvi na konju ili u vagonu".

Prvobitno, granice indijanskih zemalja kao "neorganizovane teritorije SAD" osnovane su 1834. godine. Nakon prvih "potera za zemljom" 1890. godine formalno je uspostavljena odvojena inkorporirana organizovana teritorija Oklahoma.

Neuspešno stanje

Godine 1902. stanovnici ostatka indijanske teritorije, želeći da steknu prava ravnopravno sa stanovništvom Sjedinjenih Država, krenuli su u stvaranje nove države. Ideju je zvanično podržala konvencija predstavnika "Pet civilizovanih plemena". Odlučeno je da se nova država zove Sekvoja u čast tvorca pisma plemena Čeroki.

O uspostavljanju države zvanično je objavljeno 14. jula 1905. godine. 21. avgusta iste godine održana je ustavna konvencija gde je izabrano rukovodstvo i donešen Ustav, koji je naknadno odobren na referendumu 7. novembra. Pored toga, Indijanci su pripremili zvanični plan za državnu strukturu, podelili državu na okruge i poslali peticiju u Vašington.

Međutim, savezne vlasti nisu čak želele ni da da saslušaju inicijatore stvaranja države Sekvoja. Predsednik Teodor Ruzvelt je izjavio da bi indijansska teritorija mogla postati punopravni deo Sjedinjenih Država samo kao deo jedinstvene države Oklahoma, što se zapravo dogodilo 1907. godine.

"Amerikanci su verovali da ako Indijanci postanu punopravni vlasnici, barem dela njihe istorijske teritorije, da će na kraju želeti da vrate sve", rekao je u intervjuu za RT politikolog Sergej Sudakov, član Akademije vojnih nauka.

Direktor međunarodne neprofitne fondacije "Centar za geopolitičku ekspertizu" Valerij Korovin povezuje poziciju američkih vlasti prema stvaranju države Sekvoja sa civilizacijskim karakteristikama Zapada kao takvim.

"Anglosaksonci nisu smatrali Indijance punopravnim ljudima, jednakim sebi. Naravno, na kraju puta stajao je već 20. vek. Indijanski ratovi su završeni. Ali to nije sprečilo prosperitet američke segregacije i radu na ljudskim zoološkim vrtovima, od kojih je poslednji zatvoren posle rata. Sama doktrina otkrića implicira da su Amerikanci tretirali Indijance ne kao ljude, već prosto kao živa bića. Dakle, nije bilo nikakvog prava na nezavisnu državu", zaključio je stručnjak.

Limonov: Zamislite da Rusija prestane potpuno da opšti sa Zapadom, više o tome OVDE.

Izvor: RT/Vostok